Magazin

NEWSWEEK KOLUMNA Goran Milić: Ovoliko znam o životu...

Narodi su različiti. Previše sam proputovao da bi me neko uverio da su svi narodi isti. Norvežani i Srbi su veoma različiti. Različiti su Islanđani i Bosanci. Grci i Englezi. Ali najvažnije je shvatiti da, bez obzira na razlike, nema boljih i gorih naroda

Objavljeno: 30.01.2017. 10:42h
Foto: Goran Milić; Autor: Zorana Jevtić
Život je lep. Svim problemima uprkos, život je čudo od lepote. Da nema proklete ljudske naravi, koja u svemu traži falinku i tuđu krivnju, ljudi bi išli okolo i divili se lepotama života. Takvim baksuzima poručujem: „Znaćeš da je život lep kad postaneš slep.“

Makedonci ne potiču od Aleksandra. Jer, Aleksandar Veliki je u 20. godini poveo vojsku sve do Indije. I umro je u 32. A današnji makedonski 32-godišnjaci, sa sve strujom, klimom, cestama, autima, antibioticima, mobitelima i internetom, ne uspevaju otići od tate i mame. Ovo vredi za sve narode bivše Jugoslavije, osim za Slovence.

Narodi su različiti. Previše sam proputovao da bi me neko uverio da su svi narodi isti. Norvežani i Srbi su veoma različiti. Različiti su Islanđani i Bosanci. Grci i Englezi. Rusi i Holanđani. Kinezi i Čileanci. Nigerijci i Nemci. U istim situacijama različito će se ponašati. Ali najvažnije je shvatiti da, bez obzira na razlike, nema boljih i gorih naroda.

Rokenrol je za mene ideološka muzika, iako je nastao kao otpor vladajućim, konzervativnim mislima. Rok širi engleski jezik i teoriju individualizma, koja, međutim, podrazumeva da se pojedinci masovno okupljaju slušajući svoje idole. I, kako je to ispalo veoma uspešno, priča se nastavlja uz iluziju da je rok večna muzika s večno mladim pevačima. Tako je Mik Džeger i dalje mlad, u svojoj 74. godini. Boba Dilana ne smeš slikati iz blizine, ali je i on večni mladić, kao i Pol Makartni. To što su postali milijarderi, lordovi, priključili se establišmentu, nije tema za raspravu. U međuvremenu, svi ostali narodi su zaboravili da pevaju. Latinoamerikanci ne postoje ako nisu latinorokeri (moš’ mislit, Riki Martin). Postoji li danas poznati pevač francuske šansone, neka Italijanka, Grkinja, Ruskinja, koju svi pevuše? Nema. Samo rokenrol.
 




Svako može promeniti svoju sudbinu. Ne kažem da će svako uspeti živeti bolje, ali već je i pokušaj zdrava odluka. Ovaj masovni plač nad decom koja odlaze raditi u Irsku, Nemačku ili Kanadu meni je razumljiv iz ugla gledanja roditelja koji bi živeli sa sinovima i kćerima do njihove 60. godine, ali je neproduktivan i štetan za mlade. Pa nije danas odlazak na rad u inostranstvo kao nekad. Iz Beča si kući za sat i po leta avionom, a za kartu zaradiš radeći prekovremeno samo jedan vikend. Lakše je otići na rad iz Beograda u Beč nego iz Priboja u Beograd.

Ne volim izraz „radno mesto“. Političari stalno obećavaju otvaranje 50.000, 100.000, 300.000 novih radnih mesta. Ljudi koji to slušaju zamišljaju da će njihova deca sada otići u neku kancelariju (tatica će ih odvesti za ručicu) i sesti za neki sto, uz pristojnu platu, topli obrok, regres i bonus na kraju godine, gde će provesti život do penzije. Takvih radnih mesta nema. Njih je čak, nepotrebnih, previše. Jer kad tražite na Guglu engleski prevod za „radno mesto“, dobijete opis kancelarije, protok svetlosti do radnog stola, udobnost stolice na kojoj sedite... Ono što mi zovemo radnim mestom oni zovu „job“ (posao). Biće mnogo bolje kad ljudi s ovog podneblja i njihovi političari shvate razliku između radnog mesta i posla. Poslova ima na milione. Radnih mesta nema.  

Ljudi kvare svoj život i tuđe živote. Sve se relativizira, sve se izjednačuje. Tako je bilo uvek, tako je bilo u Rimskom carstvu i u srednjem veku, ali ovo stoleće, ovaj početak milenijuma baš je prekardašio. Isto je biti ispravan i izdajnik. Onaj ko ubija i onaj koji leči. Isti je magarac i veliki profesor. Ko ne plače, taj ne siše. Ko ne mulja, taj je budala (ovo su, u maloj obradi, isečci iz jednog argentinskog tanga, a ja sam u tangu uvek pamtio reči, više nego muziku i ples)

Zavičaj je prva slika koja vam iskoči iz sivih moždanih ćelija kad pomislite na tu reč. Neko vidi zelene brežuljke i malu reku. Neko vidi svoju seosku kuću s okućnicom. Retki su oni koji vide grad, ali mogu videti ulicu u svom kvartu. Ja vidim visoka brda, s više kamena nego zelenila, morsku obalu bez kuća i nekoliko ostrva u daljini. Iako sam rođen u Zagrebu i živio detinjstvo u centru grada

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Goran Milić; Autor: Zorana JevtićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Goran Milić; Autor: Zorana JevtićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Goran Milić; Autor: Zorana JevtićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Goran Milić; Autor: Zorana JevtićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS