Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Shemsah Forever: Noćni razgovor sa Šemsom Suljaković

Još se nana drži, još ide u diskoteke! Tako danas priča žena za koju su čuli i oni koji je nisu slušali, pevačica koja je pre tri decenije kao uragan harala i radio-stanicama i kafanama

Objavljeno: 23.12.2016. 15:59h
Foto: Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa Suljaković
Veliki je  broj onih koji se kunu da bez Šemse  nema ni pevanja, ni duše, ni zabave, ni kafanskog ludila, a da ona nijednom  nije zanjihala kukovima i bacila  poprsje na karirani stolnjak sa  aluminijumskom pepeljarom  Nije Šemsa pevala ništa tuđe, ali je doživela da obrađuju njene pesme.
 
* * *

Topao, hrapav glas, jedno „halo“, jedva su se čuli iz telefona. Po pozivnom broju videla sam da poziv dolazi iz Švedske.

„Ibrahime, vi ste?“, pitala sam zbunjeno, iako je glas bio ženski. Tišina.

„Šemsa“, samo je rekla.

Kažem joj ko sam i odakle sam, pitam možemo li da popričamo, ne odmah, već kad njoj odgovara. Nije važno da li je Šemsa čula za Njuzvik ili nije, čula je reč Beograd. To se broji.

„Otkud znate Ibrahima?“, pita.

Objašnjavam da smo nekako našli adresu na kojoj živi, da se među imenima nalaze jedan Ibrahim i jedna Senada, da sam zvala Ibrahimov broj, ali dobijam poruku od švedskog telekoma.

„Jest, jest, Ibrov je, moga sestrića. Ali je isključen, on je u Njemačkoj“, kaže gotovo radosno. „I moj je isključen, zbog mame. Sad sam vidjela da si zvala, pa rekoh da se javim.“

Pričam joj da je ponovo ušla u modu, da se njene pesme opet slušaju, obrađuju, čak se u pozorištima koriste njeni hitovi.

„Eto vidiš“, smeje se.

Htela bih da joj kažem kako je postala kemp, vrhunska parodija, ali nekako mi se nije slagalo sa njenim glasom u kome se mešaju ekavica i ijekavica. Diskretno dodajem kako je naš glavni urednik njen fan.

„Kad bi me upoznao, ne bi se pokajao“, odgovara.

Dogovaramo se kad da se čujemo, ujutru, uveče, u podne, po podne, svejedno.

„Ujutru ni s majkom ne razgovaram“, kaže. „Imate li Vajber?“

Imam.

Bez velikog cifranja, na Mitrovdan uveče, dok su svi pratili meč Klinton - Tramp, Šemsa i ja smo divanile na Vajberu.



GOSPOÐA U DUŠI

Tako se završila potraga za Šemsom Suljaković, pevačicom novokomponovane narodne muzike, koja je osamdesetih godina prošlog veka kao uragan harala Balkanom sa orkestrom Južni vetar. Tri decenije su prošle, a još je veliki broj onih koji se kunu da bez Šemse nema ni pevanja, ni duše, ni zabave, ni kafanskog ludila, a da ona nijednom nije zanjihala kukovima i bacila poprsje na karirani stolnjak sa aluminijumskom pepeljarom. Vetar koji je Šemsu nosio bio je pun muzike Magreba, sintetičkih zurli, arapskih arabeski i hodžinih buđenja, onaj vetar Orijenta za koji se mislilo da je sahranjen u balkanskim ratovima. To „homeinijevsko pevanje“ nije bilo dobrodošlo u pastoralu domaće narodne muzike, još manje u pop, rok i pank scenu osamdesetih, uverenu da su nove zapadne tehnologije nespojive s narodnjacima.

Niti je Šemsa to znala, niti je mislila o tome dok je pevala „Što me pitaš kako živim i šta radim ja“, za mnoge najveći hit otkad je narodnjačkog glasa i trilera, gde ono „ja“ treperi, uvija se, njiše, baca u trans i hrišćane, i muslimane, i katolike, ujedinjene u Šemsi pre nego što se onolika zemlja raspadne i ode u zaborav. Kao ona domaćica u Altmanovom filmu koja je prepešačila ceo Teksas da bi se u Nešvilu dočepala mikrofona, tako je i ova domaćica iz Misurića - Misurija kod Maglaja izdurala celu Bosnu da se dočepa Šapca, odakle se iz vašarskih šatora lansirala u kosmos, među zvezde. Estrada je pokušala da je ignoriše, ali narod je voleo ženu iz naroda, skromnu i smirenu, oslonjenu samo na svoj glas. U društvu bez klasa izbegavalo se pominjanje njene publike, ali smatralo se da je slušaju niži slojevi, gastarbajteri i ljudi bez obrazovanja i ukusa. Iako je punila i koncertne dvorane i kafane, pravila ogromne tiraže vinila i kaseta, a lokalne radio-stanice vrtele njene pesme danonoćno, takozvana elita nazivala je njenu muziku trešom.

„Kažu da vas voli prost svet“, pitam je.

„Seljaci“, ispravlja me. „Pričali su stalno da me vole seljaci. Ne, ne i ne! Imam finu publiku, intelektualce koji me obožavaju, valjda znam. Uvijek ih je bilo, samo to nisu javno govorili, ne znam zašto. Nije mi smetalo, niti mi smeta. E sad, ima klubova gde dolaze samo Bosanci, i tu ima svega. Kad domaćice izađu jednom godišnje, ko da su s lanca puštene.“

Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa Suljaković

RAT, BEČ, ŠVEDSKA

Pitam je kako živi i šta radi, uverena da je aluzija na njen stari hit očigledna. Ali život nije pesma, obično je i bolji i gori.

„Bogami, mislim da sam sad najbolje otkad znam za sebe!“, kaže mi veselo. „Svega, svega je bilo. Pre tri godine imala sam infarkt i stavili su mi tri stenta, ali osjećam se dobro. Putujem, radim, volim samu sebe. U novembru i decembru idem u Austriju i Švajcarsku. Još uvijek nana ide u diskoteke! Ne gledaju me kao ljepoticu ili trebu, nego kao pjevačicu, profesionalca. Nije da mi se baš ide kao nekada, nema onog starog žara, ali sam zadovoljna. Samo svoje pjesme pjevam, od mene to jedino očekuju. I gdje god odem - lom!“

Ono što me zanima jeste otkud Šemsa u Švedskoj. Pre bih očekivala da živi u Sarajevu, ili Bosni uopšte, možda i u Srbiji, gde je tolike godine života provela.

„Rat me dočekao u Beču“, uzdahne. „Tamo sam imala svoj stan kad je zaratilo.

Dole ostali moji. Izvlačila sam jednog po jednog. Sina mi je odmah metak pogodio, preseko mu arteriju u preponama. Operisali su ga u Beču. Mama je čitav rat bila u Sarajevu. Pošto mi brat živi u Švedskoj, mama je htela kod njega i tako smo ‘95. svi, pa i ja, došli u Švedsku. Dva brata, dve sestre, majka, svi su ovdje. Živimo u istoj zgradi mama, Senada, sestrić Ibro i ja. Sin nije hteo da ostane, kaže da je ovo zemlja za debile. Vratio se u Sarajevo. Otišla sam tamo ‘97. da obnovim kuću i moj Almir sad tamo živi.“

Dok mi sve to priča, staloženo i jednostavno, često se obraća sestri, koja je, kao i majka, prisutna tamo odakle Šemsa govori. „Je l’, Seno, tako bješe?“, pita je za neku godinu ili događaj. Zamišljam njih tri, tri ptice što su „Bosnu preljetile“, kako u nekoj sobi u Švedskoj, htele - ne htele, vraćaju iz sećanja događaje koje bi da zaborave.

„Rat je rat“, kaže. „Izgubila sam dva brata. Jedan, još regrut u JNA, imao je 20 godina. Sestra Amela je umrla avgusta prošle godine, a za njom i drugi brat. Najposle muž. Za tri godine pet sahrana. Ali, što kažu u Bosni, izdržao je Mujo i gore. Zapostavila sam posao. Ti dani su mi bili najteži. Šta da radimo. Niti si ti počela taj rat, niti ja. Jebiga.“


PRIJAJU MI POGLEDI MLAÐIH

Kažem joj da se reč „gospođa“ retko vezuje za sliku narodne pevačice, pogotovo kafanske. Šemsa ne reaguje burno, niti se naročito brani.

„Svoja sam na svome“, kaže. „Živim od fine njemačke penzije, uplaćivala sam redovno njihovo osiguranje. Slobodna sam ko ptica na grani. Za mene ti je to gospodski, ne zavisiti ni od koga, biti svoj. Najponosnija sam što imam dušu, mogu plakati s nekim koga vidim prvi put. Mislim da sam dobar čovjek. Pomažem kome god mogu, kartica je uvijek spremna. Počastim sebe nekom skupom odjećom, pa se onda pokajem i poklonim to nekome. Dobrodušna sam, ne tražim u drugima zle namjere, nikako. Zato kad me vide, svako kaže: ‘Svaka ti čast!’ Pukne ih neka moja energija! Valja nositi kako je red i godine i ovo poprsje fino, graciozno“, slatko se smeje.

Znam da ima 67 godina i da nije lako držati korak s vremenom. Setim se da su je u tom tekstu koji sam čitala opisali kao komšinicu ili kasirku iz prohujale „Pekabete“.

„Kako izgledate?“, pitam.

„Kako izgledam? Malo sam popunjena, nosim samo odijela. Nekad sam nosila suknje, onu ‘šanel’ dužinu. Sad uzmem odijelo jedan broj veći. Nisam guzata, ali sam prsata. Sako broj 44, hlače 42. Ispod neki topić, a štikle obavezno. Kakva je to žena bez štikle?! Kosa mi je ona stara, znaš, pramenovi, i to. Iskreno, uvijek sam bila jednolična i dosadna, nisam hrabra za garderobu. Da skratim - nisam loša. Realna sam. Imam trajnu šminku na usnama i obrvama. Puder mi ne treba, dobro mi je lice. Na majku smo sve, ona ima 84 godine, a po licu joj možeš pisati. Jedino mi ne valja što pušim. Srećom, ne utiče na glas. Doktor mi je rekao da smanjim. Kako da smanjim kad pušim od 15. godine! Šta je Šaban popio i popušio, pa pjeva do boga! Sad kupujem ovaj ‘davidov slim’, šest evra pakla, a to ti je muka, ko da ne pušiš. Lepo mi dođe da smotam jednu, ali neću.“

Kikoćemo se obe na pominjanje slim cigareta i zamišljamo se sa tim čačkalicama u ustima koje prezire svaki uživalac duvana. Polako, korak po korak, od garderobe, šminke i cigareta dolazimo do muškaraca. Postoji li neko? Šemsa se još više smeje.

„Ja sam sebi sve - mama, momak, cura, djevojka. Od ‘96, otkad mi je muž umro, nema muškinja u mom životu. Staromodna sam. Baš neki dan pričam sa unukom da su muškarci moje generacije sve grob do groba. A nana se dobro drži! Primijetim u diskoteci da me gledaju mlađi, po 20 i više godina mlađi od mene. O, ne bih ti, vala, ni za sve na svijetu, sama bih se sebe stidjela. Pa sin mi je ‘67. godište!

Ali - prija! Odmah intonacija super!“

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa SuljakovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa SuljakovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa SuljakovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Danijela Blagojević, Ilustracija: Šemsa SuljakovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS