Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Uliks Fehmiju: Ispekao sam i glumu i hleb

Uliks Fehmiju, sin proslavljenih umetnika Bekima Fehmijua i Branke Petrić, u Ameriku je došao sa 25 godina. Osim glumom, počeo je da se bavi i proizvodnjom hleba, i u tom poslu postigao zavidan uspeh. Ovo je priča o njemu

Objavljeno: 10.01.2017. 06:00h
Foto: Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar Jovanović

Imaš li utisak da je pravljenje hleba tvoja životna odrednica?

U pravljenju hleba postoji nešto što te čini skromnim i poniznim. Reč je o radu sopstvenim rukama i bazičnoj namirnici - hlebu. S druge strane, to je težak posao i nimalo nije nežan prema onome ko ga obavlja. Međutim, ima nečeg pročišćujućeg u tom procesu. Ova vrsta pekarstva kojom se mi bavimo vrlo je slična umetnosti. Koliko god puta da si ponovio potez četkicom, ili odigrao određenu ulogu, ili pak izgovorio isti tekst, nikad ne znaš da li će na kraju rezultat biti isti. Svaki put gledamo hleb i kad izađe kakav valja, stvarno ga doživljavamo kao čudo. Uz to, svi moji partneri i prijatelji, naše porodice, kao i svi zaposleni zapravo žive od tog hleba.

Možda si razmišljao da isti posao započneš i u Beogradu?

Moj brat Hedon lagano kreće s tim poslom. Bio je jedno vreme ovde sa mnom i sve zna o poslu. Sad je u nekoj fazi test-pekare, pa će u narednih nekoliko meseci verovatno naći prostor i krenuti da pravi sličan hleb u Beogradu.

Pomenuo si vezu između pravljenja hleba i umetnosti. Ipak, da li si lako prihvatio životnu činjenicu da si i pekar?

Dok smo živeli na Kejpu i bavili se pekarstvom, stalno sam razmišljao: Jao, čoveče, koliko ja ovde vremena provodim, da sam sa Snežom možda u Njujorku, da se trudimo da radimo na jeziku, da se trudimo da idemo na te audicije, pa možda bismo već krenuli da se bavimo svojim poslom. I stalno sam tu pekaru doživljavao ne kao blagoslov, već kao neku prepreku na putu da se ponovo bavimo glumom. I onda smo odlučili da pređemo u Njujork. Iako sam bio spreman da radim kao kelner, Snežana mi je govorila: „Ti nisi normalan, ti imaš, čoveče, nešto u svojim rukama što radiš, i to čudesno dobro.“ Ona je imala ključnu ulogu u tome da ja prihvatim tu pekaru, da postanem svestan tog blagoslova i osetim zahvalnost. Znači, ona mi je tu pomogla da zapravo shvatim, da prepoznam dar, da prepoznam znak i kažem: Dobro, ja sam pekar, i to je u redu. Otac je celog života govorio: „Moraš da naučiš neki zanat jer onda nikad nećeš biti gladan. Od ovog glumačkog posla kojim si odlučio da se baviš - ko živ, ko mrtav. Nauči nešto da radiš rukama i nećeš biti gladan.“ Ispunila mu se želja. Ali čim smo krenuli da gradimo tu pekaru, tako je, potpuno čudno, i gluma krenula da se vraća u naš život. Mi tada skoro šest godina nismo ništa glumili, a samo glumac zna šta to znači.

Kad bi te sad neko u Americi pitao da li si ti glumac ili pekar, šta bi mu odgovorio?

Naravno da sam i jedno i drugo. Odavno sam prestao da budem samo glumac, a samo pekar nikad nisam ni bio. Duboko verujem da ako pojedinac sledi svoj put i pokušava da multiplicira vrednosti u koje veruje u svom mikrokosmosu, ako je istrajan u tome, taj će njegov mali svet krenuti da raste i na kraju će dotaknuti mnogo više ljudi nego što on može i da sanja. Na isti način se ponašam kad pečem hleb ili radim na ulozi, kad produciram novi film ili otvaram novu pekaru.

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar Jovanović

Koliko je uopšte bilo izazovno raditi dva tako različita posla, a da jedan drugog ne pregaze?

Već petnaestak godina u kontinuitetu, bez većih problema, radimo i jedno i drugo. Naš povratak u Beograd desio se s predstavom „Diplomac“. U tu avanturu bavljenja predstavom krenuli smo s razmišljanjem - pa dobro, o hlebu ništa nismo znali, o Americi nismo mnogo znali i evo nas, nekako smo preživeli, pa što ne bismo mogli da se pozabavimo nečim o čemu smo mislili da nešto i znamo. Nikad ranije nismo ništa producirali, al’ smo rekli - ajde da naučimo nešto novo. Želeli smo da napravimo predstavu koja će biti maksimalno opremljena, u kojoj će svako biti plaćen pristojno i na vreme i da nam svima bude lepo. I ta predstava je po svim stavkama bila veoma uspešna.

Nameravali ste da taj posao s predstavama nastavite svakog leta, ali niste uspeli u tome. Zašto?

Umesto da uspeh „Diplomca“ učini da sledeće godine realizacija novog projekta bude lakša, mi smo se našli u situaciji koja je bila potpuno obrnuta. Kad smo to shvatili, povukli smo se i to je bilo to.

A koju ste predstavu želeli da postavite?

Imali smo neviđeno smešnu komediju. Megahit, to znam sigurno. „Diplomac“ bi bio mala maca. Kupili smo čak i prava za komad, a Milena Trobozić Garfild ga je tako dobro prevela da je srpski prevod bio bolji od originala. Sve je bilo tu.

I da li te je to obeshrabrilo?

Ne.

Oboje ste pokušavali da se bavite glumom i u Americi, ali sad niste više toliko zainteresovani? Ili grešim?

Bili smo vrlo zainteresovani u tom nekom periodu od 1999. do 2001, i tih nekoliko godina osetili smo svu surovost bavljenja glumom ovde.

Šta je tu bilo tako surovo?

Prvo, nismo naučeni da sebe doživljavamo kao proizvod, jer ti si ovde sam svoj projekat, ti si proizvod koji prodaješ. Moraš da naučiš da sebe marketinški predstaviš, što je i meni i Snežani bilo strano. Ja jesam glumac, ali sam, s druge strane, stidljiv, što ne znači da na sceni ne bih mogao da budem go, već imam problem s tim šta moram da radim kad siđem sa scene. Ne znam sebe da prodajem niti imam potrebu za tim. Drugo, bez obzira na to što i Snežana i ja odlično govorimo engleski, naš akcenat se ipak čuje. Znači, ne mogu da prođem kao rođeni Amerikanac, niti mogu da igram toliku paletu njihovih akcenata. Tako da je ponuda uloga za nas bila uglavnom svedena na stereotipne i nekvalitetne. Treće, ovde su audicije veoma stresan posao. Američki glumci te audicije stalno uvežbavaju, a nas to niko nikad nije učio. Uđeš i imaš minut da pokažeš šta znaš. Snežana je u tom pogledu mnogo fleksibilnija od mene. Meni je potrebno izvesno vreme da se zagrejem, tek onda počinjem da glumim.

Ilustracija; Autor: Cheyenne Cohen

Jeste li definitivno odustali od audicija?

Ne. Istina, Snežana je zbog mojih odbijanja ponuda izgubila svog agenta, koga sam ja dobio zahvaljujući njoj, ali nakon svih ovih godina shvatili smo da nam do agenata koje smo do tada imali više nije ni stalo. Danas imamo divan odnos s nekoliko veoma dobrih kasting direktora u gradu i tu i tamo se, kad ima razloga i kad ima nekih uloga, odazovemo, pročitamo nešto ili odemo na neku audiciju, ali bez nekog stresa.

Pored umetnosti kojoj se neprestano vraćaš u Srbiju, koliko te interesuje politički život? Da li te zanima šta se sve dešava u Srbiji sada?

Naravno da me zanima. Vezan sam za Beograd na prvom mestu, ali sam i te kako vezan i za Sarajevo, moja mama je s Hrvatskog primorja, Snežanini su iz Dalmacije, moj otac je s Kosova, tako da se nama ta neka otuđenost nikad nije desila. Ponekad pomislim da bi nam možda bilo lakše da jeste. Ipak, ima nekog uzbuđenja u tome da ne pristaješ da pripadaš samo jednom mestu.

Poslednja predstava koju si odigrao u Beogradu je „Romeo i Julija“ u režiji Mikija Manojlovića. Bila je to predstava koja je kod dela javnosti izazivala kontroverzne reakcije, dok je istovremeno deo medija prećutao postojanje te predstave. Kako ti s ove distance gledaš na tu predstavu, imajući u vidu da si u tom komadu prvi put glumio na albanskom?

Da se vratim na početak razgovora, kad si me pitao za predsedničke izbore u Americi, i to ću vezati za „kontroverze“ u vezi sa „Romeom i Julijom“. Rekao sam da kad se mržnja sistematski širi, onda to postaje veoma opasno. Sve ove nove države nastale raspadom Jugoslavije poslednjih skoro četvrt veka uglavnom nama ništa dobro nisu donele. Znači, upravo su državni aparati i mediji bili ti koji su promovisali sistematsku mržnju i netrpeljivost prema onima koji su različiti od nas. Onog trenutka kad su Miki Manojlović i njegov partner i koproducent predstave Jeton Neziraj uspeli da dobiju podršku države i da mržnju usmere, makar i nakratko, u potpuno drugom pravcu i time naprave korak ka većoj toleranciji, taj projekat se morao podržati. Tu za mene prestaje svaka kontroverza.

Kako je bilo igrati na albanskom, koji je jedan od tvojih maternjih jezika? Imajući u vidu to da si taj jezik učio od oca, da li si glumom nekako prizivao taj Bekimov duh?

Moj otac nikad nije imao priliku da igra na svom maternjem jeziku. Ja sam dobio mogućnost da igram na albanskom, i to u srpskom Narodnom pozorištu u Beogradu i u Narodnom pozorištu u Prištini. On tu sreću nije imao.

Da li ste ikad pričali o tome zašto nije igrao na albanskom?

On je dva puta bio gost u Tirani. Jednom 1972, u najosetljivijem političkom trenutku, kad je Albanija bila potpuno izolovana od celog sveta, i sledeći put su ga zvali 2001. Moja majka Branka je tada bila s njim tamo i on, koji zasigurno jeste jedan od najznačajnijih albanskih umetnika, izlazi na tu neku scenu. Sala ogromna, puna i svi aplaudiraju. Delirijum. I on ih pita: „Zašto vi tapšete?! Znao je da bude tako direktan. Tajac. Kaže: „Jeste li me nekad čuli da glumim na albanskom jeziku? Igrao sam na srpskom, romskom, engleskom, francuskom, italijanskom. Na maternjem jeziku nikad.“ I dalje tišina. I onda je izgovorio jednu pesmu na albanskom i nakon nje rekao: „Sad možete da tapšete.“ Sigurno da je želeo da igra na svom maternjem jeziku, ali ja ne bih da govorim o razlozima. On je to najbolje opisao u svoje dve knjige.

Da li misliš da je dug prema njemu tom tvojom glumom na albanskom barem malo namiren. Volim ovu reč namiren, zvuči mi u isto vreme i oštro i toplo?

Ja ne verujem u pluseve i minuse, ali verujem u nešto drugo. Kad na ovim našim prostorima ponovo počnu da se dešavaju neke dobre stvari i kad ljubavi bude bilo više nego mržnje, tada će on biti namiren.


PIŠE Želimir Bojović 

FOTO Aleksandar Jovanović
 
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićSvet

​HLADAN TUŠ ZA AMERIKU: Irak potpisao vojni pakt sa Iranom

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićSvet

MADURO TRAŽI OBJAŠNJENJE: Koja je uloga SAD, Meksika i Kolumbije u zaveri CIA protiv mene

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićSvet

TEŽAK ISPAD DONALDA TRAMPA: Na Tviteru priznao postojanje tajnog CIA programa u Siriji!

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

POTPUNO NOVI PRAVAC: Ovaj čovek običnom peglom stvara neverovatna umetnička dela (FOTO, VIDEO)

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Kultura
Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

VELIKO IZNENAĐENJE ZA FANOVE: Tarantino otkrio o kome snima sledeći film!

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

PAPA FRANJA OKAČIO NA VRATA STANA: Zabranjeno kukanje! Prestanite da prigovarate i poboljšajte svoj život! (FOTO)

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

ZAKAZANA EKSHUMACIJA SALVADORA DALIJA: "Izgubljena ćerka" tražila DNK proveru očinstva

Uliks Fehmiju; Autor: Aleksandar JovanovićKultura

SKORO 4.000 GODINA PRE INTERNETA: Otkriven najstariji "emodži" na svetu (FOTO)

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.