Kultura

Žrtvovale su sve za zemlju i narod: Ovo je 10 najvećih vladarki Srbije (FOTO)

Inteligentne i sposobne, pridobijale su neprijatelje često žrtvujući ono što im je bilo najvrednije

Objavljeno: 06.09.2016. 16:40h
Foto: Pixabay, Ilustracija: Vladarka
Često su u istoriji iza moćnih vladara stajale još moćnije žene, koje su preuzimale vlast nakon smrti svojih muževa. Mnoge od ovih žena, bar u srpskoj istoriji, pokazale su kao bolje vladarke od svojih muževa.

Inteligentne i sposobne, pridobijale su neprijatelje često žrtvujući ono što im je bilo najvrednije

Evo 10 manje poznatih priča o izuzetnim ženama koje su se ne razne načine borile  za Srbiju:

Pixabay, Ilustracija

1. Olivera Hrebeljanović

Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi.
Wikipedia, Olivera Hrebljanović


Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine. Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istanbulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod.

Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene. Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Nikada nije prešla u islam.

Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu.

Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćena. Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.

2. Teodora Smilec

Teodora, prva supruga Stefana Uroša III Dečanskog, bila je bugarska princeza. Njen otac Smilec je u periodu od 1292. do 1298. bio bugarski car. Za Dečanskog se udala još dok je on nosio titulu mladog kralja i upravljao Zetom.

Godine 1314, nakon neuspele Stefanove pobune protiv oca, kralja Milutina, zajedno sa sinovima Dušanom i Dušmanom (Dušicom) prati oslepljenog muža u izgnanstvo u Carigrad. Tamo je Stefanova porodica, pod nadzorom vizantijskog cara Andronika II Paleologa, Milutinovog tasta, boravila sedam godina.

Uz posredovanje srpske crkve, zatočenici se vraćaju u Srbiju i sve do Milutinove smrti ostaju u župi Budimlje. Dočekala je da njen suprug ponese kraljevsku krunu nakon dinastijskih borbi.

Srpska kraljica je bila od januara do oktobra 1322. godine, kada je umrla. Sahranjena je u manastiru Banjska. Do nas je dospeo i njen prsten koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Wikipedia, Teodora Smilec

3. Jelena Anžujska

Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu (danas se dosta govori da je ona bila mađarskog porekla, ali se to sa sigurnošću ne zna).

Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog, sina Stefana Prvovenčanog. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom.

Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru.

Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru.

Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom.

U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori).

Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine. Sahranjena je u manastiru Gradac.

Legenda kaže da se tri godine nakon smrti u snu javila jednom monahu i da su po otvaranju njenog groba otkrili očuvano telo, nakon čega je proglašena sveticom. Sa kraljem Urošem je imala četvoro dece: Dragutina, Milutina, Stefana i Brnču.

Wikipedia, Jelena Anžujska

4. Olga Karađorđević

Kneginja Olga je bila udata za kneze Pavla. Rođena u dvorcu Tatoj kao prva od tri kćeri grčkog kneza Nikole i ruske Velike kneginje Jelene. Unuka Velikog kneza Vladimira, praunuka imperatora sve Rusije Aleksandra II.

Kneza Pavla je upoznala jula 1923. u Londonu. Ubrzo su se verili i venčanje je bilo zakazano za ponedeljak, 22. oktobra u Beogradu. Interesantno je da je kum na venčanju bio vojvoda od Jorka, potonji engleski kralj Džordž VI.

Sa knezom Pavlom i decom prognana je iz zemlje 27. marta 1941. godine, nakon vojnog puča. U Atini su predati britanskim vlastima, koje su ih otpremile u Keniju, u nenaseljenu oblast, u džungli pored jezera Naivaša. Krajem avgusta 1942. muž njene sestre Marine, vojvoda od Kenta, izgubio je život u avionskoj nesreći. Kralj Džordž VI je od Čerčila dobio dozvolu da ona doputuje u Englesku. U januaru 1943. se vratila u Keniju i zatekla muža iscrpljenog od bolesti. Početkom juna, zalaganjem južnoafričkog generala Smatsa, dozvoljeno im je da napuste Keniju i presele se u Johanesburg. Tek u februaru 1948. vratili su se u Evropu, najpre u Ženevu, a zatim, od 1949, u Pariz.

Odlukama raznih narodnih i sličnih sudova sve joj je u Srbiji oduzeto, proglašena je neprijateljem i zabranjen joj je povratak. A bila je žena čoveka koji je pokušao da izbegne najgore za svoj narod. Da li je bio u pravu ili ne, pokazaće vreme . Umrla je 1997. u Parizu, sahranjena pored muža i sina Nikole, da bi 2012. njeni posmrtni ostaci bili preneti na Oplenac.

Wikipedia, Olga Karađorđević

5. Jerina Branković (Prokleta Jerina)

Tek se pre par godina počelo spekulisati o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković. Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a Jerina je zapravo u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.

Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurđa i Jerine razvije jaka ljubav.

Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak. Imali su još i sinove Grgura, Stefana i Lazara, i ćerku Katarinu. Što se tiče Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.

Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva. Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma.

Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni materijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo. Narod je svu krivicu za težak život tokom izgradnje Smedereva i pred sam konačan pad despotovine pripisao Jerini.

Jerina je svoju ćerku Katarinu udala za grofa Urliha II, kako bi se oslobodila pritiska sa severa. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Ipak, mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak.

Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Sultan joj je čak dozvolio da zadrži svoju veru.

Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini. Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, posebno s obzirom na to da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju ćerku Oliveru za sultana u narodu zapamćena kao mučenica i svetica. Turcima ni to nije bilo dovoljno, nego su zatražili Jerinina dva sina Grgura i Stefana kao taoce. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi, koje su stigle prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.

Turska vojska je uprkos svemu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva.

Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao. Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti najmlađi sin Lazar, tada već naslednik, i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.

Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

Wikipedia, Jerina Branković

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Pixabay, Ilustracija: VladarkaSvet

KORAK NAPRED ZA PRAVA ŽENA: U Jordanu ukinut zakon po kom žena mora da se uda za svog silovatelja

Pixabay, Ilustracija: VladarkaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Pixabay, Ilustracija: VladarkaMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Pixabay, Ilustracija: VladarkaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ostale vesti iz rubrike Kultura
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS