Kultura

NEWSWEEK OTKRIVA: Ko je čovek u Andrićevoj senci?

O Ivi Andriću danas mnogo znamo. Iza ovog nosioca Nobelove nagrade stajala je, međutim, jedna ličnost koja je veoma malo poznata. Ko je bio Brana Milenković? Ovde se prvi put iznosi nešto više i o njemu

Objavljeno: 30.10.2016. 08:00h
Foto: Vikipedija, Ivo Andrić sa kolegama književnicima u Beogradu
O Ivi Andriću, koji je 1961. kao prvi južnoevropski književnik dobio Nobelovu nagradu za književnost, mnogo se pisalo. Literatura o životu i delu ovog pisca, čije se knjige danas čitaju na svim svetskim jezicima, tolika je da naslagani tomovi doslovno dostižu dužinu od više metara. Zadužbina Ive Andrića u Beogradu već više od 13 godina svake godine objavi po jedan tom s najnovijim radovima proučavalaca Andrića, a i na stranim univerzitetima nijedan semestar ne prođe bez objavljivanja nekog novog naučnog rada o delu najčuvenijeg književnika Balkana.

Disertacije, studije, recenzije, naučni radovi - proučavanje Andrića predstavlja pravu pravcatu industriju.

Rezultat ovih radova i istraživanja jeste to što danas znamo šta je Andrić rado jeo za doručak, koje je lekove pio, kako se zvala kućna pomoćnica njegove tetke ili sin njegovog prvog učitelja, koliko se često u njegovim ranim delima pojavljuje reč „crno“, koliko je knjiga posedovao, koje je cveće raslo u vrtu njegovog letnjikovca u Herceg Novom, koliko je radio na svojim romanima, s kim se dopisivao, gde je provodio odmor, kad je položio vozački ispit, da je jednom prilikom posetio rudnik u severnoj Švedskoj, da je popio čaj na aerodromu u Irkutsku i pojeo supu od hobotničinih jaja u Pekingu, da je voleo travnički sir, da je kraće vreme posedovao „mercedes“, da je hteo da kupi vilu u Novom Sadu, da je cenio kozju kožu obojenu u zeleno, i još mnogo toga što može ali i ne mora da se zna.


PODSTANARSKI DANI


Istraživači su Andrića stavili pod rendgen. U njegovoj biografiji, međutim, ipak još uvek postoje neke bele mrlje. Zapanjujuć primer predstavlja činjenica da se gotovo ništa ne zna o čoveku s kojim je Ivo Andrić delio stan duže nego s bilo kojom drugom osobom i pod čijim je „nadzorom“ napisao svoja najčuvenija dela, u zenitu stvaralačke snage.

 
Profimedia, Ivo Andrić
Više od 17 godina, od juna 1941. do svog venčanja u septembru 1958, Ivo Andrić je kao podstanar boravio kod svog prijatelja, advokata Branislava (Brane) Stanoja Milenkovića, u Prizrenskoj ulici broj 9 (odnosno broj 7, jer su kućni brojevi posle rata izgleda promenjeni). Na toj adresi nastali su romani koji su kasnije prevođeni na desetine jezika i na kojima počiva Andrićeva svetska slava.

Andrić je tu napisao „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“, „Gospođicu“ i mnoga druga dela. Na izvestan način, adresa Prizrenska 9 time za srpsku književnost predstavlja ono što je, recimo, za američku 907 Vajthed strit na Ki Vestu (Hemingvejeva kuća na Floridi) ili za nemačku Geteova kuća na adresi Frauenplan br. 1 u Vajmaru. Ali dok Hemingvejevu i Geteovu kuću svake godine posete hiljade turista, mesto na kom su nastala Andrićeva najvažnija dela do danas je ostalo samo običan stan za izdavanje.

Da su Gete i Hemingvej iznajmljivali stan kod svojih prijatelja i da su tamo napisali „Starca i more“ ili „Fausta“, danas bi verovatno bilo mnogo biografija i studija o ovim njihovim prijateljima i stanodavcima. O Brani Milenkoviću ne znamo, međutim, gotovo ništa. Čak ga i Žaneta Ðukić Perišić, koja je izvanredan poznavalac Andrića, u svojoj knjizi o Andrićevom životu i radu na više od 600 strana spominje tek uzgred. Ovde ćemo, stoga, pokušati da prvi put damo nešto sveobuhvatniju sliku tog „čoveka u Andrićevoj senci“.

MILENKOVIĆEV DOSIJE

U knjizi Žanete Ðukić Perišić „Pisac i priča“, o Andrićevom povratku vozom u Beograd pod nemačkom okupacijom juna 1941. stoji sledeće: „I Andrića su saslušavali (Nemci), ali nakon toga je pušten na slobodu, a pošto nije imao stan u Beogradu, uselio se u stan svog prijatelja, advokata Brane Milenkovića, koji ga je dočekao na železničkoj stanici.“

Milenković je tada živeo u istom stanu s majkom i sestrom Katarinom (Kajom), ali bilo je dovoljno prostora da i Andriću stave na raspolaganje dve sobe. Jedna od njih se zimi grejala pomoću peći na ugalj - onda kada je uglja bilo u godinama okupacije i periodu neposredno nakon rata, koji nije bio mnogo lakši. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti postoji dokument iz kog se jasno vidi da je Milenković Andrićevo poverenje uživao i u poslovnim stvarima.

 
Vikipedija, Ivo Andrić sa suprugom Milicom
Godine 1939, kad je kao književnik i diplomata koji je dobro zarađivao stupio na položaj poslanika kraljevskog poslanstva Jugoslavije u Berlinu, Andrić se poigravao mišlju da u Beogradu sagradi kuću, a Milenković je bio taj kome je prepušteno da organizuje detalje.

Tražio je odgovarajući plac za gradnju, a u aprilu 1939. on Andriću piše: „Pokušao sam, po vašoj želji, da vam pronađem zemljište za gradnju, i pronašao sam jedno kod Careve ćuprije koje gleda na Čukaricu i jedno na Senjaku (...), koje (...) ima lep pogled na Beograd“. Milenković prijatelju - s kojim je, podrazumeva se, bio na vi, jer je Andrić od izvesnih godina takoreći s čitavim čovečanstvom bio još samo na vi - savetuje da kupi plac na Senjaku: „Ako početkom maja dolazite u Beograd, rekao bih vam da pričekate dotle kako biste mogli da pogledate i da se odlučite, a zatim biste mogli i da ga kupite. (...) Razmislite, a ako se rešite, mogu započeti da pregovaram kako se plac ne bi prodao, jer je građevinsko zemljište veoma traženo“.

Onaj ko želi da sazna nešto više o životu Brane Milenkovića neće, međutim, o njemu naći gotovo nikakve podatke u literaturi napisanoj o Andriću. Stoga smo se obratili Advokatskoj komori Srbije, u čijem je arhivu sačuvan Milenkovićev dosije. Istoričar Petar Dragišić je gotovo tri meseca otezao pre no što nam je arhiv Advokatske komore, kome smo podneli zahtev, dopustio uvid u dokumenta iz ovog dosijea. Razlozi za to dugo oklevanje nisu jasni, jer makar dokumenta koja su nama konačno stavljena na uvid ne sadrže ništa kompromitujuće: Milenković je rođen 25. marta 1890, dakle bio je dve godine stariji od Andrića. Otac mu je bio načelnik okruga.

Arhiv advokatske komore, Prepiska Branslava Milenkovića sa komorom

Brana Milenković je završio gimnaziju u Beogradu, studirao je na beogradskom Pravnom fakultetu, oslobođen je služenja vojske kao trajno nesposoban, a 1912. stupio je u državnu službu (Ministarstvo finansija), gde je ostao do kraja novembra 1923. Uz rad je nastavio i studije, koje je okončao u januaru 1920. Krajem 1923. napustio je državnu službu, u rangu sekretara I klase u Ministarstvu finansija (i odlikovan Ordenom Svetog Save V reda), da bi otvorio advokatsku praksu. Od 1929. upisan je kao član Advokatske komore Srbije. Na osnovu hartije za pisma koju je Milenković koristio u međuratnom periodu vidi se da mu je advokatska kancelarija bila na jednoj od najboljih adresa u gradu: u Knez Mihailovoj ulici broj 7, dakle samo stotinak metara od stana.

Ubrzo posle rata advokat je, međutim, ovu adresu morao da napusti jer su Milenkovićevi bili sve drugo samo ne komunistički orijentisani. Pošto se nakon oktobra 1944, za razliku od svog stanara Andrića, nisu „preorijentisali“ i prilagodili (a novi gospodari ih možda i tako ne bi prihvatili, čak i da su to pokušali), Brana Milenković je u komunističkoj Jugoslaviji morao da istrpi mnoge neprijatnosti. Dok je Andriću krenulo nabolje, njegovom prijatelju i stanodavcu pošlo je nizbrdo, pa je tako izgubio i kancelariju u Knez Mihailovoj.

Advokatskoj komori je 31. decembra 1945. saopštio da je svoje radne prostorije još u martu te godine „premestio“ u Prizrensku ulicu, dakle u svoj dotadašnji privatni stan. Iste godine morao je, kao i mnogi u to vreme, da popuni upitnik o svom ponašanju tokom godina okupacije. To je bio preduslov da od novih vlastodržaca dobije dozvolu za ponovno bavljenje advokaturom.

Na pitanje broj 10, čime se bavio za vreme okupacije, Milenkovićev odgovor glasi: „Uvek samo slučajevima iz domena građanskog prava, u okviru svoje advokatske profesije“. Na pitanje broj 13, da li je on ili neko iz njegove porodice služio „u okupatorovoj vojsci ili u jedinicama izdajnika (nedićevci, ljotićevci, četnici)“, Milenković odgovara odrečno. Po odgovorima na ukupno 18 pitanja u ovom upitniku jasno se vidi: Milenković, koji je čitav ratni period proveo u Beogradu, nije, doduše, bio komunista, ali ni saradnik okupatora.

Arhiv advokatske komore, Prepiska Branslava Milenkovića sa komorom


Komunisti su Milenkovićeve odgovore prihvatili i dozvoljeno mu je da se ponovo bavi advokatskom praksom. Prihodi su mu, međutim, pod novim režimom očigledno bili mršavi. Na to ukazuje još jedan dokaz sačuvan u Andrićevoj zaostavštini u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: Andrić, koji je zahvaljujući honorarima za svoje knjige ponovo dobro zarađivao, u junu 1947. prijatelju je pozajmio 20.000 dinara.

Dobrih 12 godina kasnije, u septembru 1959, Advokatska komora Srbije izdala je potvrdu da je Milenković napustio svoju advokatsku kancelariju pošto se penzionisao. Time se Milenkovićev dosije u Advokatskoj komori završava. Iz tih dokumenata, doduše, doznajemo ponešto o Milenkovićevim spoljnim životnim okolnostima, ali ona nam ne govore ništa o njegovom odnosu s Andrićem.

MARŠALOV AUTOMOBIL

Ko o tome hoće nešto više da dozna, mora da traga za delićima mozaika i da ih sklapa poput detektiva - ili pak da porazgovara sa Zonom Kalember, jednom starom i finom beogradskom damom koja od 1952. živi u kući u Prizrenskoj ulici i koja se još uvek seća i Andrića i Milenkovića. „Brana Milenković je malo hramao i nije bio oženjen. Bio je vredan i vrlo učtiv čovek. Kad je izlazio, uvek se najlepše oblačio, s belom maramicom u džepu, šeširom i kravatom“, ispričala nam je gospođa Kalember u intervjuu vođenom krajem decembra 2015.

Milenkovići su, prema njenim rečima, bili prilično suzdržani ljudi, koji su živeli neupadljivo i po kojima se videlo da su navikli da budu dobrostojeći: „To su bili ljudi koji su pre rata uvek bili imućni, koji su imali poslugu.“

Brana Milenković je, seća se gospođa Kalember, pre rata redovno odlazio u „Mažestik“, gde se okupljalo staro beogradsko društvo. Nakon što su komunisti preuzeli vlast, ova stara građanska beogradska porodica je patila: „Bilo im je teško. Veoma teško. Sestra nije imala ništa, nije radila.“ To što Milenkovići, za razliku od Andrića, nisu sarađivali s komunistima za nju nije bilo iznenađujuće: „Nisu mogli da sarađuju. Ne bi ih prihvatili.“

Čini se, zaista, da je Andrićev odnos s Branom Milenkovićem, a pre svega s njegovom sestrom, nakon 1944. primetno zahladneo. Brat i sestra Andriću nisu mogli da oproste što je prešao na stranu novih vlastodržaca. To je potvrdila između ostalog i Vera Stojić, Andrićeva dugogodišnja osoba od poverenja, koja mu je istovremeno bila počasna sekretarica i menadžerka.

Ona je još u doba nemačke okupacije češće dolazila kod Andrića u Prizrensku, pošto je za vreme rata prekucavala Andrićeve rukopise, pa i rukopis „Na Drini ćuprija“ i drugih dela. „Nekoliko puta sam odlazila kod njega u Prizrensku ulicu, gde nam je gospođica Kaja Milenković spremala kafu i posluženje“, seća se 1988. Stojićeva. „Kada se Andrić 1941. vratio iz Nemačke, Brana ga je dočekao na železničkoj stanici i odveo kod sebe kući.

U kuću ga je primio kao prijatelja, nikako kao stanara. (...) Naročito ga je Branina majka mnogo volela“, kaže ona dalje. „Jeo je kod Brane, ali kad su se odnosi kasnije promenili (naročito s gospođicom Kajom), jeo je u hotelu ‘Moskva’. (...) Kaja Milenković se u početku veoma ljubazno ponašala prema Andriću, ali kad je Andrić ušao u partiju, počela je žestoko da ga grdi kako je izdao svoja stara uverenja. Tada se njen odnos prema njemu potpuno promenio. Jednom ga je tako grdila i pred mojom majku, koju Andrić uopšte nije zanimao, ali ipak se usprotivila Kajinim ispadima.“

Profimedia, Ivo Andrić

Da se raspoloženje između književnika i njegovih prijatelja/stanodavaca u Prizrenskoj ulici nakon 1944. znatno pogoršalo i da o novopečenom komunisti Andriću nije lepo govorila naročito Kaja Milenković, potvrđuju i drugi izvori. Među njima je i fascinantni „Dnevnik jednog nikog“ Branka Lazarevića. Taj dnevnik je jedan od najzanimljivijih i najpoučnijih dokumenata o prilikama koje su u Beogradu vladale prvih posleratnih godina i predstavlja izvor evropskog ranga za savremenu istoriju.

Lazarević je između 1942. i 1947. prosto opsesivno vodio dnevnik. Pritom verno prenosi i gradske tračeve i ogorčeno opisuje kako su komunisti, korak po korak, grabili vlast, dok je stari, građanski Beograd, kome je i on pripadao, brutalno potiskivan. Lazarević, koji je dobro poznavao Milenkovića, u svom dnevniku stalno opisuje i njegov odnos s Andrićem.

Pod datumom od 20. novembra 1946. Lazarević tvrdi: „Posle svega što je on (Andrić) postepeno i s merom radio nakon što su ‘oni’ (komunisti) došli, oni su ga branili, ali sad ga više ne brane. Branina sestra kaže da se stide kad pred njihovu kuću po njega dođe Maršalov automobil. A čini se da se i on prema njima promenio. Kad sam ga poslednji put video, iz čista mira mi je rekao da bi rado potražio stan negde drugde.“

Istog dana, Lazarević piše: „Brana Milenković ga (Andrića) dobro poznaje i do pre dva-tri meseca branio je sve što on radi i za svaki njegov stav nalazio je neko izvinjenje, ili opravdanje. Sada se i on od Andrića okrenuo. Razumem ga. Ivo je sad uradio ono što pre nikada nije radio“, zapaža Lazarević, navodeći pritom i primere Andrićevog izmenjenog ponašanja: „U razgovorima pobožno spominje Marksa i materijalizam, a to ranije nikad nije radio, (...) Povika koja se na njega digla je velika; čak i kod onih koji su za komuniste. I oni su protiv njega, verovatno zato što ih je pretekao i kod komunista prvi postigao cilj.“

Profimedia, Ivo Andrić

Lazarević pritom naslućuje da je Andrić, naravno, imao tačnu predstavu o komunističkim zločinima: „Brana Milenković, koji je s njim proveo već mnoge godine, kaže da on ćuti, a kad mu nekad nešto kažu o tom užasu koji oni ovde sprovode, hvata se za glavu i diže ruke uvis. Ali u poslednje vreme sve manje.“ U martu 1947. Lazarević je u svom dnevniku napisao da se Andrić ‘predao i prodao i radi za njih“.

Početkom maja 1947. posetio je Andrića u Prizrenskoj i nakon toga zapisao: ‘Pre nekoliko dana proveo sam čitava dva sata kod Andrića. (...) Izuzetno se dobro kontrolisao. O ovim događajima nije rekao ni reč. Stiče se utisak da ga se čitavo to krvarenje našeg naroda ništa ne tiče. Takav je bar kad je sa mnom, ali svi koji se s njim viđaju pričaju mi da o svemu tome ništa ne govori. (...)“

KAO DA SU PORODICA

Za deo starog, konzervativnog, antikomunističkog beogradskog građanstva Andrić je postao nepoželjna ličnost. „Ne sme se čak ni spomenuti da se viđate s njim“, piše Lazarević, ne zaboravljajući da doda ni najnoviji trač koji je čuo od jednog komšije u Prizrenskoj. Prema njemu, Kaja Milenković je često uzvikivala da je za njenu porodicu sramota kad službena vozila režima dolaze pred kuću da bi Andrića odvezla na neki događaj. „Čitav Beograd je protiv njega“, piše Lazarević, misleći pritom na građanski Beograd. „Niko mu ne oprašta taj stav, i sada mu pretresaju sve, od rođenja pa do džepova, tražeći kod njega samo ono što je loše. (...) Svako ko bi pokušao da ga brani, bio bi izložen psovkama i uvredama.“

Ranije, u teškim ratnim godinama, odnos između Andrića i Milenkovića morao je, naprotiv, biti veoma blizak, kao da su jedna porodica. Lazarević u svom dnevniku piše i o tome: „Tokom čitavog perioda ove okupacije... on je (Andrić) vreme provodio mirno i pisao je. Kod Brane Milenkovića, advokata, našao je više nego porodično utočište, a njegovu majku zvao je „moja rođena majka“. (...) Milenkovići su ga pazili kao da je njihov. Staru Milenkovićevu zvao je „mama“, a ona... ga je volela kao svoju ćerku i Branu“.

Privatna arhiva, Čitulja Branislava Milenkovića

Prvobitnu bliskost ovog odnosa potvrđuje i Žaneta Ðukić Perišić u svojoj knjizi o Andriću: „Na Andrića u domu Milenkovića nisu gledali kao na stanara, već kao na prijatelja, i pokušavali su da mu olakšaju život i da ga oslobode briga svakodnevnog, praktičnog života“. Kaja Milenković je kasnije pričala da je Andrić u doba okupacije po čitav dan provodio u radu, uopšte ne obraćajući pažnju na okolinu, i da je sam sebi naglas čitao svoje tekstove kako bi proverio da li zvuče živo i verodostojno.

Zbog čega je Andrić posle 1944, kad se nekadašnji dobar odnos pogoršao, uprkos tome ostao u stanu u Prizrenskoj još skoro 15 godina, pitanje je na koje je teško odgovoriti. Ðukić Perišić spominje da je još 1947. mogao da dobije sopstveni stan, ali da je vratio ključeve koje su mu već predali. Ona pretpostavlja da je Andrić tako postupao možda i zato što nije hteo da ga bije glas da se komunistima približio samo radi materijalnih pogodnosti. Kakvi god razlozi bili, Andrić je još mnogo godina ostao stanar u Prizrenskoj. Tek 1958, sa 64 godine, pošto se oženio Milicom Babić, dobio je prvi i jedini svoj stan u životu, na adresi Proleterskih brigada 2A (danas Andrićev venac).

Šta je bilo s Branom Milenkovićem, nismo mogli da ustanovimo. Njegova komšinica Zona Kalember nam je ispričala da je, koliko se ona seća, sestra Kaja umrla još dok je Andrić živeo u Prizrenskoj. Sigurno je da se Brana Milenković jednog dana, verovatno početkom šezdesetih, prilično iznenada iselio. Zamenio je stan s nekim advokatom Marijanovićem i preselio se u Nušićevu ulicu.

„Nakon toga smo izgubili kontakt“, kaže Zona Kalember. Kasnija prepiska između Andrića i Milenkovića nije sačuvana, nema čak ni telegrama s rođendanskim čestitkama. Indirektno znamo, međutim, bar to da se Milenković kasnije oženio - njegova udovica Milica jedina je osoba koja se potpisala ispod čitulje objavljene u Politici.

Njen tekst glasi: „Moj dobri suprug Branislav St. Milenković, advokat u penziji, umro je 10. decembra 1970. u 81. godini“. Čitulja je objavljena već u izdanju od 11. decembra, a istog dana bila je i sahrana na Novom groblju. Ni Brana ni njegova sestra nisu za sobom ostavili potomstvo. I tako se trag čoveka u čijem je stanu Ivo Andrić napisao svoja najveća dela gubi u tami istorije. Piše: Mihael Martens
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Vikipedija, Ivo Andrić sa kolegama književnicima u BeograduSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Vikipedija, Ivo Andrić sa kolegama književnicima u BeograduSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Vikipedija, Ivo Andrić sa kolegama književnicima u BeograduSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Vikipedija, Ivo Andrić sa kolegama književnicima u BeograduMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Kultura
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS