Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Sonja Vukićević: Ko su ovi ljudi? O čemu govore? Od koje su vlasti?

O tome zašto je srpska kultura dotakla dno, kakva je uloga televizije, zbog čega starlete treba da budu među umrlicama, o savremenim koncentracionim logorima, o Tomažu Panduru, govori umetnica koja je spremna da povede ustanak za odbranu bioskopa na Voždovcu

Objavljeno: 21.01.2017. 06:00h
Foto: Sonja Vukićević; Autor: Dragana Udovičić
Osmeh je njen zaštitni znak, nosi ga od detinjstva. Pamti da su se mama, tata, ujaci i braća često smejali i da su s pozitivne strane gledali na život. Bilo je muke, nailazili su teški momenti, ali je vaspitana da svoje probleme ne iznosi u svet - ne da ih krije, niti da ih se stidi, ili da se, ne daj bože, pravi da ih nema. Naprotiv, naučili su je da nosi svoj teret na svojim plećima, ali da ne opterećuje druge, naročito ne one do kojih joj je stalo. Parola je bila: „Ako hoćeš da ti se život osmehne, onda se osmehni i ti njemu.“

Kao klinka bavila se atletikom, a onda je upisala baletsku školu, ali ne tako što joj je mama obukla roze haljinicu i vodila je na balet. Ganjala je obrazovanje, pored klasičnog baleta ušla u srž režije, svetla, pokreta, kostimografije, scenografije, cunjala je s najznačajnijim umetnicima. Nije želela nikakvo partijsko ni klanovsko umrežavanje da bi sačuvala arhitekturu sopstvenog lika i dela. Sama je giljala, vodeći se devizom: „Iako na cilj stignem poražena, neporažena idem dalje.“ Igrala je povređena, bezbroj puta lomila ruke i noge, operisala je oba kuka, ali ne staje.
 


Kad je ušla u Narodno pozorište kao mlada balerina, mislila je da je otvorila vrata hrama umetnosti, a zatekla je neumetnika, loše raspoložene ljude, birokrate... Osećala se kao samac. Da bi se spasla, dodelila je sebi ulogu klovna. Da ne bi nikoga uvredila, samo se osmehivala i govorila „dobar dan“, oni vrište, ljute se, a ona viče „hvala“. Zahvaljivala se na uvredama. Čini joj se da je u prvih 15 godina kad bi došla iz Narodnog pozorišta samo plakala, a onda joj je majka rekla: „Kupi štafelaj i počni da crtaš, a ovo neka ti bude rekreacija.“ To nije mogla da prihvati, nastavila je da gospodari scenom, i ne samo baletskom, pozorišnom, već i onom u diskoteci. Pleše do ujutru, samo se prešminka i dođe prva na probu. Tako sam je i upoznao, kao gospodaricu „Likvida“, kafića na Vračaru.

Sonja Vukićević je zvanično penzionerka, ima 65 godina, radi punom parom, a mogla bi još da drži nacionalnu katedru na kojoj se besplatno deli energija i lepo vaspitanje, a izučava kreativnost i hedonizam.
 
Htela je da se fotografiše ispred bioskopa „Voždovac“, koji odavno ne emituje filmove, a izgleda kao zapišani haustor. Jezivo ruinirana zgradetina, obrasla korovom, a kroz prljava stakla nazire se hol nekadašnje moderne dvorane. Tu je prosedi čuvar, u nekoj sekjuriti uniformi, a na panou iznad pulta gde sedi nalepljene su fotografije golih žena iz novina. Mogao bi čak biti Zum reporter ili Vrući kaj. Te nespretno iscepane gole žene vise iznad njegove glave, a okolo, po ćoškovima saksije s nekakvim biljem, koje je teško razaznati zbog prašine na staklima. Sonja tvrdi da je u nekoliko tih kutija posadio paradajz. Prepoznaje sadnicu paradajza. Malo je smešno, a mnogo je strašno. Valjda da bi pojačao ovaj drugi osećaj, čuvar, koji je vizuelno ispao iz sedamdesetih godina prošlog veka, kad je i sagrađeno ovo moderno zdanje sa 740 bioskopskih mesta, izleće i urla da je zabranjeno slikanje oko bioskopa jer je to privatna teritorija. Sonja uzvraća istom merom: „Ako ste kupili zgradu, niste kupili Ulicu vojvode Stepe.“

„Sad bih se tukla da imam ova dva kuka“, kaže dok obilazimo zgradu u kojoj se nekada dešavao kulturni život u ovom delu grada.

Potom izleće drugi čuvar, bez uniforme, ali po izgledu brat blizanac prvog. Očito da mu je u onoj klasičnoj raspodeli uloga pripala rola dobrog policajca. Krezubo se smeši, napadno nas posmatra i ljubazno pita: „Šta to radite?“

„Pravimo modnu reviju“, smeje mu se Sonja u lice.

„A gde je modna revija?“, kao da mu nešto nije jasno.

„Evo je na meni,“ pokazuje mu kapu i džemper.

Nepoverljivo nas je pratio dok se nismo udaljili. Očito da je posumnjao da je baš modna revija, a mi smo posumnjali da se u vezi s ovom zgradom desila žešća pronevera.

„Mislim da niko ne zna pravu istinu o tome šta se desilo s velikim brojem bioskopa koji su bili puni do trenutka kad su odjednom nestali. Samo smo čuli, jer ovde cela država funkcioniše na principu rekla-kazala, da ih je neko otkupio i svi su mislili da će samo da ih renoviraju. Međutim, od tog trenutka propadaju. Verovatno se i ovom obezbeđenju bioskopa ‘Voždovac’ smučilo da čuva nešto godinama a da ne zna zašto i od koga čuva, pa onda unutra gaje paradajz, verujte mi da je paradajz, i kače slike golih žena“, priča dok po jutarnjem suncu šetamo Voždovcem. „A taj bioskop je bio poslednja ćelija kulture na teritoriji voždovačke opštine. Sada će i to poslednje biti prebrisano, opet rekla-kazala: građani hodaju i jedni drugima govore da će tu nići novi tržni centar. Država mora da odigra veliku ulogu da vrati sve bioskope, a ne da u tim prostorima bitišu paradajz, kupus i šnenokle.“

Sonja Vukićević; Autor: Dragana Udovičić

A šta će nam bioskopi kad ljudi ionako više ne idu da gledaju filmove na velikom platnu?

Idu, idu. Nije tačno da ne idu. Žale mi se prodavačice ovde na Voždovcu da ne mogu da plate te skupe bioskope u „Ušću“. Nemaju pare, inače bi išli. Mora da se vrati tradicija porodičnog odlaska u bioskop, a jedna porodica ne može da plati benzin ili taksi do „Ušća“ da bi uživala u nekom navodno dizajnerski savršenom bioskopu.

Kako se desilo da nam se život preselio u te tržne centre?

To su naši poslednji muzeji. Ljudi idu subotom i nedeljom u muzeje, to jest tržne centre. Tu se sreću, razmenjuju misli, sede u prostoru bez prozora, bez vazduha, potpuno nenormalno. To je jedna vrsta koncentracionog logora, picnutog, dizajniranog, ali koncentracionog logora gde se ljudi sabijaju kao u torove. Već dugo, dugo godina se radilo na tome da narod što manje zna, da što manje bude obrazovan, jer takvim ljudima je mnogo lakše vladati. Sve fabrike koje su radile do 90-ih godina iz svog crnog fonda izdvajale su za pozorišta, zidali su se veliki kulturni centri po celoj zemlji. To su bili divni kulturni centri, sve je to zaboravljeno jer se život preselio u tržne centre, scena je u tržnom centru, a glumci su u Skupštini.

Premijer i njegovi najbliži saradnici imaju više snimajućih dana nego najbolji srpski glumci.

To je krenulo mnogo ranije, 90-ih su se brisale drame na RTS, brisali su se filmovi, brisali su se kulturni programi da bi se prenosile sednice Skupštine. Dalje nemam šta da kažem. Znači, istorija je izbrisana. Neke genijalne glumce, reditelje, genijalni filmove možda nikad nećemo gledati, jer se dugo i uporno brisalo.

A što to radimo, što brišemo svoju prošlost?

To pitajte te brisače. Evo ja stupam u odbranu voždovačkog bioskopa, ako treba da budem Če Gevara - hoću. Verujem da bi ovde 90 odsto stanovništva branilo voždovački bioskop, koji bi mogao da se pretvorio u pozorište za decu ili izložbeni prostor, filmski prostor, jer ljudi moraju da idu na Ušće da gledaju film. Pa, normalno da neće. A ovde bi začas došli tramvajem i gledali filmove.

Sonja Vukićević; Autor: Dragana Udovičić

Ima li nekog svetla u ovom tunelu?

Ne vidim svetlo pošto su napravili takve zakone, ali ne samo za kulturu nego i za zdravstvo, idem često i po bolnicama pošto uvek negde padnem. To je jedna užasna birokratija, nefunkcionalna, glomazna, bespotrebna. Ako konkurišete s nekom predstavom, unapred morate da kažete, na primer, šta treba od materijala. To je prosto nemoguće. Treba toliko i toliko kože, toliko i toliko igala, toliko i toliko sapuna. Ko to može da predvidi? Pre su ljudi radili i menjali koncepciju u hodu, reditelj ako vidi da ne odgovaraju kožni kostimi, on traži neku drugu tkanine, ideja se razvija i dok se gradi predstava, ona može da bude potpuno vizuelno drugačija od onog što je zamišljeno na startu. Svi direktori pozorišta su očajni: bave se nabavkama, odgovorima, prepiskama, hiljade mejlova cirkulišeu između Grada, Republike, kulturnih ustanova. Pored ovoliko kompjutera mi smo dobili još više činovnika. Čist Kafka iz kompjutera.

Vi i dalje nemate kompjuter?

Ne. Što bi čak i tu prljali moju svest, nisam upućena preterano u to šta sve ima na kompjuteru i ne interesuje me. Ja sve radim uživo. Kad gledam čoveka u oči, onda mi je sve jasno. Ovo ostalo ne priznajem, čak ni telefon.

Vi ste bili svedok i stvaralac na jednom mnogo većem kulturnom prostoru. Da li je uvek bilo ovako teško?

U životu nije bilo ovako kao sada. Reditelji, glumci, slikari, arhitekte, vajari... su bili bogovi. O njima se pisalo. Nije se pisalo o starletama, to je sada, vidim, postalo zanimanje. To je namerno napravljeno. Nije tačno da se novine kupuju zbog gole žene. Neka promene totalno koncepciju naslovnih strana, neka prikažu biografiju mladih matematičara, fizičara, mladih književnika, da oni budu prva stranica, videćete da će se kupovati. A ove starlete mogu među umrlicama, skroz pozadi. Nego time bi uvredili mrtve. Doduše, sada vređaju i mrtve i žive.

Poslednji koga su uvredili je Dimitrije Tucović, čiji spomenik je izmešten sa Slavije.

To je neoprostivo. Mogli su isto da naprave taj trg a da se čovek ne pomera. Trebalo je da ga izdignu još više, ali ne - sada će oni da stave fontanu, okolo šušte automobili, šušti fontana, lepota božja.

Sonja Vukićević; Autor: Dragana Udovičić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Sonja Vukićević; Autor: Dragana UdovičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Sonja Vukićević; Autor: Dragana UdovičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Sonja Vukićević; Autor: Dragana UdovičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Sonja Vukićević; Autor: Dragana UdovičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS