Magazin

ISPOVEST DVOSTRUKOG AGENTA Boško Simić: Nisam mogao da sakrijem ni ono što sam morao

Boško Simić je do 1966. živeo u Beogradu i radio u Službi državne bezbednosti, bio je obaveštajac. Onda je došao u Ameriku, zatražio azil i američkim službama ispričao sve što zna. Postao je izdajnik. Zbog toga je platio skupu cenu

Objavljeno: 31.01.2017. 18:02h
Foto: Boško Simić; Autor: Mira Adanja-Polak
Davne 1993. godine otišla sam u Ameriku da intervjuišem doktora Rajka Medenicu, u to vreme kod nas kontroverznog lekara koji je na klinici u Kaliforniji lečio pacijente obolele od raka svojom inovativnom imunoterapijom. Čula sam da se nedaleko od bolnice održava kongres srpskog ujedinjenja, i odmah sam otišla tamo.

Pažnju mi je privukao govor uglađenog i odmerenog čoveka, koji je okupljene pitao za savet: „Kako da se postavim u ovim kriznim vremenima prema svojoj zemlji kad sam i Srbin i Amerikanac?“

Zaintrigiralo me je njegovo pitanje i zamolila sam ga za intervju. Odmah potom prišla su mi dvojica i pitala me da li poznajem ovog čoveka, ko me šalje, da li sam ga ranije srela... Takvo interesovanje bilo mi je jasan signal da u rukama imam nešto krupno. Tako sam srela Boška Simića.
 


Živeo je u Čikagu. Imao je ženu i dve ćerke. Do 1966. živeo je u Beogradu i radio je u Službi državne bezbednosti, bio je obaveštajac. A onda je došao u Ameriku, zatražio azil i američkim službama ispričao sve što zna. Zbog toga je platio skupu cenu.

Sutradan sam stigla ispred zgrade u kojoj je boravio. U blizini je bio park i klupa na kojoj je i nastao razgovor koji mi je potvrdio da ima toliko toga što ne znamo o dešavanjima oko nas.
 
„Dao sam otkaz u Službi državne bezbednosti jer sam smatrao da mi je dosta obaveštajnog rada. Hteo sam da upotrebim svoje znanje i svoje talente u drugom poslu. Međutim, nikad nisam čuo da je neko u službi kao otkaz, mislim da sam ja prvi. Hteo sam da izađem bez ikakvih drugih reperkusija. Preselio sam se u Ameriku“, počeo je svoju ispovest.

Problemi nastaju 1981, kad mu umire majka i kad iz Amerike kreće za Beograd, gde je i uhapšen.

„Kazali su mi da sam optužen za špijuniranje za dve strane zemlje. Nije mi rečeno koje su to zemlje. Inače, čim sam izašao iz aviona, primetio sam da me prate. Bili su uz mene 24 sata dnevno. Pratili su me deset dana i mislim da su bili zaprepašćeni činjenicom da sam se usudio da se vratim. Onda su odlučili da me uhapse. Prve noći su me moje kolege na lep način upozorile da imaju indicije da sam izdao zemlju, ali ne baš takvim rečima. Mislio sam da je to jedan običan blef i negirao sam do onog trenutka kad su mi pokazali nekakve materijale.“

Boško Simić; Autor: Mira Adanja-Polak

Koje dokaze su imali protiv vas?

Pokazali su mi knjigu za koju uopšte nisam znao da postoji, što je opet bilo šokantno za njih, jer su mislili da sam ja u stalnom kontaktu sa CIA. Onda su mi rekli da je knjiga objavljena u Parizu 1971. godine. Autor te knjige je poznati francuski pisac Žil Pjero. Knjiga se u prevodu zove „Zablude“ i prevedena je na srpski jezik samo kao strogo poverljiv materijal i nalazi se u arhivima Službe državne bezbednosti. Oni u knjizi nisu nigde našli moje ime, ali ne treba biti previše mudar pa zaključiti da sam ja bio obaveštajac koji je imao podatke koji su izneseni u toj knjizi.

Koji su to podaci?

Podatak, na primer, da je mlada Francuskinja koja je radila kao daktilografkinja u francuskoj ambasadi, bila ujedno i ćerka pomoćnika vojnog atašea Francuske. Bila je zavrbovana od naše tajne policije. Ona je tokom dve do tri godine dala veoma dragocene materijale, ogromnu količinu dokumenata i, na kraju, kao krunu uspeha jugoslovenske obaveštajne službe, dala je čak i šifru koju su Francuzi koristili jedan dobar niz godina. Šifru nisu menjali godinama, tako da smo bili u stanju potpuno da razotkrijemo njihovu obaveštajnu službu ne samo u Jugoslaviji nego i na celom Balkanu.

Na kojim ste poslovima radili dok ste bili obaveštajac u Jugoslaviji?

Prvo sam bio u pratilačkom odeljenju. Pratili smo strance i obaveštavali rukovodstvo o njihovom kretanju i kontaktima. U svakoj zemlji imate takve službe. Kasnije sam radio na praćenju emigracije - za nas je najinteresantnija bila hrvatska ustaška emigracija, jer su oni stvarno sprovodili akcije koje su ugrožavale bezbednost zemlje. Moj zadatak bio je da prognoziram kakva će njihova aktivnost biti u dogledno vreme. Ne sumnjam da se moje analize i dalje nalaze u Službi državne bezbednosti.

Kad ste došli u Ameriku i zatražili azil, morali ste da prođete „brifing“, gde ste američkim službama poverili ono što ste radili u Beogradu. Da li se to smatra odavanjem tajne?

I jedna i druga strana smatrale su da sam odao tajne. Ja nisam bio neki visoki obaveštajac, iako su me neke kolege proglasile za asa jugoslovenske obaveštajne službe. Nikad sebe nisam smatrao asom. Znao sam neke vrlo osetljive materijale, koje sam na određeni način prodao, ili sam ih otkrio obaveštajnoj službi SAD. kad sam došao u Ameriku, tražio sam azil i smatrao sam da to moram na neki način da kompenzujem. To sam uradio tako što nisam hteo da prikrijem ništa iz svoje prošlosti. Bio sam svestan da nisam bio običan građanin, i to sam svaki put izlagao u razgovorima s agentima FBI.

Privatna arhiva

U jugoslovenskom zatvoru ste proveli šest meseci. Vaša žena angažovala je i predsednika SAD, ogroman publicitet je dat vašem slučaju. O tome se u zemlji nije mnogo znalo.

Nisam ni ja bio svestan šta se zbivalo. Moj islednik bio je vrlo ljubazan i prijateljski raspoložen prema meni tokom cele istrage, čak i zabrinut za moju sudbinu. Nekoliko puta je došao vrlo besan. „Ako tvoja žena odluči da dođe na suđenje, oni će je uhapsiti na aerodromu“, govorio je. Onog trenutka kad je Stejt department dobio zvaničan odgovor od jugoslovenske vlade da će s mojim slučajem ići do kraja, što znači da će mi biti suđeno, dali su zeleno svetlo mojoj supruzi da može da počne kampanju preko medija. Brojne značajne ličnosti bile su aktivne u pritiskanju jugoslovenske vlade da me puste kao slučaj koji nije vredan jedne međunarodne afere. Dok sam bio u zatvoru, buktao je čitav jedan mali rat između dve službe. Bilo je i sukoba između jugoslovenske policije i diplomatije pošto je Ministarstvo spoljnih poslova smatralo da su odnosi s Vašingtonom daleko vredniji nego neki tamo slučaj nekog tamo Boška Simića, koji je u svoje vreme, pre 15 godina, napravio nekakav gaf. Verovatno je to i prevagnulo i ja sam nakon šest meseci pušten na slobodu.

Primećujem da želite da umanjite svoj značaj, da kažete da ono što ste radili i nije bilo tako važno. Koji procenat tajni vi još nosite i niste ih nikome rekli?

Ne verujem da sam bio u takvoj poziciji da znam takve tajne koje bi mogle da dovedu državnu bezbednost Jugoslavije u opasnost. Međutim, moram da ponovim da u tajnim službama postoji nešto što se zove Moskovski sindrom ili sindrom M. To je verovanje da među nama nema izdajnika, ali kad se ipak neki pojavi, onda svi polude kao mravi. Onda se svi ispituju šta ko zna, šta je izdajnik izdao i slično. To se desilo i u mom slučaju. Nisu bili sigurni koliko ja znam jer onoliko koliko znaš toliko si sigurno i odao tim stranim obaveštajnim službama. Ne mogu da vam odgovorim da li sam sakrio bilo šta - ako se nisam setio, nisam ni rekao. Onog trenutka kad sam zatražio azil u Americi, odlučio sam da govorim o svojoj prošlosti. Nisam mogao niti sam hteo da sakrijem ni one tajne koje sam bio dužan da čuvam.

Kad bi vas sad upitala da li ste negde osećate krivim, šta biste mi rekli?

Mogu samo da vam kažem da me još uvek grize savest što je jedan od mojih intimnih prijatelja s kojim sam radio u službi, baš zbog slučaja sa francuskom službenicom, izgubio posao koji je mnogo voleo. Voleo je da bude obaveštajac i bio je dobar u tome. Bio mi je dobar drug i intimni prijatelj i dve godine posle mog odlaska 1968. godine morao je da napusti službu.

Privatna arhiva

Imate li kontakte sa Centralnom obaveštajnoj službom - CIA?

Koliko znam, nisam imao nikakve kontakte sa CIA. Oni su angažovani za rad van zemlje, dok ovakve slučajeve u Americi kontroliše FBI, u koji sam svojevoljno otišao i rekao da želim da govorim. Da li je u toku svih tih razgovora bio prisutan i neko od predstavnik CIA, ja to ne znam.

Slažete li se da jedan obaveštajac, jedan špijun, kako god okrenete, uvek bude upotrebljen?

Pokušajmo prvo da razjasnimo šta je špijunaža i kontrašpijunaža. Sve se više orijentišemo na industrijsku špijunažu. Sve manje postoji strah da će Zapad napasti Istok ili Istok Zapad. Međutim, ako vi mislite da su sateliti preuzeli kompletan posao jednog obaveštajca ili kontraobaveštajca, tu se onda grdno varate. To nije tačno. Obaveštajni rad postoji isto toliko dugo kao i prostitucija. Dok god postoje interesi jedne strane za nešto što se nalazi na drugoj strani, dotle će postojati i obaveštajni i kontraobaveštajni rad.

Imate li nekad osećaj da se zapravo neprofesionalno bavite profesionalnim radom, da procenjujete ljude, koristite znanje vaše nekadašnje profesije...

To je kompleksno pitanje. Pre svega, postoji jedan izraz koji se zove „profesionalna deformacija“. Ja mogu da sretnem osobu na ulici i počnem da je procenjujem. Šta je ta osoba, ko je ta osoba, čime se ona bavi... Ako me to interesuje, ja ću i dalje da je pratim. To je takozvano skeniranje, to je više-manje automatski. Što se tiče profesionalnog praćenja, verujem da me je bratija u Jugoslaviji s te strane potpuno zaboravila. Ne verujem da ih interesuje da me prate niti da imaju sredstava za to.

Osećate li se bezbedno?

Relativno da, ne verujem da mi preti opasnost od bilo koga.

Privatna arhiva

Mislite li da je špijunaža sramotna profesija?

Sve zavisi od toga s kakvom motivacijom neko ulazi u posao. Vi ste vrlo dobro primetili da govorim ne sa nipodaštavanjem, ali nekako s dozom minimiziranja onoga što je ovaj posao predstavljao u mom životu. Nisam se bavio obaveštajnim radom iz nekakvog patriotizma. To mene nije interesovalo. Bavio sam se obaveštajnim radom zato što sam se našao u situaciji da to nisam mogao da odbijem. Ja sam u tu službu ušao sa jednim poluobećanjem da ću da predajem srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na takozvanoj diplomatskoj školi. Međutim, od toga nije bilo ništa, i to je bio prvi povod za moje razočarenje. Nikad se nisam pomirio s tim i sve više sam uviđao da moja ambicija, moje znanje, moje mogućnosti daleko prevazilaze nešto što se uzbudljivo zove špijunaža. Ako ikad imate prilike da čitate prave podatke, ne izmišljene tipa Džemsa Bonda, vi ćete zapravo videti da taj posao nije mnogo uzbudljiv. To je nekad rutinski dosadno, nekad neinteresantno.

Da li špijunaža predstavlja strast?

Za nekog predstavlja strast, za nekog izvor novca, za nekog zadovoljenje čak i patoloških pobuda. Za nekoga je prava poslastica da otkrije da je neka glumica ljubavnica nekog stranog diplomate. Iživljava se, recimo, time što će da vidi sve moguće slike o njihovim intimnim odnosima. Bez obzira na to što se iz toga ne može izvući bilo kakva bezbednosna informacija, to je za njega prava poslastica.

Privatna arhiva

Jedan engleski obaveštajac mi je rekao da u ovom zanatu postoje dve ključne stvari - agent uvek mora da bude plaćen dobro kako nikad ne bi pao u iskušenje i nikad ga ne treba razočarati. Ukoliko je jedan obaveštajac nezadovoljan, tada i zemlja može biti u opasnosti.

Tu ima dosta istine. Nama obaveštajcima u Jugoslaviji uvek je govoreno da radimo strahovito važan politički posao i da novac ne treba da predstavlja nikakvu ulogu u tome koliko mi sati, koliko vremena i koliko energije provodimo na tim poslovima. Mene nikad nije zanimalo koliko ću novca da zaradim. Kad sam imao platu od 62.000 dinara, tamo negde sredinom šezdesetih godina, u slobodno vreme sam prevodio sa ruskog i zarađivao po milion dinara. Prema tome, nikakav materijalni momenat mene nije interesovao. Imao sam dovoljno novca da sam mogao mnogo bolje da živim nego ostali sugrađani.

Da li mislite da mogu da imam problema zbog ovog intervjua? Da li smo nekoga povredili? Da li smo ušli u nešto što je zabranjeno?

Pa, koliko ja mogu da ocenim ceo naš razgovor, nismo pomenuli nijedno ime. Nismo ulazili u neke detalje koji bi mogli ili da zagolicaju ili da povrede Službu državne bezbednosti.

Da li ste vi danas srećan čovek?

Sreća je relativan pojam. Mislim da sam zadovoljan životom koji vodim. Potpuno sam našao svoj mir. Postoji jedna želja, a to je da ponovo vidim neke od svojih starih prijatelja koji su i 1981. godine mislili da sam mrtav. Postoji, naravno, želja da vidim svoju rodbinu, da vidim svoj rodni kraj. To nikako ne mogu da prebolim. To me u pojedinim trenucima čini veoma nesrećnim. 


Boško Simić znao je da je teško bolestan i verovatno je zato i odlučio da govori nekome koga prvi put vidi u životu. Video-materijal sam izmontirala za svoju emisiju „Ekskluzivno“ i dugo sam čuvala kasetu. Emitovala sam je tek mnogo kasnije, jer sam uvek razmišljala da li je vreme. Boško nije doživeo da je vidi. Umro je 12. avgusta 1997. godine.


PIŠE Mira Adanja Polak
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Boško Simić; Autor: Mira Adanja-PolakSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Boško Simić; Autor: Mira Adanja-PolakSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Boško Simić; Autor: Mira Adanja-PolakSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Boško Simić; Autor: Mira Adanja-PolakSvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS