Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Persa Tomić, učesnica NOB: Svi ratovi u kutiji od bombonjere

Učesnica NOB-a Persa Tomić, preživela je užase Drugog svetskog rata, ali nije ni sanjala da će posle pet decenija ponovo se obresti u ratnim zbivanjima na tlu nekadašnje Jugoslavije

Objavljeno: 15.05.2016. 08:00h
Foto: Marina Lopičić, Persa Tomić
U pećini pod Grmečom nosila od pruća i lišća krcata. Ranjenici naređani na dva sprata; dole teži, gore lakši, pokretni. Vazduh težak, smrdi na meso koje truli. Vode za svakog ima po čaša dnevno. Hrane nema. Samo margarin, svakome po kockica. I to za petnaest dana. Na ulazu, nabacani jedni preko drugih, mrtvi drugovi. Da zavaraju pse tragače. Persa leži dole osamnaest dana. Nepomično, na desnom boku. Uz njena leđa oslonjen vojnik. Isto nepomičan. Mrtav već tri dana. Kad prođe opasnost, prebaciće ga, zajedno sa ostalima koji su u međuvremenu ispustili dušu, na mrtvu gomilu. Da čuva žive. Živih je malo odatle izašlo. Persa je preživela.



Tada, 1943, imala je sedamnaest godina i već bila iskusan borac i iskusan ranjenik. Tek što je zalečila ruku, dok je prelazila Sutjesku, držeći se za konjski rep, mitraljez joj je gotovo razneo noge. Pet rana, što ulaznih što izlaznih, kroz kuk, jednu nogu, drugu nogu, bezbroj operacija, oporavak u pećini...

Kao i ostali koji su imali sreću da se pridignu, čim je ojačala i stala na noge, pridružila se novoj jedinici i borba se nastavila.

„Po šumama i gorama...“ - sve do oslobođenja.
 
U BOJ IZ ŠKOLSKE KLUPE

Persa Tomić, tada Tevanović, partizanka, bolničarka i stariji vodnik, sada po činu poručnik, odlikovana sa četiri ordena, dobitnik više zahvalnica i plaketa, učesnik mnogih velikih bitaka u NOB, ima 91 godinu i podstanar je u beogradskom naselju Žarkovo.

Upoznala sam je pripremajući se da napišem tekst o fašizmu, nazvan „Kako smo pobedili fašizam“. Nažalost, a videćete i sami zašto, dobili smo priču „Sve će to narod pozlatiti“.

Rodom iz Krivaje kod Prijedora, gde je već 1940. bio jak radnički pokret, uz braću, a imala ih je desetoro, vrlo rano je usvojila tada napredne ideje. Na njeno opredeljenje mnogo je uticao i doktor Mladen Stojanović, kasnije legendarni komunista iz tog kraja, koji se posle studija u Beču vratio u rodni kraj i kao čovek od ugleda i poštovanja pridobio narod Kozare i Potkozarja i sredinom 1941. godine postao zvanični rukovodilac ustanka.

„Učila sam da budem bolničarka, ali od doktora sam naučila da budem i čovek. On je besplatno lečio sirotinju, čak im i pare davao za put do kuće, propagirao jednakost, pričao o dostojanstvu i odbrani otadžbine, o požrtvovanju i herojstvu. Starija braća su mi bila već u partizanima, a ja sam krenula u planinu uoči svog rođendana, aprila ‘42. godine, s bratanicom Jelicom, dve godine mlađom. O braći dugo ništa nisam čula, bili smo razdvojeni. Dva brata su odmah poginula. Najstarijeg su, to sam čula posle oslobođenja, ustaše živog pekli na ražnju. Roditelje i malog brata odveli su u logor u Gradiški, mučili ih.“

„Moje vatreno krštenje bila je bitka na Kozari. Bila sam bolničarka, a to znači uvek u prvim redovima; pritrči da pomogneš ranjeniku, da ga podigneš, skloniš, ukažeš mu pomoć; oko tebe sve trešti i seva, puca se, ali ne razmišljaš. Najgore je bilo kad dotrčiš, a tamo raskomadano telo, ne znaš ni ko je od drugova stradao. Ne razmišlja tada čovek o opasnosti ni o svom životu, samo o zadatku koji je pred njim. Ne stigneš ni da tuguješ; pridigneš glavu vojniku, taj bez nogu ili ruku, ili sav u krvi, prineseš mu lonče s vodom, otpije gutljaj, gleda te pravo u oči, nasmeši se i umre ti na rukama...

Marina Lopičić, Persa Tomić

Ostanu ti ti pogledi... Oni ti daju snagu...“

Krvava epopeja na Kozari pretvorila je tu planinu u legendu i postala simbol partizanskog otpora i stradanja, i sastavni deo posleratne jugoslovenske mitologije, a za vreme rata služila je da bodri i podiže moral vojnicima u svim ostalim kontraofanzivama.

Po ustaškim i nemačkim dokumentima, u kozaračkoj ofanzivi zarobljeno je 68.000 ljudi.

„Bilo je gore nego u filmovima; Sutjeska, Neretva, desant na Drvar...“, nabraja Persa gde je sve učestvovala i ujedno odgovara na moje pitanje da li je gledala filmove „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Kozara“ i slična ostvarenja domaće kinematografije, koja su imala milionsku gledanost svuda po svetu. Moja generacija odrastala je uz te filmove, prepričavali smo scene na časovima srpskohrvatskog, iz istorije smo napamet učili svaku ofanzivu i u detalje odgovarali šta se u kom selu dogodilo, u horu pevali „Sa Ovčara i Kablara“... To je bilo doba đačkih kecelja, pionirskih marama, štafete... „Eee, a u moje doba, kad sam ja bila dete, kad neko ima sat u kući, to je bilo veliko. Išli smo da gledamo. Pa posle bicikl. Kako smo se tome iščuđavali“, priseća se sa zadovoljstvom predratnih dana.

Rado bih je, što zbog godina, a što zbog držanja i stava, nazvala gospođom, ali ona je drugarica. Ne znam kako da je oslovim, a ona kaže: „Ma, ja sam narodnjak!“

Lečila je rane drugima, a ja je pitam za njene. Više puta je ranjavana, na Kozari, na Manjači, preležala je tifus, pred kraj rata od praska granate ogluvela...

„Najgori uslovi bili su u pećini kod Medenog polja. Sećam se, došli doktori, Rus i Jevrejin, mi u polusvesti, više se međusobno ne prepoznajemo, a oni nas polili nekom tečnošću da pregore rane. Ono prži, sve cvrči, a iz rana izlaze crvi. Grozna su to bila vremena. Nadljudske muke. Mnogo se ginulo, mnogo patilo...“

Marina Lopičić, Podsetnik Perse Tomić na dane provedene u NOB

Sve do poslednjih dana rata bilo je teško. „Kad smo proterivali neprijatelje, pešice kroz gudure stigli smo čak do Austrije, zamislite! Gladni i bukvalno bosi, ili u nekim velikim, razdrljanim cokulama, kakvim god, šta te zapadne. Ili zakoljemo vola, pa kožu obmotamo oko nogu, ali padne kiša i sve se to razdrlja; nastavljaš bos. Tako se meni koža na nogama odrala sve do zglobova i dobijem takvu infekciju da sam u povratku morala da ostanem u Zagrebu i tri meseca su me lečili, zamalo da mi amputiraju stopala“.

Hranili su se onim što mi danas zovemo „zdrav obrok“ - travama koje nađu usput, sremušem, pupom od bukve, ljeskovinom...“Ubereš zrnca, staviš u džep, pa usput, kad iznemogneš, uzmeš jedno. Večito gladni“, kaže Persa.

DA NAM ŽIVI RAD

Posle oslobođenja - novi život, nove pesme... „Da nam živi, živi rad!“ Gradi se zemlja, radost i euforija... Persa je izašla iz armije 1946. potpuno gluva. Nesposobna da nastavi školovanje, zapošljava se u Novom Sadu, u petrovaradinskoj bolnici, kao bolničarka. Upoznaje Đorđa Tomića, kapetana JNA, koji je takođe učestvovao u Narodnooslobodilačkom ratu, i 1952. se udaje. Rane zacelile, povremeno boli noga, zavija ruka, ali o tome se ne razmišlja. Neki geleri iz tela izvađeni su joj tek 1960. godine, a neki su do danas ostali kao podsetnik na partizanske dane. Vremenom su se pojavili slušni aparati, pa je Persi olakšan život. Žive u Novom Sadu,Vršcu, gde je Đorđe prekomandovan, a u Banatskim Karlovcima dobili su dve ćerke, Zagorku i Slađanu. Kupuju plac u Visokom, rodnom mestu njenog muža, da se jednog dana tamo vrate.

„Taj dan je brzo došao jer su nas, mene zbog bolesti, a muža zbog rasporeda po ključu i viška Srba zaposlenih u vojsci, brzo penzionisali. Napustili smo vojni stan, preselili se u Visoko i počeli da pravimo kuću. A i to je bila borba! Deo po deo, koliko para - toliko uradimo, a para nikad dosta. Danju dođu komšije, nije se gledalo ko je musliman, ko Srbin, pa po ceo dan radimo zajedno, a noću, da moji ne znaju, šijem za žene iz kraja da dodatno zaradim. Deca mala, uvek nešto treba. Rodio nam se i sin. Dvadeset godina smo kuću pravili i napravili naš mali raj. Nije bio ni mali, šest soba smo napravili. Ali nismo tu dugo uživali. Dok smo mi gradili i radili, nismo ni primetili da se stvari menjaju. Čini mi se da se to odjednom desilo - postade važno ko je ko. Već ‘91. godine počelo je da se zakuvava.“

ZVERSKI UMOVI DEVEDESETIH

Početkom aprila 1992. proglašeno je vanredno stanje u celoj opštini. Tu vojska, paravojne jedinice, krizni štabovi, naoružanje, muslimani, Hrvati, Srbi... I ponovo rat. Persa tada ima 68 godina. I ponovo joj se nekako desi da se baš oko svog rođendana, 25. aprila, sprema za novu akciju. Napušta kuću i sa unučicom kreće za Srbiju.

Ćerka i zet su bili u Rijeci, radili pri vojsci, a dete kod mene. Druga ćerka u Beogradu. Iste večeri sam spakovala samo najosnovnije stvari. Sutradan smo krenule.“

Marina Lopičić, Odlikovanja Perse Tomić

Oslanjajući se na štap, Persa ustaje i donosi kutiju od bombonjere. Otvara je i vadi požutele papire, zahvalnice i propratnice koje su išle uz ordenje, nekoliko slika, staru ličnu kartu i propusnicu iz devedesetih. To je sve što je uspela da sačuva. Ceo njen život, njena borba, ratovi, sve je stalo u tu kutiju „fontane“.

„Eto, sa ovom propusnicom sam došla 1992. godine. I za to je bila potrebna veza. Ja sam s detetom uspela, ali muž i sin su ostali. Posle nekog vremena muža sam uspela da izvučem, bolestan, star, pa moglo je, a sin je sve vreme ostao tamo, bio u zarobljeništvu, svega i svačeg se nagledao. Gadna vremena! Mi onoliku zemlju, Jugoslaviju, branili i sačuvali, a onda dođe vreme da ni kuću svoju ne možeš da odbraniš. Pa mi smo krv prolivali za tu zemlju, a sad je mržnja parča. Šta ćeš, pomiriš se, bežiš, ali srce ti stegnuto. Svi tvoji raštrkani, kud koji. Familija bila velika, ali svaki čas čuješ zaklali ove u Zimči, ubili one u Topuzovom polju, ovog mučili u logoru, poludeo, onaj poginuo. Na našu kuću pala granata...“

Loše vesti iz Bosne, ali turobno i u Srbiji. Misliš, tu si preko Drine, svoj na svome, ali niko te neće. Potucaš se po raznim kućama. Persa je promenila 17 mesta u kojima je stanovala: Barič, Obrenovac, Lisojevići, Gubarevac...

„Pomognu ti neki ljudi, naiđeš na dobre duše, ali svako ima svoje muke. Mene je odmah primila moja ratna drugarica Bosa, dva meseca sam živela kod nje u Novom Sadu. Našli se i drugi koje sam još iz partizanskog doba znala, skupljali pare, preporučivali me za posao, nalazili smeštaj. A bilo je i loših ljudi i loših dana...“

Izbeglištvo ne pita za godine. Od nečega je moralo da se živi. Persa je radila za nadnicu po plantažama voća, njivama u okolini Beograda, spremala po kućama, čistila, šila, pravila slike od sušenog cveća i prodavala ih...

Ćerke su se, kao i ona, snalazile sa svojim porodicama, ko je kako umeo, a nikome da nešto pretekne. Kad je muž stigao u Beograd, bilo je malo lakše - dobili su na korišćenje vojni stan u Žarkovu.

NAROD ĆE POZLATITI

Persa danas vodi novi rat - za krov nad glavom. Prošle godine izbacili su je iz jednoiposobnog stana koji im je dodeljen 1995. jer, kako je obrazloženo, po tadašnjem zakonu stan je dat na „privremeno korišćenje“, koje je trebalo svake godine obnavljati, što oni nisu činili, ali, kako Persa kaže, nikad nije ni dobila nikakav aneks ugovora. Pritom, sve vreme su joj od penzije odbijali deo za stanarinu i uredno je plaćala račune, pa čak i porez na imovinu za stan koji je koristila. Godinama je vodila sudski spor.

Marina Lopičić, Persa Tomić

„Najviše me boli što smo moj muž i ja pošteno živeli, ratovali za ovu zemlju, bukvalno dali krv, a ja sam sada, pod stare dane, takoreći na ulici. Podstanar?! Sutra mogu da me isele. Da ne pričam o tome da, kad od penzije platim kiriju i ostale račune, meni i sinu ostaje 200 dinara dnevno za život. A on nezaposlen, bolestan, operisao srce, išao u školu za decu s posebnim potrebama, svašta preživeo u logoru devedesetih... Kada povremeno nađe posao na nekoj građevini ili slično, radi na crno, neprijavljen, završi i doviđenja.“

Persi je pozlilo. Drži se za srce, ćerka Slađa joj donosi vodu i lek. Izvinjava se, kaže: „Imam aritmiju, a teško je o ovome govoriti, srce hoće da iskoči.“ Najradije bih je zagrlila, jako. Samo sam je dodirnula; čekam da se smiri, vraćam priču na partizanske dane i ratne drugove, kažem: „Ma ajmo na veselije teme.“

Pominje bratanicu Jelicu Stevanović, čuju se povremeno, ona danas živi u Sarajevu, pre četiri godine su se videle. O njoj Persa govori s radošću, o njoj se brinula tokom Drugog svetskog rata, zajedno su vojevale, obe partizanke, ali je Jela bila mlađa, nežnija, siroče...

Pominje Milana Rokvića, kako im život namestio, ležali zajedno u onoj pećini teško ranjeni, a onda i ovde u Beogradu našli se u istoj bolnici pre nekoliko godina, oboje operisali kuk, Milan pao, a Persu napali na ulici, usred dana, opljačkali je i noge joj polomili neki, nikad otkriveni, žarkovački mangupi.

Pokazuje mi sliku druga o kome već 25 godina ne zna ništa.

Priča o drugarici kojoj je granata odnela pola lica, ali ona ju je zalečila; umrla je pre dve godine.Vadi knjigu s posvetom, napisala je njena ratna prijateljica Ranka Zrnić.

Pruža mi veliku uramljenu sliku. Na njoj gomila fotografija - s ratnim drugarima igra kozaračko kolo, sa mužem na proslavi, njih dvoje „okićeni“ ordenjem, s bratanicom Jelicom, s mlađim bratom, ćerkina svadba, kuća u Visokom...

Kaže, i njih je čuvala u kutiji od bombonjere, ali pre nekoliko godina ih je izvadila, napravila kolaž i uramila. Da joj budu pred očima, da joj se oči raduju!

(Tekst je objavljen u 64. broju magazina Newsweek (18. maj 2016.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​

PIŠE Olivera Radaković
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Marina Lopičić, Persa TomićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Marina Lopičić, Persa TomićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Marina Lopičić, Persa TomićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Marina Lopičić, Persa TomićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS