Priče iz Njujorka

NEWSWEEK INTERVJU Uliks Fehmiju: Ispekao sam i glumu i hleb

Uliks Fehmiju, sin proslavljenih umetnika Bekima Fehmijua i Branke Petrić, u Ameriku je došao sa 25 godina. Osim glumom, počeo je da se bavi i proizvodnjom hleba, i u tom poslu postigao zavidan uspeh. Ovo je priča o njemu

Objavljeno: 10.01.2017. 06:00h
Foto: Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar Jovanović
Početkom novembra 2016. mala ekipa Njuzvika obrela se u Njujorku. Priču o Americi pre predsedničkih izbora i nakon njih hteli smo da ispričamo kroz sudbine naših vrhunskih umetnika i sportista koji žive u toj zemlji.


Bio je neobično topao dan za početak novembra u Njujorku. Danima smo Uliks i ja pokušavali da pronađemo vreme i uklopimo termine za intervju. Susret se dogodio baš na dan izbora za predsednika Amerike. Pitali smo se šta bi se moglo desiti ukoliko Tramp pobedi.

„Svestan sam da je u našoj prirodi da se mrzimo, da se ne volimo, da se nekad i posvađamo, ali kad mržnja krene sistematizovano da se širi, onda to postaje veoma opasno. Rasizma, nacionalizma i mržnje uvek će biti, ali onog trenutka kad s vrha vlasti i najviših pozicija moći običnom građaninu počne da se objašnjava da je to sasvim u redu, pa čak i poželjno, otvara se Pandorina kutija. Dakle, ako Amerika večeras bude izabrala Trampa za svog predsednika, takođe je rekla „da“ mogućnosti da se jednoj religioznoj ili etničkoj grupi ponovo stavi žuta traka“, priča Uliks. Sutradan smo saznali kako je Amerika glasala.

Uliks, sin glumaca Bekima Fehmijua i Branke Petrić, uspešan je glumac, ali ono što se možda malo zna je da u Americi, gde živi već 23 godine, važi za veoma uspešnog pekara, koji svoj specifični hleb pravi od prirodnog kvasca i za kojim, uprkos visokoj ceni, vlada prava pomama. Iako sam mu obećao da nećemo razgovarati o politici, već o njegovom biznisu sa hlebom, koji me je i najviše zanimao, dan je bio baš takav da tu temu nisam mogao da izbegnem.

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar Jovanović

Kako si doživeo ove izbore i kako zapravo vidiš Ameriku nakon njih, pošto je to jedna, čini mi se, važna stvar ne samo za Ameriku već i za ostatak sveta?

Mogu samo glasno da razmišljam zajedno s tobom. Ova kampanja za veliki broj Amerikanaca nije bila kampanja za izbor kandidata u koga potpuno veruju, već za kandidata koji će imati manje negativan efekat na zemlju od onog drugog. Berni Sandersu nisu dozvolili da bude demokratski kandidat. A morali su to.

Voleo bih da napravim paralelu i da se vratim na Jugoslaviju s kraja osamdesetih ili početka devedesetih godina. To je bilo vreme kad je zemlja trebalo da se transformiše iz jednopartijskog u višepartijski sistem i da građani nauče da pojedinac zapravo ima moć i da njegov glas može da dovede njegovog kandidata na vlast. Jugoslavija je u tom periodu, u toj nekoj svojoj „dečjoj fazi demokratije“, glasala tako kako je glasala. Katastrofalne posledice nacionalističkih politika u regionu živimo i danas, gotovo trideset godina kasnije. Amerika sada, s tolikom demokratskom tradicijom, nema prava na popravni ispit i američki glasači bi trebalo da znaju za koga glasaju i šta će biti posledice njihovog izbora. Paralela između Srbije tih godina i Amerike danas jeste naglašen govor mržnje.

Razlozi koje pominješ u vezi sa Srbijom - koliko su uticali na tvoju odluku da se preseliš u Ameriku?

Kad sam 1993. otišao iz Srbije, imao sam 25 godina i još uvek sam bio klinac koji je imao iluziju da postoji negde neko mesto gde su različitosti u redu. Moji najbolji drugovi iz Beograda već su bili u Njujorku, i to je bila moja prirodna sledeća stepenica.

Ipak, nije Njujork sve vreme bio tvoja odrednica. Pekarski zanat naučio si u Bostonu?

Prvih pet godina smo proveli na Kejp kodu, poluostrvu u Atlantskom okeanu, nedaleko od Bostona. Priroda je božanstvena, ali je, s druge strane, zima surova i hladna. Tu je otvorena naša prva pekara. Po svom temperamentu taj predeo nema nikakve veze s Beogradom, ali nama kojima je Beograd nedostajao bio je vrlo sličan zato što ga preseca reka i deli ga na dva dela. Mostovi koji spajaju Boston i Kembridž podsećali su nas na mostove koji spajaju stari i Novi Beograd. Bila je čak i jedna zgrada vrlo slična našem CK (Zgrada Centralnog komiteta u vreme SFRJ, prim. aut.) i znali smo da se šalimo, kao ono „Gde si?“, a ti odgovoriš „Tu sam, kod CK.“

I onda ste se vratili u Njujork?

Da. Vratili smo se 1999. Moja supruga Snežana, ćerka Nika, koja se rodila u Americi 1995. godine, i ja.

Kako su ti se uopšte ruke našle u testu?

Sve poslove ovde u Americi imam sa svojim drugovima s kojima sam odrastao u Beogradu, na Zvezdari, na Lionu. Bane, Vojin i Igor su krajem osamdesetih već došli u Njujork. E upravo je Igor odgovoran za sve u vezi sa hlebom i pekarama u Americi. U Njujorku postoji čuvena jevrejska porodica Zejbar, koja se bavi prodajom bakaluka. To je i danas jedan od najpopularnijih i najkvalitetnijih zatvorenih marketa u Njujorku. Kao što postoji muzej Metropoliten, tako postoji i „Zejbars“, eto toliko je to mesto popularno. Mlađi sin iz te porodice Eli odvaja se i započinje svoj biznis s pekarom i restoranom u čijem je podrumu bila smeštena mala pekara. Niko pre njega nije pravio takav hleb i bilo je to nešto jedinstveno. Ključ svega je u procesu, tačnije u vremenu tokom kog testo narasta i prirodnim kvascima, zapravo u bakterijama koje započinju proces fermentacije. Hleb se od svojih početaka tako i pravio. Nije bilo komercijalnog kvasca, već je testo narastalo prirodnim putem. Sada dok sedimo i razgovaramo u vazduhu oko nas su upravo te bakterije, one koje će učiniti da se mleko pokvari ako se ostavi nekoliko dana na sobnoj temperaturi. Proces fermentisanja hleba počinje tako što se pomešaju voda i brašno i onda se ta smesa ostavi na sobnoj temperaturi. Nakon nekoliko dana smesa počne da vri. Zatim joj se doda još vode i brašna i taj proces se zove osvežavanje ili hranjenje. U jednom trenutku, posle nekoliko nedelja, smesa fermentisanog brašna i vode postaje dovoljno potentna da iznese, mi tako kažemo, partiju hleba. Važno je da se taj proces ne prekine, već da hranjenje smese, koja će služiti kao prirodni kvasac, bude svakodnevno. To je ključni deo recepta naših hlebova. U jednom kilogramu divljeg kvasca postoji nekoliko stotina hiljada ćelija divljeg kvasca, a u jednom gramu komercijalnog kvasca postoji nekoliko miliona tih ćelija. Znači, mi gajimo divlji kvasac i na taj način dižemo hleb, ali mnogo sporije nego što bi to učinio običan kvasac. Ta duga fermentacija čini da hleb ostane duže svež iako ne sadrži nikakave aditive. Takođe, čini da ga naš organizam mnogo lakše vari. A majstorstvo fermentisanja hleba i kombinovanja različitih vrsta žitarica ravno je umetnosti pravljenja dobrog vina, sira ili rakije. Nema kraja različitim ukusima i mirisima. Po otkriću komercijalnog kvasca tradicionalno pekarstvo ove vrste je gotovo nestalo. U Francuskoj je svega nekoliko pekara uspelo da preživi tranziciju, a da nisu prekinule taj tradicionalan proces pravljenja hleba skoro više od 100 godina. Jedna od najčuvenijih je porodica koja se prezivala Poalan. Njihova radnja nalazi se u maloj ulici usred Sen Žermena, a i danas je veoma popularna. To je bio umetnički kvart i tamo su siromašni umetnici dolazili da kupe hleb, ali nisu imali novac i onda su plaćali svojim slikama. Ti njegovi veliki seljački hlebovi mogli su ostati sveži po nedelju dana. Početkom osamdesetih postali su toliko popularni da su avionom odlazili u Njujork i druge krajeve sveta. Bio je to nenormalno skup hleb.

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar Jovanović

I kako sad ta priča o divljem kvascu prerasta u tvoju ili vašu zajedničku pekaru?

Već pomenuti legendarni Eli Zejbar kreće s prvom takvom pekarom u gradu. Moj drug Igor dobija posao kao vozač u Elijevoj pekari. Sad mi je posebno drago što sam prihvatio ovaj intervju jer želim da pomenem jednog od ključnih ljudi u firmi „Elis bred“. To je čovek iz Beograda zaslužan za to što je na stotine ljudi iz bivše Jugoslavije našlo posao u Njujorku, a zvao se Milan Ratajac. Milan je, nažalost, sredinom ove godine preminuo od bolesti od koje se ranije odlazi. Milan je bio veliki čovek, i svojom pojavom i svojim karakterom. Velike lavlje grive i brade. I velikog lavljeg srca. Ko god je dolazio iz naših krajeva, išao bi prvo kod Milana i on bi mu našao posao. Nakon njegove smrti poželeo sam da napišem nekoliko reči o tom izuzetnom čoveku i da to negde objavim. Nažalost, nisam to uradio, ali evo zahvaljujuću vama imam sad priliku. Broj ljudi kojima je Milan pomogao se ne zna. Uključujući i mog druga Igora, kog je zaposlio tih ranih dana u „Elis bredu“, kao i mog partnera u Njujorku Toleta. Svi mi smo Milanovi dužnici. U ime svih nas - hvala mu.

Igor je odmah skapirao da Eli pravi hleb kakvog nigde nema, a svi seku vene na njega. On je kao vozač imao nepregledan spisak poznatih ljudi kojima je redovno razvozio taj neverovatni Elijev hleb. A glavni pekar kod Elija bio je izvesni Hamda, naravno iz Bosne, s kojim Igor pravi dogovor o tome da on pređe i počne da mesi hleb za njega. Znači, Igor odlučuje da sa svojom suprugom otvori pekaru, ali jedino mesto gde su to mogli da urade bez mnogo muke bio je pomenuti Kejp kod, gde su njeni roditelji imali malu kuću. Igor je pozvao nas nekoliko prijatelja da zajedno uđemo u posao. Sve se to dešava na prelazu iz 1991. u 1992. Ja još uvek igram predstave u Beogradu, snimam prve filmove, ali ipak odlučujem da uđem u taj posao. Od oca sam dobio malu sumu novca i šaljem taj novac Igoru. Ostali su uložili sve što su imali i tako se rodila prva pekara.

I Hamda je zaista došao iz Njujorka na Kejp kod?

Da, došao je, ali kad je video s kakvim amaterima posluje, ostavio ih je i vratio se u Njujork. To je još uvek 1991. i svako od nas u tom trenutku ima 23 godine. Mi smo bili deca koja ne znaju ništa o tom poslu, ne znaju ništa o pekarstvu, ne znaju ništa o Americi. Kad je Hamda to shvatio, odmah je spakovao kofere i pobegao glavom bez obzira. U svakom slučaju, u leto naredne godine otvorili smo prvu pekaru. Međutim, kako braća Srbi znaju sve da upropaste, tako su se i moji prijatelji razišli, a da ja još nisam ni stigao u Ameriku. Igor je izašao iz posla i dve godine kasnije otišao u Boston, gde je otvorio sad već vrlo popularnu pekaru „Igis bred“, a ja sam ostao sa svojim partnerima Vojinom i Banetom. Tako smo za kratko vreme ostali i bez Igora i bez Hamde. Moji ortaci su u međuvremenu zaposlili neke poljske i francuske pekare, ali to nije imalo veze s hlebom koji smo želeli da pravimo. Tada sam shvatio da, ako želimo da se bavimo pekarstvom, taj zanat moramo sami da naučimo. Ti francuski i poljski pekari mnogo su se mučili s nama, a i mi s njima. S druge strane, mene je taj kreativni rad u pekari najviše i zanimao. I ako ga nikad do tada nisam napravio, ja sam tačno znao kakav hleb želim da imamo. U mojoj mašti on je već imao i svoj miris i ukus i boju. I nakon više godina i stotina neprospavanih noći uspeli da napravimo liniju hlebova koji su danas osnova našeg posla. U međuvremenu smo otvorili i svoju prvu pekaru u Njujorku. Niko nije mogao da nam garantuje da će bilo ko u tom gradu biti zainteresovan za naše hlebove. Eto, imali smo sreće i 17 godina kasnije još smo tu, a ove godine biće i 25 godina kako postoji pekara na Kejp kodu, koja takođe sjajno radi. Sad kad pogledam s ove distance, sve mi se čini čudesno. To ti je naša kratka istorija.

Da li i danas radiš u pekari?

Mi smo u pekari gotovo svakog dana. U ovom poslu moraš stalno biti kreativan i nuditi ljudima nešto novo, a biti kreativan s hlebom koji ipak sadrži samo brašno, so i vodu nije baš jednostavno.

Ilustracija; Autor: Cheyenne Cohen

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

NEWSWEEK U TRCI ZA PRESTIŽNU NAGRADU: "Krijumčarenje zatvorenika" nominovan u kategoriji štampanih medija

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićNEWSWEEK

PET DAMA O JEDNOM ŠMEKERU (I DEO) Radmila Stanković: Moralni kodeksi po Gagi Nikoliću

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićNauka i tehnika

ULAZAK NA ZADNJA VRATA: Ovo je ubedljivo najveća kineska pretnja po bezbednost SAD (FOTO)

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićSvet

NUKLEARNA TRKA ISPOD RADARA: Tajno naoružavanje SAD dovodi svet na ivicu Trećeg svetskog rata

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Kultura
Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

DUŠAN PETRIČIĆ U "HAOSU": Izložba ilustracija "Detinjstvo je bilo bolje"

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

ČETIRI VRSTE LJUBAVI I MAGIJA: Evo kako su stari Grci brinuli o svojoj požudi i željama

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

​VAŠE LICE IZ ISTORIJE: Ova aplikacija vam pomaže da nađete svog 2.000 godina starog blizanca

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

"NE LJUTI SE, ADOLFE": Ovako su u Nemačkoj izgledale društvene igre tokom Drugog svetskog rata (FOTO)

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.