Kultura

PET DAMA O JEDNOM ŠMEKERU (II DEO) Merima Isaković o Gagi Nikoliću: Nebeska riblja čorba

Urednica monografije „Gospodin mangup“ Radmila Stanković, glumica Merima Isaković, šankerica bifea „Atelje 212“ Branka Golubović, kostimografkinja Ivanka Krstović i novinarka Duška Jovanić pričaju svoje priče o legendarnom glumcu

Objavljeno: 01.05.2017. 12:45h
Foto: Merima Isaković; Izvor: Privatna arhiva
Jedna od najlepših i najtalentovanijih jugoslovenskih glumica, koja je na Akademiju ušla sa šesnaest i po godina, zablistala u filmu „Jovana Lukina“, sa Draganom Nikolićem igrala u „Nekoj drugoj ženi“, osvajala pozorišnu publiku, imala je tešku saobraćajnu nesreću i u 21. godini ostala nepokretna. Prvi intervju za štampu sa eks-jugoslovenskih prostora, posle oporavka u Rusiji, Kini i Ukrajini, dala mi je pre desetak godina sa Novog Zelanda. Sada sam je pronašao na Zlatnoj obali Australije, gde kao psihoterapeut pomaže ljudima po šesnaest sati dnevno. Ovo je njena priča o Gagi.
 
* * *

Skoro da se i ne sećam kako sam tačno upoznala Gagu. Od prvog trena činilo mi se da ga znam oduvek. U sećanje mi dolazi pozorište, smeh na sceni, mi studenti prve godine Pozorišne akademije statiramo, a ja među svima odabrana da šetam po sceni Atelje 212 kao student statista sa cigaretom u ruci. Problem: ja sam jedina u klasi koja sam nepušač. Sećam se, idem od pozicije A do pozicije B na probi, svi lepo pratimo instrukcije reditelja, kada me je blago dotaknula nečija ruka. Okrenuh se i ugledah Gagino lice i širok osmeh: „Malena, zapalićeš pozorište“. U ruci je držao moju cigaretu koju sam očigledno izgubila dok sam šetala po sceni. Dugo posle toga nisam ga videla, da bismo se ponovo sreli na snimanju filma „Neka druga žena“.

Gaga je uvek za mene bio Gaga. Moj jaran. Osmeh pun nestašluka. Voleo je da me zbuni nekim komentarom. Znao je da kaže: „Divno je videti da se još uvek nekome zarumene obrazi“. Bruka nijedna! Njegove šale su imale nestašan ton, ali nikada prostakluk nije provejao. Gaga je u sebi nosio čistotu dečaka i srce drugara, koji bosim nožicama korača putevima duha i bdenija pozorišnih snova.


SAVA  I DULE GLAVONJA

Prvi put smo pričali o reci u vreme predstave koju je jedan od studenata režije pokušavao da sazda. Pomenuo je Savu i koliko mu znači. Ja sam ispričala svoju priču o reci, mom Dunavu gde sam s dedom pecala ribe. Rekla sam mu kako bih svaku ribicu vratila natrag u reku i kako se moj dedo smešio kroz brkove, govoreći da sam rečna veverica koja spasava ribe od ribara. Ipak, nekim čudom, dedo je uspevao da donese kući pokoju ribu, a meni bi rekao da ih je kupio usput dok smo se vraćali kući a ja dremala u kolima. Nedostajao mi je moj dedo. Puno. Gaga mi je rekao: „Moraš doći na Savu. Moraš upoznati Duleta Glavonju. On je baš kao tvoj dedo“.

Tako stigoh na Savu. Reka splavova i ribara koji, uz čarobnu čorbu Duleta Glavonje, dele ribarske bajke. Mene je predstavio kao „devojčicu sa Dunava“. Uživala sam kao da sam tamo rođena. Kako sam stupila na splav Duleta Glavonje, začula sam: „Dete, pazi na koske“ i veliki tanjir riblje čorbe tog trena se našao preda mnom. Riblji rep je virio. Sećam se da mi je Gaga rekao: „Znaš kako se pravi najbolja čorba: mora živ som da pliva da bi repom mešao čorbu. Inače ne valja“.

U vreme snimanja „Neke druge žene“ Sava je postala moj dom. Kupila sam splav blizu Duleta Glavonje i divnog, dragog Pavla Vujisića. Moja Ada, nemački vučjak, stalno je bila sa mnom. Gaga nikome nije rekao da sam glumica. Ostadoh „devojčica sa Dunava“. Kada sam kupila splav, ribari su čuli da je „Ahmedov splav kupila glumica“. Skoro da je bio dan žalosti kada su to saznali. Ja sam spremala po splavu, farbala, čistila, a oni su mislili da sam studentkinja i da me je ta „glumica“ platila da za nju sredim splav. Praktično sam se preselila na splav i tu je bila moja nova porodica ribara: Dule, Isa... Znali su da mi kažu da poneke noći ostavim šerpu na ivici splava, a ujutru bih u njoj našla očišćenu ribu. U znak zahvalnosti, ja bih uveče ispekla palačinke i odnela kod čika Duleta na veliki splav, da podeli ribarima. I dalje nisu znali da sam „glumica koja je kupila splav“. Gaga je uživao u čitavoj enigmi i stalno ih je zadirkivao kako će im, eto, „glumica“ jednog dana biti u komšiluku.

Merima Isaković; Izvor: Privatna arhiva

PALAČINKE SA DŽEMOM OD ŠIPAKA

Došao je dan kada su svi radovi na mom malom plavom splavu bili privedeni kraju. Čika Dule me je pozvao na čorbu. Ribari su sedeli kao da nekome daju četrdeset dana. Nisam shvatila šta se dešava. Sedeli su u tišini, samo se čulo povremeno srkanje. Osetila sam tugu i sećam se kako sam skoro i sama zaplakala, a da nisam znala zašto! Upitala sam Isu da li se nešto desilo čika Duletu Glavonji. Dule se okrenu ka meni: „Juče je bio Gaga! Reče nam: Vidi bogati kako je malena sredila onaj splav! Skoro pa gotovo. Pitao sam ga jel’ to znači da će ta glumica uskoro da dođe, pa će ovo dete otići sa splava, a Gaga mi je odgovorio: Ne znam tačno kada, pitaj malenu, pa će ti ona reći“.

Srce mi je zaigralo. Saznanje da bi im bilo toliko žao da odem sa Save bilo je divno. Porodična toplina kojom su zračili širila se rekom. Rešila sam da prihvatim nestašluk koji je, eto, Gaga posejao. Rekla sam: „Sutra završavam radove. Glumica će biti ovde u podne.“

To veče sam nazvala Gagu i rekla mu da dođe sutra, ako može, na Duletov splav. On se nasmejao, tačno znajući šta će se desiti. Sutradan sam završila radove i ispekla gomilu palačinki. Skinula sam gumene čizme u kojima sam obično krstarila splavom i bosih nogu otišla na splav čika Duleta Glavonje. Ista lica: isti ribari i drugari. Gaga je bio tamo. Opet ista atmosfera tišine i isčekivanja. Čorba pred nama, palačinke u sredini, džem od šipaka s velikom kašikom sa strane. Povremeno se čuje srkanje. Čorba je pojedena. Čika Dule prekida tišinu: „Pa, šta sada, kao neće da dođe ni na čorbu?“.

„Ko?“, pita Gaga kao da ne razume.

„Pa ta glumica!“

„Je l’ dete“, obraća se meni, „gde je?“

„Ko?“, velim ja.

„Pa ta glumica“, promrsi čika Dule.

„Pa, tu je“, rekoh.

„Gde tu?“, pita Dule.

„Pa ovde, sa palačinkom u ruci“, rekoh i pružih palačinku sa džemom čika Duletu.

Nikada neću zaboraviti zbunjen izraz lica i široke obrve, nadvijene kao oblaci nad njegovim očima koje su me prostrelile: „Ti glumica?!“.

„Ja glumica. Ja sam, čika Dule, ako smem da priznam“, rakoh smejući se.

Lice mu se ozarilo, okrenuo se i zagrlio Gagu: „E, baš si magarac! Skoro mi je bre srce stalo, mislio sam da će neka tamo sa kučencetom i štiklicama da se useli na splav. E pa, dete, neka si nam živa i zdrava!“.

Dragana Udovičić, Dragan Nikolić

Gaga i ja smo se na Savi sretali uvek za stolom čika Duleta Glavonje, uz čorbu i čapras divan. Nije to bilo često koliko bih ja volela, ali svaki susret je bio divan. Znali smo da pričamo o životu, reci, ribarima, mom dedi, ulogama, glumcima. Gaga je često pričao o Mileni i kako su se sreli, kako je uz nju odrastao kao glumac, kao čovek... Imali su splav negde iznad čika Duletovog, ali nikada nisam videla Milenu na čika Duletovom splavu. Gaga je pričao kako je sreo Batu Živojinovića, kako je drugarstvo važno u životu glumca, kako nas čuva da se ne uobrazimo... Kada se sada sećam tih razgovora, čini mi se da je sa mnom pričao kao s detetom za koje nije želeo da odraste. Kao da je želeo da svi ostanemo klinci pozorišta, deca snevanih priča. Razgovarali smo o glumi kao umetnosti snova. Gaga me je savetovao da čuvam svoje snove i da se ne osvrćem na one koji ne snevaju teatrom. U tim trenucima izgledalo je kao da mu je 100 godina i da propoveda. Govorio je: „Osmeh života je nama glumcima darovan i čast da ga delimo sa drugima“. Govorio je sa dečačkom radoznalošću i o knjigama, pričama, stihovima. Gaga je imao godine klinaca i klinceza i godine staraca sa reke. Uvek je ostao moj dobar drugar, moj jaran sa Save.

Ubrzo posle snimanja „Neke druge žene“, desio se moj saobraćajni udes. Gaga je došao u bolnicu. Bio je bled kao duh: „Kako si, malena?“

„Super, ne brini, doći ću ja na Savu.“

Usledile su godine operacija, rehabilitacije... Dok sam bila u Rusiji na lečenju, sa Save su mi stizale slike moje Ade, mog vučjaka kojeg je moja porodica ribara pazila kao svoje kučence. Isa i čika Dule su mi slali pisma sa slikama Ade, potpisom svih ribara i sa otiscima šapica Adinih štenaca.

Sećanje na Gagu i to vreme su prelepe uspomene na moje prve korake, detinjstvo, život devojke koja je punim srcem bila glumica na sceni i u filmu, ali je u svakom drugom trenutku ostala dete sa Dunava i Save. Retko sam se družila sa glumcima van pozorišta, osim kada bismo ostali posle predstave. Moji drugari iz osnovne škole su i dalje ostali moji drugari, do današnjih dana. Par divnih glumaca postali su i ostali moji i ta prijateljstva sam sačuvala u svom srcu. Moj život je posle povrede i dugog lečenja uzeo nove tokove, ali sam sa osmehom pratila karijere mojih dragih drugara. Na scenu sam se vratila sa „Staklenom menažerijom“ i ponovo dotakla snove sa dasaka koje život znače. Gaga i Isa su došli na premijeru direktno sa reke. Gaga mi je posle predstave rekao uz veliki osmeh: „Malena, sada si stvarno zapalila pozorište!“.

Čika Dule nije bio dobrog zdravlja pa nije mogao doći. Sećam se tuge kada je čika Dule preminuo. Kako Gaga reče, sigurno pravi najbolju čorbu na nebesima, sa živim somom koji repom meša čorbu. Eto, sada, pomislih sa osmehom, verovatno, obojica sede tamo gore na nekom nebeskom splavu, uz tu čuvenu čorbu, i smeše nam se punim srcem.


PIŠE Aleksandar Đuričić
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Merima Isaković; Izvor: Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Merima Isaković; Izvor: Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Merima Isaković; Izvor: Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Merima Isaković; Izvor: Privatna arhivaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Kultura
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS