ISTORIJA

STAJAO JE USPRAVNO, DOK SU ŠIŠTALE GRANATE: Život i smrt srpskog "Crvenog Barona"

Početak našeg ratnog vazduhoplovstva obeležio je oficir – pilot Branko Vukosavljević

Objavljeno: 23.02.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: Fonet
Potporučnik Branko  Vukosavljević vrlo brzo dobio je priliku da u krvavoj praksi potvrdi sve ono što je naučio u klupama Vojne akademije. Dokazao se na čelu svoje baterije, pa je napredovao u poručnika u oktobru 1912. godine. Kao vodnik Druge konjičke baterije, u sastavu Prve armije, naročito se istakao u borbama kod Kumanova, Velesa, Alinca, Plemetvara. Nadležni su uočili da njegova baterija ne samo da precizno dejstvuje po neprijatelju, već se i Vukosavljević vrlo ističe ličnom hrabrošću, stoji uspravan dok oko njega šište granate. 

Posle poraza Turske, malo zatišje, pa udri ponovo. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine dobija i drugi oficirski čin, postaje kapetan druge klase, a njegova baterija u izveštajima je opet označena kao najbolja. 
 


Austrougarska objava rata Srbiji 1914. godine zatekla ga je na mestu komandira Šeste brzometne poljske baterije „Škodinih” topova, a ta baterija je dejstvovala u svim borbama oko osvajanja Foče te godine. Izgleda da mu je nekako prešlo u naviku da se naročito ističe, pa je posle rovovske vojne na tom delu fronta unapređen u kapetana prve klase, u junu 1915. godine. Avgust i septembar proveo je kod Goražda i Čajniča, komandujući vodom brzometnih haubica. Uoči borbi oko Novog Pazara, Rožaja, Kolašina i Berana, neko se dosetio tobdžije Vukosavljevića, koji uvek ide gde je gusto. A tamo se upravo spremalo da postane vrlo gusto. Postavili su ga na položaj načelnika štaba Javorskog odreda. Tamo je održavao tesnu vezu sa crnogorskom Sandžačkom vojskom, pod komandom đenerala Janka Vukotića. 
 
Ubrzo su se nad Srbijom nadvili tamni oblaci. Rešeno je da se krene ka jugozapadu, a na tom putu kroz besputne albanske planine našao se i Branko sa svojim Javorcima. Pljevlja, Prijepolje, Sjenica, Novi Pazar, Rožaje, Kolašin, pa sve prema Skadru. U povlačenju, nekako bi se uvek zadesilo da on bude poslednji. U zaštitnici. Tako je ta zaštitnica nakratko izbacila Austrijance iz već zauzete Sjenice, odakle su ugrožavali pozadinu srpske vojske. Kako je došlo do prodora na drugim sektorima, ovaj uspeh nije imao očekivano dejstvo, pa se Vukosavljević povukao. 

Na putu ka Pazaru, našao se odvojen od svoje glavnine, samo sa dva mala kljuseta. Spustio se na drum, i na nekoliko stotina metara ispred sebe ugledao vatre. Kada se malo primakao, sve se plavilo od austrijskih uniformi. Kao neka greda, preprečili su put i logorovali okolo. Kud će, gde će, napred ne može, a nazad ne sme, reši da proba da se provuče. Malo zahvaljujući tami, a malo više bezobrazluku, jer koji bi se ludak usudio da prolazi odmah pored logora, sa sve konjima, prošao je. Malo po malo, 5. januara 1916. godine stigao je u Skadar. Onako isrcpljenom, polumrtvom, more mu je odmah povratilo snagu, kako je kasnije rekao. Tri dana kasnije, usledio je sudbinski događaj. Od Skadra do Lješa i Drača prebačen je aeroplanom. I to je bila ljubav na prvi okret elise. 

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: Profimedia

PILOTSKA ELITA

Nebo, koje će mu odrediti život, Branko Vukosavljević prvi put je ugledao 23. marta 1887. godine, u glavnom gradu Veljkove krajine, Negotinu. Rođen u porodici Vasilija, delovođe negotinske opštine, prilično rano je osetio na svojoj koži kako život ume da bude surov. Već u šestoj godini ostao je bez oca. Tri meseca kasnije umire mu i jedini brat. Ostaje sam s majkom, koja se uporno trudi da mu omogući koliko-toliko normalan život. Udovici sa detetom to baš i ne polazi za rukom, pa je Branko tokom školovanja prinuđen da se počesto seljaka po Srbiji, uzduž i popreko. Malu maturu, 1901. godine, i peti razred učio je u Zaječaru, šesti u Beogradu, a sedmi i osmi u Kragujevcu. Tamo je i maturirao, 1905. godine. Kako to obično biva s bistrom decom srpske sirotinje početkom dvadesetog veka, da bi se školovao, morao je da služi po boljim kućama. Ipak, prosvetne vlasti su prepoznale darovitost mladića, pa je oslobođen polaganja maturskih ispita, kao najbolji u generaciji.

Po svršenoj gimnaziji obično se kaže da je mladić, zadojen ljubavlju prema otadžbini, stupio u Vojnu akademiju. Tako je i Branko stupio u 38. klasu niže škole Vojne akademije, 1. septembra 1905. godine. Posle nekoliko meseci proizveden je u kaplara, pa sledeće godine u podnarednika, a u narednika pred samu Aneksionu krizu, 1. septembra 1908. godine. Kakav je bio u gimnaziji, takav je bio i na Akademiji, pa je završio prvi u rangu u svojoj klasi. U čin potporučnika unapređen je 1. septembra 1909. godine, i odmah je dodeljen Dunavskom artiljerijskom puku. Tako će kao tobdžija stići kroz vihore tri rata sve do Krfa.

Tamo je namerio da se prijavi za artiljerijski puk koji je trebalo da se napravi u Rusiji, u okviru dobrovoljačke divizije. Međutim, to bi bio samo povod da dođe u Rusiju, a tamo bi odmah tražio da ga prebace na aeroplane. Međutim, ubrzo je propao odlazak u Rusiju, ali se otvorila nova mogućnost. Traženi su ljudi koji bi otišli u Francusku, na obuku za pilote. Naravno, Vukosavljević se sve trčeći prijavio.

Wikipedia, Povlačenje srpske vojske preko Albanije

Krajem aprila napustio je Krf, i u Šartr stigao 2. maja, na čelu grupe naših oficira. Kako je bio i najstariji oficir, i najbolje govorio francuski, postavljen je za vođu puta. To je bila treća grupa budućih srpskih pilota. 

Izmešani s Francuzima, naši su raspoređeni po raznim letačkim grupama. Branko je bio u ekipi „P. D. M.”, čiji je učitelj bio iskusan pilot Didije, koji je pre toga obučio mnoge francuske asove. Kako je bilo ratno stanje, obuka je izvođena po skraćenom postupku. Odmah praksa, uz nešto malo teorije. Prvo su rulali po pisti na „pingvinu”, pa je Didije odlučio da je dosta. Svega dva dana kasnije počelo je letenje na duplim komandama. Letelo sa na malim „farmanima”, sve iznad Šartra. Posle svega deset dana obuke Branko je leteo sam. Prilikom jednog leta, uleteo je u oluju koja ga je u vazduhu iznenadila. Oni sa zemlje bili su sigurni da mu nema spasa, već su ožalili i njega i avion, a onda se pojavio „farman”, u položaju za sletanje. Dočekali su ga aplauz i pilotska diploma. 

Posle kursa u Šartru, umesto na Solunski front, koji je žarko želeo, poslat je u lovačku školu „Nijepor”. Među elitu francuske vojske. Svim mogućim i nemogućim akrobacijama na nebu skreće na sebe pažnju nastavnika i komandanata. Komandant škole je tvrdio da „ovaj ludi Srbin mora da je nekako rođen na nebu”. Ubrzo je prošao i hidroplansku školu, školu gađanja, da bi osvanuo u akrobatskoj školi u Pou. Smatralo se da je ta škola u neku ruku ovozemaljsko čistilište savezničkih pilota. Ono što kroz nju prođe, a pri tom ostane živo – pečeno je. Jednostavno, valja. 

Kako je Branko preživeo akrobatsku školu, prebačen je na Solunski front. Stupio je na
dužnost u decembru 1916. godine, i to da kao komandir obrazuje prvu lovačku eskadrilu na aerodromu u Vertekopu. Sve po ugledu na francuske lovačke jedinice, obrazovao je takozvano nijeporsko odeljenje. Na frontu su se odmah osetile posledice.

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: Profimedia

KOBNI "NIJEPOR"

Saveznicima je odmah skočio moral, ljudi su živnuli čim su iznad sebe ugledali avione. A itekako je te promene osetio i neprijatelj. Iako komandant, Vukosavljević je vršio izviđanja, sa kopilotom Miletićem, u duboku pozadinu neprijatelja. A kad su već tu, mogu da bace i poneku bombu, čisto da ne bude dosadno. 

Međutim, za pilota lovca izviđanje je dosadno, pa je prešao u jednosede. Prvi je počeo da goni neprijateljske aeroplane i da vodi borbe u vazduhu. Dešavalo se da sam kidiše i na čitave neprijateljske eskadrile, ako bi se nekako zadesile iznad fronta. 

Tako se 20. marta 1917. godine desilo da, krstareći u „nijeporima” jednosedima, Vukosavljević i pratilac mu Miletić nalete na jedan neprijateljski „avijatik”. Stuštili su se na njega, i ubrzo se neprijatelj u kovitlacu i plamenu srušio na ničijoj zemlji u klancima Kožuha. Za ovu prvu pobedu u vazduhu pohvalio ga je vojvoda Petar Bojović. Pohvalama se pridružio i đeneral Saraj, glavnokomandujući vojske na Solunskom frontu. 

U sličnu akciju poleteo je i 3. maja 1917. godine. Iznad sela Polčišta naišao je na jednu eskadrilu nemačkih „fokera”. Kako su se ovi upravo spremali da navale na njega, Branko teško da je imao vremena da se bezbedno udalji. Ispravno je odlučio – napad je najbolja odbrana i, taman kad su Nemci pomislili da beži, okrenuo je avion i stuštio se u jato neprijatelja. Jedna usamljena kokarda naspram sedam crnih krstova! Jedino što piloti iznad tih krstova nisu znali jeste da Vukosavljević nema običaj da napušta poprište dokle god mu je mitraljez pun. 

Na visini od oko 2500 metara razvila se ogorčena borba. Šteketanje mitraljeza mešalo se s hukom motora, napregnutih do pucanja. Branko je naletao na neprijatelja, puštao rafale, i brže-bolje se gubio u oblacima. U toku jednog manevra, sa Suncem za leđima, na njega se okomio jedan dvosed. Nemac je iz neposredne blizine uspeo da sruči ceo rafal. Branko je baš u tom trenutku došao u rep vođi nemačke eskadrile, spremao se da puca, kad ga je nešto preseklo. 

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: Profimedia

Metak je prosvirao kroz desno rame, izašavši u visini ključne kosti, a dalje se zaglavio negde u motoru. Mašina je počela da dimi, avion da gubi brzinu, a naš pilot je ubrzo postao svestan da je tako savršena meta. Odlučio je da pikira. Obrušio se ka zemlji pod pravim uglom, a ovaj manevar iznenadio je Nemce toliko da su ga samo posmatrali. Kada je već izgledalo da se sigurno zakucava nosom u ledinu, ispravio je avion i, iako teško ranjen, nekako uspeo da doleti do naših linija i besprekorno sleti. Čim je izašao iz aviona, onesvestio se, pa je u engleskoj bolnici u Skočiviru podvrgnut hirurškom zahvatu. Ipak, postigao je cilj – neprijatelj je rasturen, bombardovanje onemogućeno. 

Kako rana baš i nije bila naivna, zaglavio je na lečenju u Francuskoj. Iako u zavojima, vreme je koristio da se upozna s novim avionima „spad”, koji su tek uvođeni u borbenu upotrebu. Nešto mu nije dalo mira, pa je na ličnu želju učestvovao u vazdušnim borbama na Zapadnom frontu. U Francuskoj je zabeležio i drugu pobedu, u neposrednom okršaju. 

U avgustu 1918. godine vraćaju ga na Solunski front. Pri proboju, njegova eskadrila goni neprijatelja, Branko s male visine bombarduje i mitraljira Nemce i Bugare u povlačenju.

Po završetku rata, sve vazduhoplovne jedinice koje su vodile borbena Solunskom frontu grupisane su u Novom Sadu. Od tih aeroplana i zarobljenih neprijateljskih, uspostavljena je „Aeroplanska eskadra”, preteča Komande vojnog vazduhoplovstva. Najlogičniji mogući izbor za komandanta bio je upravo Branko Vukosavljević. U čin majora unapređen je 1919. godine, a u „Aeroplanskoj eskadri” bio je sve i svja. Brzo je uspostavio red, i prvi đaci već su počeli samostalno da lete. A onda je došao taj 19. jun 1919. godine.

Lepo jutro, bez oblaka, obuka u toku, a na pisti i komandant. U jednom trenutku, biće da su ga zasvrbele ruke, tek, naredio je mehaničarima da mu pripreme avion. Na njegov znak mehaničari su se odmakli, a avion je hvatao zalet. Odlepio se od zemlje i gotovo vertikalno uzleteo. Kao i svaki put. Na visini od oko 150 metara, jedan oštar okret nadesno i... motor je stao. Aeroplan je počeo da se obrušava, i delić sekunde kasnije, u kršu izlomljenog „nijepora” okončani su letačka karijera i život najvećeg srpskog pilota. Smrt je bila trenutna. I tom i takvom smrću dao je pečat celom svom životu, nekako se čini kao jedini mogući kraj za takvog čoveka.

 

(Politikin zabavnik)
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: FonetMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: FonetMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: FonetMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ilustracija: Prvi svetski rat; Autor: FonetMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Travestija u srpskoj umetnosti: Od podsmeha do razumevanja

Ostale vesti iz rubrike Kultura
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS