Magazin

MIRA ADANJA POLAK ZA NEWSWEEK Eli Vizel: Sledeći rat će biti i poslednji

Pre 22 godine imala sam čast da razgovaram s velikim nobelovcem Elijem Vizelom. „Miro, kad pomislim na našu decu, veoma ih žalim. Kad vidim dete, poželim da mogu da ga zagrlim, jer ne znam kakva ga budućnost čeka“, rekao mi je

Objavljeno: 30.01.2017. 11:11h
Foto: Eli Vizel; Autor: Reuters
Eli Vizel, književnik i dobitnik Nobelove nagrade za mir, umro je u svom domu na Menhetnu, u Njujorku, 2. jula 2016. Pre 22 godine, na tom istom mestu, razgovarala sam s njim za Televiziju Beograd. Bio je to njegov tek drugi intervju - Vizel je bio čovek koji nije voleo publicitet. „Zaista volim da budem sam, sa svojim studentima. Ne osećam se prijatno, to za mene nije normalna situacija - da sam prisutan na sceni, pred televizijom“, rekao mi je. Na početku karijere jedno vreme je bio novinar, ali toliko se stideo i snebivao da zapitkuje da je iz te profesije pobegao čim je mogao.

Bila sam opsednuta time da se bar jednom sretnem sa čovekom o čijim delima sam dosta čitala, iako kod nas nisu bila prevođena. Bio je iz naših krajeva i njegov životni put poklapao se sa onim kojim je prošla i moja porodica.

Napisao je tridesetak knjiga o stradanjima u koncentracionim logorima, a majušna knjiga „Noć“ do sada je doživela milionske tiraže. Deset godina nakon izlaska iz logora je ćutao, a onda je iz njega sve provalilo i - knjige su krenule da se ređaju.
 


Intervju je napravljen u vreme kad je Balkan još bio u vrtlogu rata, a Srbija pod žestokim sankcijama. Poruke koje je tada izrekao danas zvuče još snažnije - i teraju na razmišljanje.

„Rođen sam u Sigetu, mestu koje se na mađarskom zove Marmoš Siget. To je vrlo neobičan grad - nekad je bio deo austrougarskog carstva. Kad je moj otac rođen, to je bila Mađarska. Kad sam se ja rodio - bila je to Rumunija, a kad sam otišao - bila je Mađarska. Sad je opet Rumunija. Kod kuće smo govorili jidiš i mađarski. Kao dete u školi sam učio i rumunski. Najveći deo dana provodio sam u verskoj školi, gde smo izučavali Bibliju, Talmud... Bio je to jevrejski grad, skoro tipičan, klasičan jevrejski grad. Bilo nas je 15.000 Jevreja u gradu od 25.000 stanovnika. Jevreji su izgledali kao Jevreji: imali su brade, deca su išla u školu, stariji su se bavili poslovima. Moj otac ja bio poslovan čovek, imao je bakalnicu. Nismo bili bogati, iako sam mislio da jesmo. Tek posle rata otkrio sam da je bio siromah. On se najviše brinuo za zajednicu. Mnogi su za vreme fašističkog režima bili hapšeni i ljudi su dolazili k njemu, i on je nekako pokušavao da ih izvuče iz zatvora. Pošto je to bio pogranični grad, bilo je i izbeglica, i ja nisam mnogo viđao svog oca. On se ili bavio tim ljudima, ili je bio u sinagogi, a ja sam učio. I to je zaista neobično: zbližio sam se sa svojim ocem tek za vreme rata, kad smo zajedno dospeli u logor i kad smo od jutra do mraka bili u istoj baraci. On mi je tada bio sve: i otac, i majka, i sestra, i deda. On je bio ja.“
 
Vi ste humanista i čovek koji nas podseća na ono što se dogodilo ne tako davno. Zbog čega je važno podsećati se tih stvari i ne zaboravljati?

Pre svega, pokušavam da istaknem važnost sećanja. Zaboravljati - to je destruktivan čin, kako za onog ko odbija da se seća, tako i za sve one oko njega. Mogao bih da definišem sebe na osnovu svog sećanja. Problem je što smo za tako kratko vreme doživeli toliko stvari da bi mogle da se ispune čitave biblioteke, filmovi. Lakše bi bilo ne sećati se. Najzad, znamo da ljudskoj prirodi uspeva da se ne seća bola, a to mora da je slučaj i sa mnom. Bilo bi mnogo lakše reći: „Ono što nije prijatno, nije moje“. Ali onda bismo vodili život koji ne bi bio naš. Da bih bio iskren prema sebi, moram preuzeti na sebe sve što sam preživeo i istaći svoje zajedništvo sa onima koji su moji drugovi, moji prijatelji, roditelji, moja generacija.

Ako se u mislima vratite u dane koncentracionih logora, mislite li da se to može ponovo dogoditi?

Nekako je zlo uvek prisutno u ljudima. Uveren sam da i danas ima tragedija koje predstavljaju nepravdu ovog sveta, ali da se vratimo u vreme da imamo geta, da imamo sistem koji dozvoljava koncentracione logore, bodljikavu žicu, gasne komore, sistem u kome bi zakon dozvoljavao uništenje čitavih naroda - tako nešto ne verujem da se može ponoviti - sve dok smo tu s našim sećanjima. S druge strane, ako bismo to zaboravili, zaborav bi bio ista takva tragedija.

Čega se još sećate?

Sećam se ljudi koji su u logoru pripadali takozvanim nebeskim odredima - „Sonderkomandu“. To su bili ljudi koji su spaljivali leševe. Izgledali su čudno. Posle rata pokazali su mi oštećene dnevnike, nađene ispod pepela. Čitao sam ih i mesecima nisam mogao da se oslobodim tih prizora. Ti ljudi su to radili po nekoliko meseci, pa su i njih spaljivali. Dok su bili živi, oni su bili istoričari, hroničari. Pisali su...

Jednog dana sam video ljude iz mog grada žive, a onda sam video kako umiru, kako ih spaljuju. Neki od njih su gledali kako im spaljuju porodicu. Čitajući dokumenta o njima, postao sam im veoma blizak, kao da sam znao svakog lično. Znam kako su živeli, kako su se smejali - jer bilo je i smeha čak i tamo - znam kako su umrli. Malo ih je preživelo. I čitava slika se zasniva na pričama ljudi iz specijalnih jedinica, „Sonderkomanda“.

Logor Buhenvald; Autor: AP

Dobili ste Nobelovu nagradu za mir. Da li je vaše obraćanje predsedniku Ronaldu Reganu, u kome ste bili veoma oštri i upozorili ga da greši, uticala na dodelu tog priznanja?

Mislim da mi je to samo štetilo. Bio sam kandidat i godinu dana ranije. To je tako tajanstveno, na te ljude niko ne može da utiče. Oni imaju svoje tajne skupove, niko ne može razgovarati s njima. Pošto sam dobio Nobelovu nagradu, otišao sam u Rusiju. Molio sam za svoje prijatelje i Saharova da im se omogući da se vrate u Moskvu. Rekao sam: „Želim da ga spasem. On je jedini ruski dobitnik Nobelove nagrade za mir, on je moj kolega.“ I po načinu na koji su me saslušali shvatio sam da su se izmenili. Deset godina ranije to ne bi bilo moguće, ali sad su slušali.

Šta biste rekli ljudima u Evropi koji žive s tragedijom logora, koji radije kriju ili zaboravljaju? U Americi se više govori o tome nego u Evropi, gde se sve to i događalo.

U početku, moj glavni cilj bio je da preživele otvorim prema njima samima. Ali oni su se plašili. Nisu govorili. Naročito ne svojoj deci. Plašili su se da govore o tome svojoj deci i ljudima koji to ne bi shvatili. Posle rata stalno se ponavljao jedan izraz, koji je svima bio na usnama: „Oni to ne bi shvatili“.

Kad bismo svi mi želeli da govorimo, bili bismo najbolji učitelji na svetu. Ali ljudi ipak ne bi shvatili. Ne bi razumeli ubicu, žrtvu, ne bi shvatili zlo, ne bi shvatili kako neko može da stvori logore smrti, da vidi smrt i da bude normalan. Ima ljudi koji su gledali kako im, jednog za drugim, ubijaju roditelje. Ljudi su gledali kako živu decu bacaju u plamen. A oni su se smatrali normalnim. Kako to objasniti?

Jugosloveni su delili sudbinu jevrejskog naroda. Holokaust se događao i ovde. Ali vreme prolazi i ne može se sve uvek objasniti. Postoji logičan kraj sećanja, a vi se trudite da sve to sačuvate od zaborava. Da li ste srećni?

Ako nisam srećan, to nije zbog prošlosti, već zbog sadašnjosti, jer vidim da prošlost nije imala uticaja na nju. Toliko se još ratova vodi, toliko je okrutnosti, toliko patnji. Toliko mnogo dece još umire... S prošlošću nekako znam da izađem na kraj, ali sadašnjost?! Razmislite samo, pre 40 godina istorija nam je dala lekciju i trebalo je, prema svim predviđanjima, da promenimo tok događaja i mentalitet nacije. Nema promena. Sledeći rat će biti i poslednji. Ljudi se pripremaju za taj rat, zamišljaju ga... Treći svetski rat! Kad pomislim na našu decu, veoma ih žalim. Kad vidim dete, poželim da mogu da ga zagrlim, jer ne znam kakva ga budućnost čeka.

Sarađujete li s Vizentalom?

Ne, nisam sarađivao. Nikad nisam bio lovac na naciste. Mislim da je dobro ono što su učinili. Oni ne žele osvetu, ni ja je ne želim, ali poučno je dovesti te ljude pred sud. Ponekad, makar i zbog jedne reči, to je opravdano. A sećam se suđenja Ajhmanu. To je bila prekretnica u percepciji onoga što se dogodilo za vreme rata, što se događalo dan za danom. Nekoliko meseci ljudi nisu imali drugog izbora nego da slušaju i da se sećaju.

Eli Vizel i Mira Adanja Polak; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Eli Vizel; Autor: ReutersMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Eli Vizel; Autor: ReutersMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Eli Vizel; Autor: ReutersMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Eli Vizel; Autor: ReutersMagazin

NEWSWEEK ISTRAŽUJE Nepoznate fotografije Ive Andrića: Nobelovac i padobran...

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS