Kultura

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ako jednom pronađu vremeplov, naši studenti žele da se vrate u Jugoslaviju!

Nekoliko studenata novinarstva u Beogradu posetilo je redakciju Njuzvika da vide kako radimo. Umesto časa novinarstva, imali smo čas istorije o zemlji koja više ne postoji

Objavljeno: 11.01.2017. 06:00h
Foto: Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić
Oni u toj zemlji nisu ni rođeni, a fascinirani su tim vremenima. Iz udžbenika neće saznati kako je potopljena njihova Atlantida. Naučili su od roditelja ili sami kopaju da saznaju što više. Dvadesetogodišnjaci bez iskustva doneli su nam novo iskustvo


U predsoblju Aleksandre Malko, studentkinje novinarstva, vise rogovi srndaća. Za rogove je okačena zastava SFRJ. Ko uđe u ovu kuću, to će prvo da vidi. Gosti mogu da se pogledaju u ogledalu oblika Če Gevare. Predsoblje je neka vrsta salona, gde su izložene kolekcije jugoslovenskih metaka, značaka i novca bivše otadžbine. Tu je i mala Titova bista. Tako je svoju kuću uredio Aleksandrin otac, poreklom Slovak, ali se uvek izjašnjava kao Jugosloven, čak i danas. Kad ovom pasioniranom lovcu zazvoni mobilni telefon, čuje se himna „Hej, Sloveni“. Kad Aleksandrinim roditeljima u posetu dolaze prijatelji iz mladosti, nezaobilazne su priče o Jugoslaviji, otvaraju se stari albumi s fotografijama i naviru sećanja.

„Sigurna sam da moja nostalgija za Jugoslavijom do neke mere proističe iz atmosfere koja postoji u našoj kući“, kaže uz zarazni osmeh Aleksandra. „Stvarno mi je zanimljiv fenomen jugonostalgije kod nas ipsilonalaca ili milenijalaca, rođenih nakon što se država već uveliko raspala. Žao mi je što nisam bila u prilici da iskusim život i kulturu tog vremena“.

Nekoliko studenata druge godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu želeli su da upozna rad redakcije Njuzvika. Reč po reč, iz ovih mladih ljudi izbijala je ne toliko strast prema budućoj profesiji, koliko želja da govore o Jugoslaviji. Žar s kojim su pokazivali koliko znaju o zemlji svojih roditelja mogao je da se tumači željom da nam se približe, ali smo ubrzo shvatili da u tome ima nečeg dubljeg, plemenitijeg i - tužnijeg.

Zato smo ih ponovo pozvali, da vidimo koliko znaju, šta misle i zašto vole nešto čega više nema. Očekivali smo malo, a dobili mnogo.

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

PRAZNI UDŽBENICI

Rođeni su 1996, četiri godine nakon što je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji. Prohodali su u njenoj naslednici SRJ, pošli u školu u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a danas studiraju u Republici Srbiji. Imaju samo 20 godina, a mogu da se pohvale životom u tri države, dve socijalističke i jednoj kapitalističkoj.

Od ovakve „burne prošlosti“ zanimljivije je samo njihovo sećanje na zemlju koju nisu upoznali i nostalgija za njom.

Nikada nisu posetili Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Makedoniju. Poznaju Crnogorsko primorje. Želeli bi da vide Dubrovnik. Istorija Evrope i Amerike dostupnija im je nego istorija Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka.

U gimnaziji nisu mogli da saznaju kako je njihova Atlantida potopljena. Udžbenici su gotovo prazni. Sažeto, srednjoškolsko objašnjenje nestanka Jugoslavije glasi - svet je nastavio dalje, pa je i Jugoslavija morala da drži korak. Pošto su tek druga godina studija, još tačno ne znaju da li će imati predmete koji se ozbiljno i detaljno bave ovom temom. Pominje se predmet Jugoslavija, možda istorija, možda politički sistem, možda ovo, možda ono.

Studenti njihovih godina u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj ne pokazuju nikakva osećanja prema komunističkoj prošlosti. Naprotiv, kao da nije ni postojala. Slično je i u Hrvatskoj i Sloveniji.

„Svaka generacija ima svoje teme“, kaže Dejan Jović, profesor međunarodnih odnosa i nacionalne sigurnosti na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. „Studenti u Hrvatskoj ne bave se Jugoslavijom, izbegava se i sam pojam. Nerado se predaje o tome. Na Jugoslaviju se gleda kao da je bila Evropska unija, a SSSR savez nezavisnih država. Nedovoljno znaju o marksizmu, Komunistički manifest im je čudan. Iako su otvoreni za nova iskustva, nedostaje im upravo iskustvo da sagledaju prošlost. Niti hrvatski studenti znaju mnogo o Srbiji, niti srpski o Hrvatskoj. Bore se sa izazovima, a da nisu imali šanse mnogo da biraju.“

Srpski studenti gore od želje da dožive bar nešto iz te bolje prošlosti, kako je oni vide.

„Možda su oni netipični primeri“, misli profesor Jović.

Najlakše bi bilo govoriti o novim utopijama. Kad bismo se igrali „malog kućnog Sigmunda Frojda“, tu je njegov esej „Tuga i melanholija“, u kome Frojd piše da melanholične osobe ne prihvataju gubitak nečega što su voleli. Melanholik ne odustaje od ljubavi i oponaša ono čega više nema.

Međutim, teško je reći da su studenti iz Beograda melanholični. Smeju se, dobacuju podatke jedni drugima, podsećaju se onoga o čemu su slušali ili čitali, uživajući kao na koncertu omiljenog benda.

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

IMAŠ KUĆU, VRATI STAN

Ako su Aleksandru Malko roditelji zarazili jugonostalgijom, Dunja Damjanović ima mlade roditelje koji su bili tinejdžeri kad je Jugoslavija prestala da postoji. Njihova sećanja su izbledela.

„Mama mi je, recimo, pričala o Titovoj sahrani, koliko je to bilo nešto spektakularno za sve građane. Ona je tada imala osam godina i Tita je doživela kao jednog čestitog, poštenog, dobrog čoveka, koji čini sve za svoje sunarodnike, unapređuje državu i poboljšava životni standard. Svi su ga voleli, jer nije sve ostajalo na praznoj priči kako će se jednom živeti bolje. Pričala mi je i o čuvenim Titovim pionirima, bila je jedan od njih. Prijem novih članova obavljao se u prvom razredu osnovne škole tokom svečanosti za Dan republike, kad su đaci davali pionirsku zakletvu i dobijali uniformu: plavu kapu ‘titovku’ s crvenom petokrakom, belu košulju s crvenom maramom i plavi šorts“, seća se maminog sećanja Dunja.

Više o ovim temama slušala je od babe i dede. Kad kod bi došla kod njih na vikend, uz nedeljni ručak pokrenula bi se neka tema ovog tipa.

„Deda bi odmah tražio od babe da skine sa ormana gomilu albuma s fotografijama. Videla sam ih nebrojeno puta i o svakoj od njih čula priču. Ipak, rado sam se s osmehom pravila da ih slušam prvi put jer znam koliko mu to znači i koliko je vezan za Jugoslaviju. Iskreno, sve to mi je zanimljivo kao fenomen. Deluje mi da ljudi pomalo idealizuju ceo taj period jer mi je fascinantno kako je jedna tolika država mogla da funkcioniše toliko dobro, skladno i jedinstveno, a da se raspadne tako brzo.“

Sara Jovanović je jugonostalgičar jer kaže da nikada nije čula ništa ružno o tom periodu.

„Svi ljudi su tada radili u državnim firmama, a i danas je to svačiji san, što je apsurdno. Nakon što dođu s posla, imali su slobodno vreme, koje su kvalitetno iskorišćavali. Imali su hobije, išli na izlete, stalno izlazili, slušali pravu muziku... Masovno su dobijali stanove od svojih firmi. Pouzdano znam da je deda moje drugarice, poljoprivrednik, dobio stan, ali ga nije hteo, imao je kuću na selu. Smatrao je da ima svoju zemlju, koju ne može da ostavi. Da li bi to neko danas uradio? Nikad.“

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

STO PUTA BOLJE

Da ne mora sve iz kuće da se ponese, dokazuje Tijana Krnjaić, koja je od detinjstva fascinirana fenomenom zvanim Jugoslavija.

„U mojoj kući niko ne priča mnogo o tom vremenu, niti o komunizmu i Titu. Ja sam ta koja pokreće teme o Jugoslaviji, ispitujem roditelje“, kaže Tijana.

Ona luta internetom da bi saznala o prošlosti, a najviše vremena provodi na sajtu Jugopapir, na kome se nalaze isečci iz jugoslovenske štampe. Posećuje sve izložbe čija je tema SFRJ.

„Titova slika nalazi se u - mojoj sobi! Dobila sam je u kesici kad sam kupila olovku u Muzeju istorije Jugoslavije. Možda idealizujem to vreme, ali mislim da je svakako tada bilo bolje nego danas. Da je bilo idealno, nije. Tito možda nije bio toliko pametan, ali je imao nešto što ga je izdvajalo. Interesantan mi je taj kult ličnosti. Bila sam 25. maja ove godine u Kući cveća, na nekadašnji Dan mladosti. Kad uđem i vidim sve te štafete, kakva se počast odavala Titu, potpuno sam oduševljena proslavljanjem njegovog rođendana na nivou cele države. Deca su se trudila da budu uspešna u školi da bi imala priliku da učestvuju na sletu. Imam u sobi maminu pionirsku maramu i tatinu pionirsku knjižicu.“

Tijani su posebno zanimljive radne akcije, duh zajedništva koji je tamo vladao. Pošto želi da se bavi sportskim novinarstvom, naročito joj znače očevi utisci sa izgradnje kompleksa za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984.

„Nažalost, iz priče drugarice koja je posetila Sarajevo saznala sam da je taj kompleks sada vrlo oronuo i zapušten, što mi je jako žao. Volela bih da posetim sve glavne gradove bivših republika“, žarko želi Tijana.

Jedini muškarac od njih petoro, student prve godine politikologije Viktor Stamenković, o Jugoslaviji je najpre slušao od roditelja, a onda krenuo sam da istražuje.

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

„Za mene Jugoslavija predstavlja najveći stepen civilizacije na ovim prostorima. I da je bila sto puta gora, ona bi bila sto puta bolja nego što su ove države danas“, priča ubeđeno. „Takođe, smatram socijalizam dosta plemenitijim sistemom od kapitalizma. Na neki način je i sam kapitalizam bio u dosta velikoj zavisnosti od socijalizma jer su se radnici iz kapitalističkih zemalja ugledali na svoje kolege iz Istočnog bloka i tražili su ista prava.“

Viktor misli da je neophodno znanje „iz Jugoslavije“, jer je to bila naša država više decenija i da na svakom koraku možemo da čujemo nešto o njoj ukoliko želimo.

„U školi smo o SRFJ uglavnom učili iz istorije jer danas iz drugih predmeta ili nastoje da umanje značaj Jugoslavije, ili uopšte i ne komentarišu. Pročitao sam negde podatak da je ‘Prva petoletka’ iz Trstenika imala oko 17.000 zaposlenih. I sada mene neko pokušava da ubedi da je to bilo loše, a danas sve fabrike u Srbiji nemaju toliko radnika.“

Dopada mu se što smo, iako mali, bili veoma uticajni u svetu, uz lidera koji je znao da balansira između Istoka i Zapada.

„Što se tiče svakodnevnog života i fenomena ‘bolje se živelo u to vreme’, mislim da tu ima dosta nostalgije i jugonostalgije kod starijih. Ali i dosta i istine jer je Jugoslavija u posleratnim godinama bila ekonomija s najvećim rastom u Evropi.“

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

JEDNOSTAVNO - LEPŠE!

Svi bi oni voleli da žive u socijalizmu, ali onom samoupravnom, jugoslovenskom. Ne poistovećuju ga sa sovjetskim sistemom.

„Komunizam nije dobra ideologija, ali u Jugoslaviji nije postojao pravi komunizam. Bio je otvoreniji, a ne kao onaj u Sovjetskom Savezu. Da je bio takav, ne bi u Jugoslaviji bilo tako dobro. Ne bi se razvila kultura i muzika koju smo imali. Mislim da smo tada bili napredni, a onda naglo nazadovali“, smatra Tijana.

„Ljudi nisu plaćali glavom za sitnice. Naravno da je toga bilo i kod nas, ali u dosta manjoj meri. U suštini, u svakom sistemu ljudi na ovaj ili onaj način ispaštaju“, kaže Viktor.

Aleksandri idiličnu sliku Jugoslavije kvare Goli otok i akademske neslobode, a ono što je opčinjava jesu bioskopi iz onog vremena, kad se čekalo na dobar film, karte kupovale od tapkaroša, a miris prženih semenki i kikirikija imao poseban šmek. Današnji sinepleksi su joj sterilni, a još drže i monopol nad malim bioskopskim salama, koje propadaju u provinciji.

Zajednička im je i ljubav prema rok i pop muzici onog doba, naročito muzici osamdesetih. Svi imaju „longplejke“ i audio-kasete Bijelog dugmeta, Azre, EKV, Idola, Prljavog kazališta, Haustora, Pankrta, Magazina kao i stranu muziku. Viktor je negde našao podatak da je posle engleske, eks-Ju rok scena bila najuticajnija u Evropi. „Imali smo primere gde naše rok grupe odu u Evropu i onda tamo za njima zavlada potpuna histerija! Možda i najuticajniji među njima bili su Bijelo dugme i Azra.“ Tijana i danas sluša stare pesme Zdravka Čolića, obožava ga, a Dunja misli da je rok muzika u to doba bila mnogo kvalitetnija.

„Ne mogu da kažem da i danas nemamo vrhunske muzičare, ali ono što se tada stvaralo ostalo je do danas i još će trajati. To je bitan faktor merila kvaliteta i vrednosti.“

Najzad, „prave vrednosti“ su ono što neprestano pominju, sakupljajući deliće tih vrednosti iz roditeljskih priča i ono malo iskustva koje su stekli.

„Bilo je teško nabaviti dobru garderobu, to znam“, kaže Dunja. „Ali fina odeća više se i cenila. Kad maštate o nečemu, dugo ga želite, pa na teži način dobijete, naučite da to poštujete i razvijate osećaj zahvalnosti. Danas nam je sve dostupno, sve je na izvol’te, na jedan klik. Prebrzo dolazimo do stvari koje su starijim generacijama bile nedostižne, nezamislive. Ljudi su danas sve više uniformisani, teže ka stapanju u jednoličnu masu, ne grade svoj stil, stav, empatiju... Mislim da je sve to posledica brzog načina života, društva u kome živimo, poistovećivanja mladih sa svim što im mediji nude i pogrešnog sistema vrednosti.“

Sara je čula i o slavnim šoping-putovanjima u Trst. „Putovali su da kupe farmerke!“, smeje se u neverici. „Dobro, možda kod nas nije bilo farmerki, ali čini mi se da su ljudi bili mnogo ponosniji, koliko god nam to čudno izgledalo. Svako je dobijao onoliko koliko je zaslužio, ili bar približno. Žao mi je što se sve zaboravlja. Gubimo se polako u haosu, kome smo izloženi svaki dan. Jednostavno, bilo je lepše!“

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina Lopičić

JU-MOD IDILA

Bilo je lepše. Ova romantična rečenica nalazi se u centru nostalgije.

Znaju ovi studenti da je Jugoslavija imala šest republika i dve pokrajine, znaju za društvenu svojinu, radničke savete, Ustav iz 1974, jednopartijski sistem, inostrane kredite i mnogo toga što nisu želeli da kažu, jer je blisko vezano za sadašnjost, koja im se ne sviđa naročito. Nestala država za njih je i uspavanka i koračnica, nešto u čemu uživaju i čime mogu da se ponose. Ona je jedina čvrsta tvorevina za koju mogu da se uhvate, jer im danas „sve klizi iz ruku“, kako kažu.

„Ne želimo da govorimo o raspadu. Gledamo dokumentarne filmove svakodnevno, nije nam ispran mozak“, govore smejući se neprekidno. „Hoćemo da uživamo u onome što smo imali.“

Mi iz Njuzvika nismo ih ni ohrabrivali, ali ni obeshrabrivali. Nismo im ni pomagali, ni odmagali. Nije ovo bio ispit. Ovo je i za nas bilo novo iskustvo. Uvideli smo da su sećanja jedno od najvećih prirodnih bogatstava Srbije. Imaju samo 20 godina, sutra će da se zaljube u nešto drugo, neka sada uživaju u Jugoslavija modu.

Samo još u Rusiji kod mladih postoji nostalgija za Sovjetskim Savezom. Iako zvuči neverovatno da se čezne za životom iza gvozdene zavese, mladim Rusima se dopada vreme u kojem se čitav svet plašio SSSR. Smatraju da strah izaziva poštovanje, a to je ono što im nedostaje ili im je nedostajalo pre dve godine, kad su razgovarali s novinarima Vašington posta.

Poštovanje ili blagostanje? Da li je to glavno pitanje nakon sloma socijalizma?

Kad nema ni jednog ni drugog, ništa ne treba da nas čudi.


PIŠE Ljilja Jorgovanović

FOTO Marina Lopičić
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina LopičićSrbija

BIVŠI ŠAMPION JUGOSLAVIJE: Albanci i Srbi da nauče decu međusobnom poštovanju

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina LopičićSvet

PREMINUO STUDENT OSLOBOĐEN IZ SEVERNE KOREJE: Tramp osudio brutalni režim Pjongjanga (VIDEO)

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina LopičićMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Internet kao oružje idiota: Zašto sloboda na globalnoj mreži pogoršava stanje u društvu

Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina LopičićMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Samo u mom taktu: Tastatura koja vas poznaje

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Kultura
Studenti koji su posetili redakciju Njuzvika; Autor: Marina LopičićRELIGIJA

MISTERIOZNI KULT EGZORCISTA UZBURKAO VATIKAN: Radimo na tome da papa Franja nestane!

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.