Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Tajni život ustanove za mrtve duše: Unutar instituta za sudsku medicinu

U beogradskom Institutu za sudsku medicinu vrše se obdukcije usnulih zauvek. Razgovarali smo s doktorima kojima u opisu posla nije razgovor s pacijentima

Objavljeno: 16.01.2017. 19:08h
Foto: Ilustracija: Mrtvačnica; Autor: Shutterstock
Gledajući mrtva tela koja prekrivena belim čaršavima nepomično leže na hladnim metalnim stolovima, shvatam da je život čoveka na ovoj planeti u odnosu na svemir samo jedan uočljiv trenutak. Pomenuta tela spremna su za obdukciju. Kroz moždane hemisfere proleti mi Šekspirov „Henri VIII“, čije reči svi neprestano treba da imaju na umu: „Ja ću pasti kao izdisaj svetlosti u večernjim satima i niko me više neće videti“. Svi mi moramo shvatiti da se možemo naći na stolovima u sali za obdukciju Instituta za sudsku medicinu.

Zgrada se nalazi u centru grada, u Deligradskoj ulici, u dvorištu iza Medicinske škole. Nosi ime Milovana Milovanovića, prvog srpskog profesora sudske medicine, osnivača Sudskomedicinskog zavoda i pisca prvih knjiga iz te oblasti. Rođen 1884. u Negotinu, a u trenucima nervnog rastrojstva ovozemaljsko bivstvo je 1948. okončao samoubistvom. Eto, čak i život osnivača sudske medicine kod nas staje u nekoliko novinskih redaka, što samo dokazuje da je jedino smrt izvesna. I neizbežna.
 

SKROMNIJE NEGO U TV SERIJAMA

Moji domaćini su doktori sudske medicine, profesor Ðorđe Alempijević, šef Katedre za sudsku medicinu, i profesor Slobodan Savić. Njihovi kabineti znatno su skromniji od kabineta, kancelarija i prostorija koje gledamo u anglosaksonskim i skandinavskim TV serijama i filmovima u kojima su forenzičari i obducenti glavni učesnici. Izvinjavaju mi se što čak ni kafom ne mogu da me posluže.

Na početku razgovora objašnjavaju mi da se svi koji rade u ovom institutu vode kao zaposleni na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Treba znati da svi doktori sudske medicine delaju na više frontova. Prvi je specijalizacija sudske medicine, drugi je teoretski i praktični rad sa studentima, a treći objavljivanje naučnih radova i, kad je to neophodno, aktivno učešće u sudskim procesima.

Dr Ðorđe Alempijević strpljivo i detaljno mi objašnjava da sudska medicina nije zastupljena samo u obdukcionim salama. Znači, ne svodi se isključivo na rezove nožem, makazama, i kad su u pitanju kosti glave, na rezanje cirkularnom električnom testerom.

Zajedno s dr Savićem bio je u timu eksperata beogradskog Instituta za sudsku medicinu koji je vršio ekshumacije tokom 2001. i 2002. u Batajnici. Učestvovao je i u velikom broju sudskomedicinskih veštačenja pred redovnim sudovima u Srbiji. Odlučnim, čak strogim glasom, skreće mi pažnju da o slučajevima koji su bili predmet interesovanja medija ne želi detaljnije da govori jer ga na to obavezuje medicinska etika. Iz njegovog kazivanja shvatam da je sudska medicina zanimljiva i kompleksna nauka i da mi ceo broj Njuzvika ne bi bio dovoljan za detaljnije predstavljanje jednog - pogotovo za one koji se profesionalno ne bave medicinom - najtajanstvenijeg i najuzbudljivijeg segmenta ove struke i nauke.

Institut za sudsku medicinu; Izvor: Privatna arhiva

STRAH OD SUSRETA SA SMRĆU

Boravak u Institutu za sudsku medicinu inspirisao me je da svojim sagovornicima postavim dva škakljiva pitanja:

Obducenti, patolozi, na kraju i forenzičari rasterećeni su ličnog odnosa s pacijentima, što za druge lekare može da bude opterećujuće. Da li ste zbog te činjenice u prednosti u odnosu na lekare kojima sudska medicina nije uža specijalnost? Strahujete li od susreta sa smrću?

„Nisam bez osećanja“, kaže dr Alempijević. „Specijalista za sudsku medicinu nikoga ne leči, već utvrđuje poreklo i uzrok smrti, kao i vreme nastupanja smrtnog ishoda. O osobi koja leži na obdukcijskom stolu ne razmišljam kao o živom biću. Svojim radom doprinosim da, nakon obdukcijskog dela, porodica, rođaci i prijatelji na dostojanstven način mogu da sahrane svoje najmilije, prijatelje i poznanike, što je jedna od najosnovnijih civilizacijskih tekovina. Sad, što se tiče straha od smrtonosnog ishoda... Pa, on je u ljudskoj prirodi. Sva ljudska bića strahuju od susreta s nepoznatim. Susret sa smrću nemoguće je racionalno iskontrolisati. Smrt se može odložiti, i to je u biti glavni cilj medicine kao nauke, ali se ne može pobediti.“

Slobodan Savić; Izvor: Privatna arhiva

Posle kraćeg razmišljanja dr Savić se nadovezuje na reči svog kolege:

„Svakako da po prirodi svog posla nismo opterećeni ličnim odnosom s pacijentom kao što su to naše kolege kliničari koji se bave dijagnostikom i lečenjem pacijenata. Međutim, svaki specijalista sudske medicine koji profesionalno obavlja svoj posao mora da oseća veliku odgovornost prema svim osobama koje direktno ili indirektno zavise od onoga što on napiše u obdukcionom nalazu i zaključka o poreklu i uzroku smrti. Od samo jedne rečenice obducenta direktno može da zavisi da li će neko biti optužen i osuđen za određeno krivično delo, ili će pak biti oslobođen krivične odgovornosti. Zato ovaj naš posao predstavlja poseban izazov i nikada ne sme preći u rutinu jer je svaki novi slučaj i novi zadatak, a ujedno i prilika da se sazna nešto novo. Što se tiče straha od smrti, o toj temi dosad nisam ozbiljno razmišljao, jer očigledno postoji neki odbrambeni mehanizam kod ljudi da razmišljanja o umiranju i smrti svesno - a verovatno dobrim delom i nesvesno - potiskuju u drugi plan. Sigurno je da takva razmišljanja postaju učestalija kad čovek postane većinski vlasnik svog života, odnosno kad pređe pedesetu, to jest naročito u trenucima kad se suoči sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Mislim da činjenica da je neko obducent ne utiče bitno na njegov lični stav prema neminovnom završetku života. Na kraju, citiraću Vudija Alena, koji je na pitanje da li se plaši smrti odgovorio: ‘Ne plašim se smrti, ali ne bih voleo da budem tu kad stigne!’“

Toksikološka laboratorija Instituta za sudsku medicinu; Izvor: Privatna arhiva

NISAM SRPSKI HOREJŠIO KEJN

Ispred ulaza u Pravni fakultet studenti misleći na predmet Pravna medicina kažu: „Idemo na čas kod Horejšija Kejna.“ Prof. dr Slobodan Savić likom nimalo ne podseća na Dejvida Karuza, glumca koji će ostati upamćen kao tumač forenzičara Kejna u „Istražiteljima iz Majamija“. Možda ih na ovog forenzičara s malih ekrana Savić podseća zbog činjenice da je kao doktor sudske medicine aktivno učestvovao u rešavanju ubistava Ivana Stambolića, Željka Ražnatovića Arkana, Zorana Ðinđića i topčiderskih gardista. Dr Savić sebe ne doživljava kao srpskog Horejšija Kejna zato što ta i slične serije ne prikazuju realan život lekara specijalista sudske medicine, već najvećim delom rad kriminalističkih tehničara, to jest osoba zaduženih za otkrivanje i prikupljanja dokaza na licu mesta. Po njegovom mišljenju, rad doktora sudske medicine preciznije prikazuje TV serija „Telo kao dokaz“.

„Međutim, ono što u serijama poput ‘Zločinačkih umova’ i ‘Istražitelja iz Majamija’ odgovara realnosti“, objašnjava dr Savić, „često je prisustvo specijalista sudske medicine na mestu događaja tokom uviđaja, pogotovo kad se radi o ubistvima.“

Kabinet prof. dr Slobodana Savića nije poput kancelarije Horejšija Kejna. Pored predmeta iz bogate trodecenijske prakse, tu su i kao pod konac poređane knjige. Zidove krase misli koje mu ispunjavaju dan. Jedan od njegovih najomiljenijih pisaca, tvorac čuvenog detektiva Šerloka Holmsa, ser Artur Konan Dojl, govorio je da je „kapitalna greška razvijati teorije pre no što se obezbede dokazne činjenice“. Zavaljen u udobnoj stolici svoga kabineta, dr Slobodan Savić razotkriva nam neke od tajni sudske medicine.

„U većini zemalja u svetu obdukcije se ne vrše u svim smrtnim slučajevima, a to se odnosi i na Srbiju. Kad je reč o slučajevima koji su zanimljivi za pravosuđe, odnosno u situacijama kad treba rešiti dilemu da li je smrtni ishod uzrokovan nekim krivičnim delom, za donošenje odluke nadležan je tužilac ili sud. S druge strane, odluku o obdukciji može doneti lekar koji je lečio pacijenta ili lekar koji je konstatovao smrt. Zakonom je predviđeno i obavezno vršenje obdukcije na zahtev užih članova porodice preminulog.“

Institut za sudsku medicinu; Izvor: Privatna arhiva

DECA I ODRASLI

Obdukcija se sastoji od dve faze. U prvoj se vrši detaljan spoljašnji pregled leša, kojim se utvrđuju sve povrede i promene na telu. Naročita pažnja obraća se na to koja bi od povreda ili promena mogla da ukaže na poreklo i uzrok smrti. Potom sledi unutrašnji pregled leša, koji podrazumeva otvaranje svih telesnih duplji i sečenje organa po utvrđenom redosledu i odgovarajućom tehnikom. Na kraju dolazi do detaljnog pregleda koštanog sistema kako bi se uočili eventualni prelomi ili patološke promene. U svim slučajevima obavezno se radi kompletna obdukcija - odnosno, ako se na primer na glavi nađe promena ili povreda koja može da bude uzrok smrti, obdukcija se time ne završava, već se mora uraditi kompletna procedura pošto se nikada ne može predvideti kakav će biti nalaz na ostalim organima. U odgovarajućim slučajevima moraju se uzeti uzorci za hemijsko-toksikološku analizu. Kod sumnji na trovanje neophodan je pregled krvi i mokraće. Pojedine patološke promene na organima uopšte se ne vide ili se ne vide jasno golim okom, pa je tad neophodno uzeti isečke organa za mikroskopski pregled. Na kraju kompletnog dijagnostičkog postupka obducent treba da napiše zaključak o poreklu i uzroku smrti. Poreklo smrti može biti prirodno, kad je uzrok neko oboljenje poput infarkta miokarda, ili nasilno, ukoliko je do smrtnog ishoda dovela neka povreda.

Standardno prosečno vreme koje je potrebno za vršenje obdukcije iznosi oko 90 minuta. Naravno, ima slučajeva kad se sve može uraditi i završiti znatno brže, ali nisu retki slučajevi kad se u obdukcionoj sali provede i po nekoliko sati, a nekada i čitavo radno vreme. Tipičan primer su ubistva u kojima je osoba zadobila višestruke povrede, a takvi slučajevi su devedesetih bili veoma česti u Beogradu. Zadatak obducenta je tad veoma komplikovan. On mora detaljno da opiše i fotografiše sve povrede na telu, da utvrdi koje su rane ulazne, a koje izlazne, potom da ih poveže odgovarajućim kanalima, za koje prvo mora da utvrdi pravac pružanja, onda da odredi koji su organi i krvni sudovi povređeni duž tih kanala, da pronađe projektile ili delove projektila ukoliko su u telu zadržani i da ih kao dokazni materijal preda istražnim organima. Takođe, mora da se obrati pažnja na prikupljanje odgovarajućih tragova, poput barutnih čestica. Značajan je i pregled odeće.

Obducent iz zagrebačkog Zavoda za patologiju Kliničko-bolničkog centra Sestara milosrdnica dr Drinko Baličević kaže da čovek u srednjoj i starijoj životnoj dobi na obdukcionom stolu izgleda kao da je umro, dok deca uvek izgledaju kao da su tek zaspala. Zbog takvog osećaja on nikada nije bio u stanju da izvrši obdukciju nad dečjim leševima.

„Za razliku od obducenta Baličevića, nikada nisam imao takav osećaj“, kaže doktor Savić. „Izvršio sam popriličan broj obdukcija dece koja su umrla u različitim životnim dobima i možda će nekome zvučati prilično grubo ako kažem da takve slučajeve, uostalom kao i sve druge, shvatam kao jedan ozbiljan profesionalni zadatak, u kome ne sme postojati nikakvo emocionalno vezivanje za konkretan slučaj ili pak konkretnu osobu čije telo obdukujete.“

Institut za sudsku medicinu; Izvor: Privatna arhiva

FINGIRANA SAMOUBISTVA

U sudskoj medicini poznat je pojam fingiranog samoubistva. „Mi iskusniji sudski lekari govorimo mladim kolegama da obešeno telo ne mora uvek da ukazuje na samoubistvo. Dobro su poznati slučajevi kad je ubijenu osobu, bilo trovanjem ili davljenjem, kasnije ubica posmrtno obesio da bi se takvim lažiranjem prikrio zločin. Taj čin može uroditi plodom samo ako se ne izvrši sudskomedicinska obdukcija, kojom će se pouzdano utvrditi pravi uzrok smrti i dokazati da se vešanje nije dogodilo u poslednjim životnim minutima i sekundama, već neposredno ili duže vreme posle smrti... Što se tiče samoubistva izvršenog vatrenim oružjem, konkretno revolverom, uvek na umu imam sliku ‘Samoubistvo’ Eduara Manea, i to zbog pištolja stegnutog u desnoj šaci mrtve osobe.

Institut za sudsku medicinu; Izvor: Privatna arhiva

Kad osoba iz pištolja puca sebi u glavu i projektil prođe kroz mozak, po pravilu odmah dolazi do pojave mrtvačke mlitavosti u mišićima, što uzrokuje ispadanje pištolja iz šake. Zato se kod stvarnih samoubistava na uviđaju pištolj najčešće pronađe pored mrtvog tela. A kad neko poželi da navede na pogrešan trag, to jest da prikaže kako se radi o samoubistvu, on može pištolj kojim je prethodno počinio zločin da u fazi kad još postoji mrtvačka mlitavost stavi u šaku žrtve i da ga namesti kao da je pomenuta osoba zaista u sebe pucala. To vam je ona slika: drška pištolja na dlanu, a kažiprst na obaraču. U sledećih nekoliko sati, zbog postepenog razvoja mrtvačke ukočenosti, pištolj će u opisanom položaju biti stegnut u šaci, što laici pogrešno mogu da protumače da se stoprocentno radi o samoubistvu“, kaže dr Savić.

Đorđe Alempijević; Izvor: Privatna arhiva


Rastajući se s ljubaznim domaćinima dr Slobodanom Savićem i dr Ðorđem Alempijevićem, shvatam da boravak u ovom institutu i nije tako hororičan, kao što su mi to govorili oni koji u njega nikada nisu kročili. Možda je kod tih dušebrižnika samo preovladao strah od konačnog susreta s nepoznatim, to jest od neophodnog završetka ovozemaljskog životnog ciklusa, koji nas sve kad-tad očekuje.


PIŠE Dušan Cicvara
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Mrtvačnica; Autor: ShutterstockSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija: Mrtvačnica; Autor: ShutterstockSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija: Mrtvačnica; Autor: ShutterstockSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija: Mrtvačnica; Autor: ShutterstockMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS