Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Crvene devojke Požarevca: E, moja Davorjanka... čemu?

Požarevac je bio rasadnik mladih, obrazovanih žena koje su bile i hrabre i sposobne za ilegalan rad u okupiranim gradovima, gde je smrt bila najbliža. Nijedna nije morala u šumu. Imale su stabilne porodice, siguran život, budućnost

Objavljeno: 24.12.2016. 06:00h
Foto: Profimedia, Josip Broz Tito i Davorjanka Paunović
SLOBODANKINO „JUTRO“

Kada sam, opet kao devojčica, odgledala film „Jutro“ Puriše Ðorđevića, nisam razumela zašto Milena Dravić govori: „Dobro je, dobro je“ dok se nemački vojnik sprema da puca u nju, ali su mi te reči uvek služile kao ohrabrenje, pozajmljena molitva. Kasnije sam shvatila da se devojka sa filma, u crnoj školskoj uniformi s belom kragnom, raduje što će je ubiti Nemci, a ne njeni ratni drugovi. Prevarila se.

Upravo se to dogodilo Slobodanki Stefanović, studentkinji agronomije iz Požarevca, koju i na fotografijama vidimo u crnoj uniformi sa belom kragnom. Puriša i Slobodanka zajedno su robijali u Zavodu za prevaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, on je bio svedok njenog stradanja i streljanja. Do današnjeg dana Puriša će ostati jedini reditelj koji je progovorio o nemilosrdnom trošenju požarevačkih devojaka u ratnim vremenima. Davorjanka je, otišavši u legendu, još i dobro prošla.

Viši sud u Beogradu prošle godine je rehabilitovao Slobodanku i oslobodio je krivice da je bila kolaboracionista. Porodica se 70 godina borila da u arhivama nađe tragove o saslušanjima, da bi se ustanovilo da nikoga nije odala i da ništa nije priznala. Skojevske dane 1939. provela je u ljubavi sa Slobodanom Penezićem Krcunom, pre nego što ju je otac vratio za Požarevac, smatrajući da je u opasnosti. Vasilije Stefanović se nije prevario. Slobodanka je nastavila ilegalan rad sa Verom Miletić i Davorjankom, da bi je specijalna policija uhapsila 1942. i poslala u Zavod za prevaspitavanje omladine. Odatle je nekako izvukao otac, koji je poznavao upravnika zatvora. Krcun nije poverovao da se i na ovakav način može izaći. Naredio je da se Slobodanka ponovo uhapsi, čak su i razgovarali nekoliko sati. Bivša devojka nije sumnjičavog Krcuna ubedila u svoju nevinost. Streljana je u Požarevcu 1944. u 25. godini.

Ocu je preko drugarice iz zatvora ostavila poruku: „Tata, izvini, bio si u pravu što si me odgovarao od komunista.“ Krcunu je poručila: „Uvek sam te volela.“ Ovaj se pravdao da nije bio informisan, a onda zaplakao. Poginuo je pod sumnjivim okolnostima 1964, a zašto je naredio streljanje Slobodanke, odneo je sa sobom u grob.

Puriša je ipak dve godine posle Krcunove smrti snimio „Jutro“.

Dok su u svom gerilskom ratu partizani gajili taktiku „pucaj i beži“, studentkinju francuskog Veru Miletić su ostavili da se kao član komiteta požarevačkog okruga, po šumama i kod jataka krije od ljotićevaca i Nemaca i dostavlja informacije. Partizansko ime joj je bilo Mira. I Vera se, kao i Davorjanka, zaljubila u partijskog druga, apsolventa medicine Momu Markovića. Iz te veze rodila se 1942. Mirjana, buduća Mira Marković. Odmah nakon rođenja ostavili su je dedi Dragomiru i baki Jelisaveti da je odgajaju. Vera je sledeće godine dobila direktivu da oživi partijski rad u Beogradu koji je policija gotovo ugasila. Uhapšena je u jednoj raciji i odvedena u zatvor. Sud partije ustanovio je da je Vera Miletić pod batinama i neprekidnim saslušanjima odala imena cele beogradske ćelije i da su zbog nje mnogi ilegalci uhapšeni i streljani. Godinu dana je provela u logoru na Banjici, a zatim je streljana u Jajincima. Imala je 24 godine.

Gotovo pola veka kasnije, njena ćerka Mirjana uzela je majčino ilegalno ime Mira i poželela da se pridruži crvenim devojkama svog rodnog grada, negujući uspomenu na majku Veru i tetku Davorjanku. Od majke je preuzela cvet u kosi, a od tetke želju da voli i bude voljena. To bi bilo sasvim dovoljno da se neki zalutali gen želje da vlada iz senke nije umešao u ovu kombinaciju. Niti je Slobodan bio Tito, niti ona Davorjanka. Ideale komunizma zamenio je ideal demokratije zapadnog tipa, u kome su briljirale partizanke novog kova.

Mira Marković, neuspela crvena devojka, uspela je jedino da svog muža sahrani pod lipom u dvorištu roditeljske kuće.

Iz knjige Žene u NOB Jugoslavije, Davorjanka Paunović

PISMA I PORUKE

Požarevac je očito bio rasadnik mladih, obrazovanih žena koje su bile hrabre i sposobne za ilegalan rad u okupiranim gradovima, tamo gde je smrt bila najbliža. U šumu su masovno odlazile žene nižih društvenih slojeva, bežeći od kvislinških formacija, spasavajući goli život. Davorjanka, Slobodanka i Vera nisu morale u partizane i ilegalu, sve su imale stabilne porodice, siguran život, budućnost, bile su sposobne da vole i izazovu ljubav. Ali sve su duboko verovale u ideju komunizma i zbog nje su stradale dostojanstveno. Njihova mesta u srcima „drugova“ zauzele su balerine i glumice, u otetim vilama i stanovima. Drugovi su razvili ukus.

U Moravskom i Mlavskom predratnom okrugu, kao i u samom Požarevcu, sve je manje onih koji se sećaju učenica i studentkinja sa ilegalnim imenima Hitra, Hrabra, Mala, Crna, Pastrmka, Sirena, Orleanka, Strela, Vanda, Moravka, Vlajnica, Lepojka, Karamanka, Cigančica, Kosovka... Sve su streljane, ili su sačuvale poslednji metak za sebe. Ni u jednom gerilskom pokretu na svetu nije ratovalo sto hiljada žena, a njih dva miliona je na ovaj ili onaj način učestvovalo. Kada bi se samo iščitala pisma koja su ove nesrećne devojke pisale svojima pred streljanje, izgubile bi se sve nedoumice i ko smo i šta smo i kakvi smo.

Jovanka Bukumirović, učiteljica iz Petrovca na Mlavi, streljana četiri dana posle sestre Srbijanke, ovako je pisala majci: „Draga mamo, mi tako moramo. Znam da će ti biti teško da primiš sve to, ali ipak pokušaj da budeš hrabra i da izdržiš. Imaj uvek na umu da nismo mi jedini i da je pre nas otišlo tako mnogo njih.“ Milici Radovanović, studentkinji, Nemci i njihovi saradnici doveli su majku u zatvor i tražili samo da kaže: „Kajem se.“ Za te dve reči poklonili bi joj život. Milica je govorila majci: „Mama mila, izdaja je samo i pomisliti na to. Nemoj oblačiti crno za mnom, ja sam partizanka. Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu.“ Njena dirljiva pisma sestri i vereniku su sačuvana. „Dragi, za nekoliko sati ja ću umreti...“ Sačuvano je i njeno pismo sestri na kutiji od cigareta kada je osuđena na smrt: „Draga moja Vlado, pozdravlja te tvoja Mica zauvek. Pozdravi Jina ako bude živ. Podaj mu za uspomenu od njegove Mice nešto od mojih stvari. Onaj peškir u šali sam mu obećala. Došlo je vreme da mu ga druga preda. Poslednje moje pismo biće upućeno tebi i njemu. Pozdravi Danu i njenog Mikinu, oca, mamu i sve moje rođake. Reci svima zašto je Micu pokrila zemlja i što god više ljudi to dozna, meni će biti lakša raka. Sve vas voli i pozdravlja vaša Mica.“

Neko će reći: šta su tražile, to su i dobile. Neko će reći: za ideale ginu budale. Većina će biti ravnodušna. Smrt partizanki davno je utkana u tekovine zemlje koja više ne postoji.

Profimedia, Krcun

E, moja Davorjanka.

Požarevac ti je skoro isti kao kad si ga poslednji put videla. Nikad ne znaš da nešto vidiš poslednji put. Između „Elektromorave“ i Narodnog muzeja je uličica koja nosi tvoje ime. Ako sam i prošla onuda, nisam to znala. I ja odem retko, kao da je preko sveta. Sklonili su kaldrmu iz najlepše ulice sa najlepšim kućama, kod Pavlovića i Mirkovića sada je neka inostrana banka, a u Lekićevoj trgovini, gde si kupovala štofove, smestila se menjačnica. Samo je košava ista, ako, neka pročisti vazduh od prašine koju donosi stiška ravnica. I nemoj da histerišeš ako ti kažem da ima mnogo devojaka lepih kao ti, i lepših. Ne šiju, oblače se kod Kineza i gotovo su uniformisane. Njihovi ideali nisu ni sloboda ni jednakost, uverene su da sve to imaju. Bore se za pare, bogate muževe, silikone i druge fazone, glupe tašne i Maldive. I bore se kao lavice da iz ovakve slobode pobegnu i nađu sreću van Srbije. Tome smo doprinele i ti i ja. Zato te razumem.

I ja sam ostavila svoje jedino dete da mi ga majka čuva u Požarevcu kako bih se borila za demokratiju protiv koje si se borila ti. I ja sam verovala da nas čeka pravednije i bolje sutra. Protesti, demonstracije, lupanje u šerpe, svađe s prijateljima i rodbinom... čemu? Da vidim svoju zemlju opljačkanu i poniženu? Razboliš se i kad ne spavaš u šumi. Ove nove partizanke, ćerke i unuke tvojih saboraca, zasele su na tvojim kostima i mojim zabludama čekajući grantove i donacije. Ako ti je za utehu, znaju sve partizanske ofanzive, plus alumne.

Kakve smo teške budale nas dve. Ja sam bar živa. Kako beše: „Ali ni živeti nije nešto najnovije“? Ili Verlenovi stihovi: „Trud će biti uzaludan, a društvo mlado. I onda, jednoga dana, sreća namenjena nama pripašće našim prijateljima.“

Ne sekiraj se, princ brine o tebi. I mrtva naređuješ. Ja sad idem da nešto skuvam, pa na posao.


PIŠE Ljilja Jorgovanović
 
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Profimedia, Josip Broz Tito i Davorjanka PaunovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Profimedia, Josip Broz Tito i Davorjanka PaunovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Profimedia, Josip Broz Tito i Davorjanka PaunovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Profimedia, Josip Broz Tito i Davorjanka PaunovićSvet

KORAK NAPRED ZA PRAVA ŽENA: U Jordanu ukinut zakon po kom žena mora da se uda za svog silovatelja

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS