Magazin

NEWSWEEK NA KOSOVU: Potresna priča o glumcima Narodnog pozorišta Prištine koji igraju po kosovskim selima (FOTO)

Godinama već glumci Narodnog pozorišta iz Prištine u Gračanici igraju po selima i gradovima za pet, pedeset, deset Srba...

Objavljeno: 23.02.2017. 06:00h
Foto: Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović
Na početku ove priče, uz put što od Prizrena vijuga uz Šaru ka Brezovici, brekće kamion. Za njim ostaju vile i hoteli bogatih povratnika iz inostranstva, ratnih komandanata i barona tranzicije. Albanaca, naravno, jer na Kosovu južno od Ibra bogatih Srba nema.

Takvi su odavno u Kragujevcu, Smederevu, Kraljevu, Beogradu...

Tabla sa nazivom mesta „Sredska“ kao da je na granici dva sveta. Kad je prođe i za sobom ostavi ove spomenike novcu, kamion se nađe među napuštenim kućama zaraslim u kupinu i šipurak. Ispod uleglih krovova, iz kojih grede štrče kao kosti iz otvorenog preloma, zure rupe iz kojih su izvađeni prozori... U Sredskoj lanci na bunarima ne zveče i petlovi ne kukuriču, Sredska je srpsko selo.
 
ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Ono malo ljudi što je tu ostalo ili se povremeno vrati sačuvalo je svoj poseban jezik. Jednom davno, u vreme kad su kapije u Sredskoj škripale i stočari se dozivali, čuo sam pesmu na jeziku meštana Sredačke župe. Možda narodnu, možda tek pokušaj nekog nastavnika srpskog da da svoj prilog uzaludnom pokušaju očuvanja nacionalne baštine: „Džidanče dete u čkola pošlo, put ka ga nanev, kraj vrapče prošlo. Vrapčetu dalo en zalak leba: zima će dojde pa će ti treba...“

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

U takvu Sredsku dolazi kamion i zaustavlja se pred srušenim domom kulture. Nema ljudi da ga vide, ni dece da se okupe, samo dežurni policajac ispred zgrade na kojoj se vijore plave zastave EU i Kosova nezainteresovanim pogledom - sve što je u Sredskoj trebalo da se desi, već se desilo - prati radnike koji podižu ceradu i istovaraju drvene konstrukcije, pa ih preko gomile kamenja i maltera unose u polusrušenu zgradu. Treba prići sasvim blizu da se razaznaju pozorišne kulise.
To su glumci stigli u Sredsku.
 
POZORIŠTE U KUTIJI ZA CIPELE

U ranu zimu 1998. srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini izvela je, „kako se to kaže“, sa velikim uspehom premijeru „Porodičnih priča“ Biljane Srbljanović. U narednoj godini redovno je igrana, a jedno izvođenje bilo je zakazano za 24. mart. Te večeri počelo je bombardovanje. Glumci, reditelji, scenografi... pobegli su s Kosova.
„Pozorište su mi dali u kutiji za cipele u jednom kafiću u Nišu.“

Ovo kaže Nenad Todorović, direktor od 2005. godine. Dali su mu radne knjižice zaposlenih u kartonskoj kutiji.

Iz Konstantinovog grada prešli su u jedan stan na drugom spratu u Leposaviću.
„Publika se na stepeništu mimoilazi sa stanarima...“
Iz Leposavića u kuću na periferiji Mitrovice, a odatle, u decembru prošle godine, dobili su lepu novu scenu u Domu kulture u Gračanici.
„Posle petnaest godina izgnanstva, vratili smo se kući.“

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

Sve ovo mi priča Nenad Todorović na klupi na autobuskoj stanici u Sredskoj. Njegov deda je iz sela u brdu iznad Sredske, on iz Prištine. Od dvadesetak, možda i svih trideset - beležim u Sredskoj na kolenu, u mraku - zaposlenih u pozorištu, samo je jedna glumica iz Beograda, svi ostali rođeni su na Kosovu. I svi oni će i posle, kad pijemo, kad se vozimo u Gračanicu, kad pešačimo kroz gluvo selo, reći: „Moje Kosovo...“ Zadržavam za sebe primedbu da su se vratili tek blizu kuće, Gračanica ipak nije Priština.

Prva predstava na novoj sceni bile su obnovljene „Porodične priče“; oni misle da su nastavili tamo gde su bili prekinuti. Neka ih u njihovom snu...

Ali ovo nije tekst o neuzvaraćenim ljubavima. Nije ni o pozorištu. Ovo je priča o glumcima.

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

IGRANJE POD HELIKOPTERIMA KFORA

Godinama već glumci Narodnog pozorišta iz Prištine u Gračanici - bogte, kao jugoslovenska vlada u izbeglištvu, i sa toliko isto šanse da se iz egzila vrate - ... godinama igraju po selima i gradovima za pet, pedeset, deset Srba... Igrali su u selu pored Uroševca za jednu jedinu staricu, Srpkinju koju su komšije zaboravile pri bežaniji 1999.

Anika Grujić zaposlila se 1996. posle studija glume u Prištini. Rođena je i odrasla u obližnjem Lipljanu. Posle predstave u Sredskoj, glumci se razilaze: neko ide u Mitrovicu, drugi u Suvi Do... Anika se raspituje ide li neko u Gračanicu. U autu priča:

„U Gotovuši iznad Štrpca, na Šari, igrali smo na fudbalskom igralištu. Pada neka kiša, glumci pod kišobranima, publika mokra, ali niko neće da ode... Gledaju nas.“

Trudim se da sve zapamtim: u Orahovcu svi Srbi došli, pedesetak njih.

U Prištini su igrali u Centru za mir i toleranciju. U publici jedan pop i troje građana. U ovom gradu, inače, ukupno živi četrdesetak Srba. I dva popa...

U Prizrenu su igrali ispred crkve. Neki Albanci su sa balkona glasno puštali muziku.

U tom selu pored Uroševca, čijeg imena nije mogla da se seti, igrali su za baka Smilju:

„U jednom trenutku primetim da moj partner na sceni preskače replike. Sikćem mu: ‘Igore, ne krati!’, ali on nastavlja... Posle mi kažu da je baka sve vreme tokom predstave govorila: ‘Ajde, eto, dosta... Dosta je bilo.. Videla sam...’ A kad smo završili, vajkala se: ‘Niste mi rekli.. Nisam se spremila, obukla...’“

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

U Štrpcu su gledaoci tokom predstave telefonirali: „Eto me u bioskop...“, grickali semenke, dovikivali se, a kad su se glumci, posle naklona, povukli, nagrnuli su na scenu. Razvlačili su scenografiju i probali rekvizite...

U Leposaviću su igrali „Leglo zmija“, a predstava je bila oglašena crtežom isprepletanih zmija koje formiraju ljudski mozak.

„Priđe mi jedno dete i pita: ‘A će budu zmije?’ Kažem da neće... Na plakatima je jasno bilo naznačeno da predstava nije za mlađe od osamnaest godina, a kad se zavesa digla - sala puna dece! Doveli ih roditelji... Izađe jedan moj kolega i zamoli ih da izvedu decu jer ima scena nasilja i ja vidim kako jedan otac decu od, recimo, osam i deset godina krije od nas! Gura im glave iza naslona stolice.“

Prvo izvođenje „Žica“ Milene Marković imala je u Kosovskoj Mitrovici. Režirao je, kao gost, Goran Šušljik, a igrana je na brdu iznad grada:

„U to vreme bile su one blokade graničnih prelaza, a s brda gde smo mi puca pogled na svetla grada u kom je policijski čas. U jednoj sceni, obučeni u maskirne uniforme - Anika spusti ton i objasni mi da je to ‘neprijatelj, nije naznačeno koji, jer svi možemo da budemo neprijatelji’... valjda im je Šušljik tako objasnio - ... mi glumci koljemo jagnje. I dok se to dešava, nadleće nas helikopter Kfora, toliko nisko da vidimo kako se naginju da bolje vide šta radimo. Jednom, drugi put...“

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

STOJEĆE OVACIJE NA OTVORENOJ SCENI

U Sredskoj su u četvrtak igrali „Venecijanku“, ljubavnu komediju iz 16. veka. Četvorica scenskih radnika su, posle kulisa, iznela i kostime u dve karirane torbe, one švercerske „krmače“ iz devedesetih godina. Bacio sam pogled na glumice koje su se u jednom delu sale presvlačile u renesansne kostime, a onda pridružio radnicima koji su se izležavali na klupama za publiku.

Raspitivao sam se za poznanike iz njihovih sela i za svakog su mi rekli da je umro, pa sam opet otišao da gledam glumice. Scenograf je sa pozornice sklanjao nagorele grede - 1999. ili 2004. Albanci su spalili i ovu zgradu - i auto-lakom prskao nekakvo ćebe, a Nenad Todorović pozdravljao se srdačno sa svakim od tri bračna para koja su došla da vide predstavu.

Mladi plemić obdaren lepotom i muškošću dolazi u Veneciju i brzo osvaja srca plemenitih dama i njihovih sluškinja sve dok se one ne udruže i ubiju ga. „Kukavac!“, rekla je sažaljivo gospođa iz publike, a sedokosi muškarac je sve vreme navijao za njega: „To, švaleru!“

Aleksandra Cucić, Anika Grujić, Ivana Kovačević, Tamara Tomanović, Nebojša Ðorđević i Vasilj Adžić tri puta su izlazili da se poklone publici koja je stojeći aplaudirala dok su uplašeni šišmiši cičali iznad njihovih glava.

Postalo je previše hladno da bi tu skidali šminku, pa su se samo presvukli i pridružili publici. Običaj je, rekao mi je Nenad Todorović, da posle predstave prirede koktel za publiku, pa smo svi zajedno jeli krekere i pili iz plastičnih čaša tu u Sredskoj, među zidinama doma kulture, dok je nebo nada nama postajalo ljubičasto. Oni scenski radnici iznosili su kulise, saplićući se u žurbi pred mrakom, jer kilometar unaokolo nije bilo sijalice.

Glumice, koje u predstavi imaju dekoltirane haljine, šmrktale su od prehlade, a onaj iz publike tapšao je Nebojšu Ðorđevića i ponavljao: „Švaleru!“, radujući se od srca njegovim ljubavnim uspesima.

Bio je mrkli mrak kad smo se potrpali u automobile i razišli.

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

NE OČAJAVAJTE NIKAD!

„Jednu predstavu spremali smo u Beogradu, na sceni na petom spratu Narodnog pozorišta. Leto, napolju četrdeset stepeni, a oni nisu hteli da nam uključe klimu. Kuvamo se, kuvamo i neko kaže: ‘Idemo na naše Kosovo, u Štrpce!’ Imali smo premijeru u Mitrovici, a kasnije smo se vratili u Beograd, i igrali u Jugoslovenskom dramskom...“

Ove reči Anike Grujić rekonstruišem na osnovu nečitkih beleški načinjenih u mraku auta dok smo se vozili od Sredske prema Gračanici i uzalud pokušavam da na osnovu iskrivljene linije dokučim koji je komad u pitanju... Na kraju krajeva, ovo i nije tekst o pozorištu, već o glumcima.

Ali ovo što sledi urezalo mi se u sećanje kao u kamen: direktor pozorišta po motivima Nušićeve komedije „Ne očajavajte nikad“ uradio je mjuzikl. I songove je on napisao.


Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović
Dok farovi seku gusti mrak na Kosovu, Anika mi tiho peva sa zadnjeg sedišta: „Kad jave da su vam muža ubili, kad vam budu kuću zapalili, kad vas nevolje budu opteretile, kad vam budu decu navukli na pilule, ne, ne očajavajte nikad! Jer oni gore biće dole, još gori će doći gore!“

I sve to, dodaje, pevaju sa prividnom veselošću kakva dolikuje mjuziklu, pa pokušava da se seti drugog songa i nekoliko puta počinje: „Kad vratići vaše dece budu krcnuli... kad... na-na-na...“

„Ali ima...“, prekine iz mraka tišinu, setivši se nečeg drugog, „jedan stih... Igrali smo u Peći i kad sam pevala: ‘Ne očajavajte kad vam pokućstvo budu nosili traktori’, publika počne da plače, ama baš svi plaču. I ja plačem i pevam...“

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar Jovanović

Tišinu u autu posle se dugo niko ne usudi da prekine.

U mraku, na kolenu, zapisujem kraj ovog teksta:

„Glumci su odavno ovde, sire! Molim dubok naklon za njih!“


PIŠE Momčilo Petrović

FOTO Aleksandar Jovanović

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Srpsko Narodno pozorište iz Prištine; Autor: Aleksandar JovanovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS