Magazin

NEWSWEEK ISTRAŽUJE Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe: Poetične zablude i brutalna stvarnost

Dokumenta odnedavno dostupna javnosti pokazala su da je početkom devedesetih Jugoslavija bila jedna od glavnih tema na konferencijama Bilderberg grupe, tajnovite organizacije zbog koje su nastale brojne teorije zavere o „svetskoj vladi iz senke“

Objavljeno: 28.02.2017. 11:59h
Foto: Ilustracija: Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe; Autor: Profimedia
Tek 1991. godine, kad je situacija već počela da izmiče kontroli, SFRJ je posvećen zaseban panel na Bilderberg konferenciji, što će se do 1995. ponoviti još tri puta, s izuzetkom 1994. Do tada, odnos Bilderberg grupe prema Jugoslaviji preći će dug put, od optimizma do krajnjeg pesimizma, okarakterisanog frazama kao što su „balkanska tragedija“, „nerešiv konflikt“, „jugoslovenska kataklizma“ i slično.

Budući da je konferencija održana posle referenduma o nezavisnosti Slovenije u decembru 1990, a neposredno pre jednostranog proglašenja nezavisnosti u junu 1991, učesnici konferencije počeli su da uviđaju potencijalne ishode slovenačkog otcepljenja. S obzirom na veliki broj različitih faktora, aktera i interesa, grupa 1991. godine prvi put zauzima stav da „Jugoslavija neće opstati“, ali, iznenađujuće, svesno odbija da se pomiri sa sopstvenom pozicijom. Jedno od glavnih pitanja konferencije bilo je: „Ako je Jugoslavija već krenula putem dezintegracije, zašto se Zapad ne pomiri sa stvarnošću i dopusti da se SFRJ pretvori u šest nezavisnih republika?“.

Grupa je kao glavne aktere u konfliktu videla Srbe i Hrvate, kako primećuju, dva naroda s dugom istorijom nacionalističkih sukoba i zločina. Učesnici konferencije primećuju i da je spora i mučna dezintegracija zemlje počela smrću Josipa Broza Tita, jedine ličnosti koja je mogla da održi bratstvo i jedinstvo. Sa gotovo apsolutnom sigurnošću, grupa predviđa da će Slovenija proglasiti nezavisnost 26. juna, kao i da će to imati presudan uticaj na dalje poteze jugoslovenskih republika, pre svega Hrvatske. Međutim, mešovita populacija i preko 800.000 Srba činili su situacija u Hrvatskoj naročito složenom, pogotovo u odnosu na Sloveniju, čiji je etnički sastav daleko homogeniji. Zabrinutost grupe povodom eventualnog hrvatskog proglašenja nezavisnosti počivala je na ozbiljnom shvatanju Miloševićevih pretnji da se neće odreći teritorija s većinski srpskim stanovništvom.

Da bi se raspad izbegao, grupa kao prioritete definiše sprečavanje ekonomskog kolapsa i bilo kakve vojne intervencije. Jedna od karti na koje je grupa tada planirala da igra jeste suštinska zabluda da će Jugoslavija opstati ako se pošalje snažna poruka da samo jedinstvena Jugoslavija može u Evropu, premda su svesni da je ta ideja daleko privlačnija Slovencima, Hrvatima i, prema njihovom mišljenju, Crnogorcima.

Sličan cilj imala je i misija Evropske zajednice (EZ) predvođena Žakom Delorom, koja je neposredno pre Bilderberg konferencije posetila Beograd kako bi prenela podršku Evrope ujedinjenoj Jugoslaviji. Delegacija EZ, kao i učesnici Bilderberg konferencije, verovali su da Jugoslavija može da preživi ako se nađe kompromisno rešenje u vidu unije suverenih republika s konfederativnom vladom, koja će odlučivati o ekonomskim, odbrambenim i spoljnopolitičkim pitanjima. EZ je radi toga poslala jasnu poruku Slovencima da neće prihvatiti nikakvo jednostrano proglašenje nezavisnosti, dok je na isti način srpskim vlastima poručeno da će blokiranje federalnog predsedništva stvoriti situaciju u kojoj „evropske države neće imati izbora do da podrže slovenačko-hrvatsku poziciju“.

Za razliku od EZ i evropskih učesnika Bilderberg konferencije, u diskusiji se vidi da američki govornici već u tom trenutku razmatraju mogućnosti za intervenciju - mogućnosti koje je drugi američki govornik na konferenciji 1980. rekao da treba praktično testirati.

Osim principa podrške jedinstvenoj SFRJ, konferencija 1991. završena je bez opšte saglasnosti povodom daljih poteza. Do sledećeg sastanka Bilderberg grupe Jugoslavija će već biti potpuno uvučena u haos građanskog rata.

Lord Karington; Autor: Profimedia

... DO OTREŽNJENJA

Konferencija održana u maju 1992. donela je svojevrstan preokret u stavu i prema Jugoslaviji i svetu. Javlja se vizija nove Evrope i Amerike, koje se oslanjaju ne toliko na vojnu koliko na ekonomsku moć kao instrument političkog pritiska. U centru pažnje su izazovi pred sledećim korakom ujedinjenja Evrope - stvaranje političke unije, kao i predsednički izbori u SAD, na kojima je kandidat i kasnije pobednik bio Bil Klinton. Iako ga opisuju kao veoma „dobro obaveštenog“ kandidata, upoznatog sa stanjem u zemlji i svetu, grupa smatra da je Klinton slabog karaktera, što je naročito zabrinjavajuće u kontekstu globalnog pada poverenja u vođstvo i politički sistem. Grupa predviđa da će Amerika, bez obzira na to ko pobedi, više biti zainteresovana za unutrašnja nego međunarodna pitanja, naročito ona koja potpadaju pod evropsku jurisdikciju, kao što je slučaj s Jugoslavijom.

Prema rečima američkog paneliste koji je govorio o spoljnoj politici, Sjedinjene Države ne ignorišu Jugoslaviju, ali takođe nisu zainteresovane za vodeću ulogu u rešavanju konflikta - Jugoslavija je evropska zemlja i Evropa treba da odluči na koji način će Zapad reagovati. Na konferenciji 1993. godine videće se koliko je ovo predviđanje bilo pogrešno, pošto je Klintonova administracija u dobroj meri i uspostavila temelj moderne američke intervencionističke politike.

Panel koji je na konferenciji 1992. godine bio posvećen Jugoslaviji bio je jedini koji je lično vodio lord Karington, predsedavajući Bilderberg grupe, što samo svedoči o rastućoj važnosti i složenosti jugoslovenskog problema.

Karingtonovo izlaganje počinje od uzroka konflikta - vakuuma nastalog padom komunizma, koji je brzo popunio dugo potiskivani nacionalizam i etnička neprijateljstva koja sežu do Drugog svetskog rata i dalje u istoriju. Hrvatsko i slovenačko proglašenje nezavisnosti okarakterisano je kao provokacija, koju je propratila „veoma preterana reakcija“ JNA, sačinjene uglavnom od srpskih snaga. Iako srpsku odmazdu opisuje u određenim slučajevima kao „bezumnu“, Karington je 1992. još uvek po mnogim tačkama zauzimao poziciju povoljnu za Srbiju.

Karington je prethodno lično predvodio delegaciju Evropske zajednice i lično ugovorio mirovnu konferenciju šest jugoslovenskih republika. Imao je samo tri uslova za učešće i vođenje delegacije: uvođenje opšteg primirja; da nijedna od šest republika ne bude priznata kao nezavisna i suverena država dok se ne postigne dogovor koji prihvataju sve republike; da neće biti promene granica osim sporazumno. Nažalost, ne samo da srpska strana nije prepoznala povoljnosti Karingtonovog plana već je i sam Britanac, na neki način, bio izigran. „Od ova tri, preostao je samo jedan (uslov) - princip vezan za promene granica“, rekao je Karington u obraćanju učesnicima. Sabotažu Karingtonovih napora izvela je ni manje ni više nego institucija koja ga je zadužila da predvodi delegaciju - Evropska zajednica. Naime, EZ je, kako kaže Karington, pozivom jugoslovenskim republikama da traže priznanje nezavisnosti u potpunosti promenila prirodu pregovora.

Prema Karingtonovom mišljenju, koje se ispostavilo kao suštinski tačno, „mogućnost priznanja bila je jedini pravi instrument koji je držao sve strane uključene u pregovarački proces“. Kako je pet republika, očekivano, prihvatilo nacrt rezolucije o nezavisnosti, a Srbija, opet očekivano, taj predlog odbacila, jedini pravi adut Evrope u pregovorima bio je izgubljen. Karington se s pravom pita, naravno retorički, „kako je predsednik Alija Izetbegović mogao da kaže bilo šta drugo osim ‘da’ kada su mu ministri spoljnih poslova EZ ponudili nezavisnost“. Bosanski Srbi su, kako Karington konstatuje, proglašenje nezavisnosti bez njihovog odobrenja videli kao protivno ustavu, a osim toga, i kao realnu opasnost da se nađu unutar države s dominantnom muslimanskom većinom.

Kako bi sprečio izbijanje građanskog rata u Bosni, upravo lord Karington je bio prvi koji je predložio novi ustav, kojim bi se na adekvatan način zaštitila prava sva tri naroda - Srba, Hrvata i muslimana - tako da svaki čini jednu konstitutivnu jedinicu, a ne geografski entitet. „Mozaik srpskih, hrvatskih i muslimanskih zajednica diktirao je takav pristup“, rekao je Karington. Ipak, i pored toga što je Karingtonov plan predstavljao kompromisno rešenje, koje je u suštini najmanje odgovaralo muslimanima kao većini koja najviše gubi federacijom, srpske vlasti još jednom nisu prepoznale svoju priliku i još jednom su ishitreno reagovale. Situacija je velikom brzinom eskalirala i, prema rečima Karingtona, „pretvorila Bosnu u najveću ljudsku tragediju u Evropi od kraja Drugog svetskog rata“. Do trenutka kad je konferencija 1992. održana, niti je muslimanska strana prihvatala novi ustav, niti su Srbi želeli da vrate „okupirane teritorije“ i tako omoguće ponovno pokretanje mirovnih pregovora.

Za razliku od Bosne, gde Karington srpsku stranu smatra odgovornom za raspirivanje konflikta, pri izlaganju o okolnostima u Hrvatskoj, odnosno u Krajini i Slavoniji, predsedavajući Bilderberg konferencije gleda nešto drugačije. Osnovni problem Karingtona sa Srbima iz Krajine jeste to što uopšte neće da razgovaraju o bilo čemu drugom osim o nezavisnosti. Nezavisnost Krajine od samog starta je otpisana kao opcija jer, čak i posle olabavljenih stavova EZ o priznavanju nezavisnosti jugoslovenskih republika, osnovni princip odlučivanja ostao je nepromenjen - samoopredeljenje je moguće jedino na nivou republika, ne na nivou naroda. Prema tome, jedina legitimna odluka bila je ona kojom je ispoštovan teritorijalni integritet Republike Hrvatske. Karingtonov predlog bio je da se oblastima s većinski srpskim stanovništvom odobri „specijalni status“ koji podrazumeva da će imati svoju zakonodavnu i sudsku vlast, kao i da će poštovanje njihovih ljudskih prava garantovati međunarodni posmatrači. Odbijanje Karingtonovog predloga od strane vladajućih struktura u Krajini imalo je, ispostaviće se, katastrofalne posledice po srpsko stanovništvo, njihov položaj i budućnost u Hrvatskoj. Karington je u izlaganju napomenuo kako su vlasti u Zagrebu veoma nestrpljive da povrate kontrolu nad ovim teritorijama, i da očekuje da će pritisak Hrvata na Srbe dovesti do eskalacije tenzija i obnavljanja ratnih dejstava. Uprkos teškoj situaciji, Karington je izlaganje zatvorio optimističnim uverenjem da će „svi problemi biti rešeni“. On uviđa da su za konflikt odgovorne sve strane i izražava nadu da će vođe koje ohrabruju sukob ipak pronaći zajednički interes za pregovaračkim stolom.

U veoma živoj diskusiji koja je usledila posle Karingtonovog izlaganja austrijski učesnik zauzeo je zanimljivu tezu: „Neistinito je pripisivati trenutni problem isključivo srpskom nacionalizmu, jer su Srbi, Hrvati i Slovenci zajedno napravili Jugoslaviju posle Prvog i obnovili je posle Drugog svetskog rata. Razlog za otcepljenje Slovenaca i Hrvata od Jugoslavije ima manje veze sa etničkim i verskim tenzijama, već više podseća na Zapadno rimsko carstvo u borbi sa Istočnim rimskim carstvom. Imali su razvijeniju ekonomiju i bili su umorni da više doprinose Jugoslaviji. Želeli su pre da postanu deo ekonomske zajednice“. Vidimo da su Karingtonov izbalansiran stav povodom etničkih tenzija delili i drugi učesnici. Takođe, nijedan učesnik nije žurio da pripisuje krivicu nekoj strani, iako je srpska već napravila brojne greške. Najoštrije kod učesnika bilo je karakterisanje Miloševićevih poteza kao politike „srbijanizacije Jugoslavije“. Sve to će se, veoma brzo, potpuno promeniti.

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma; Autor: Profimedia

PREVIŠE MALO, PREVIŠE KASNO

Do sastanka grupe u junu 1995, kad je Jugoslavija poslednji put bila tema zasebnog panela, stav prema srpskoj strani, naročito prema Srbima iz Bosne, toliko se zaoštrio da je među učesnicima bilo osetno žaljenje što mere nisu preduzete ranije.

Jugoslavija je na konferenciji u junu 1995. razmatrana u kontekstu novih globalnih bezbednosnih izazova koji su se značajno promenili. Umesto jednog konkurenta Zapadu, u vidu SSSR, u prvoj polovini devedesetih razvilo se bezbroj manjih pojedinačnih pretnji koje su i danas dominantne - terorizam, fundamentalizam, rasizam i ultranacionalizam. Takođe, Bilderberg grupa uviđa da će u jednom trenutku doći do uspona novih velikih sila, kao što su Kina i „islamski svet“.

Za učesnike Bilderberg konferencije 1995. godine Jugoslavija je predstavljala „najveći kolektivni neuspeh zapadnog bezbednosnog sistema još od tridesetih godina 20. veka“. Ipak, čak i tada se učesnici manje-više slažu da je za katastrofu odgovoran ne srpski narod uopšte, već naprotiv, „delić delića dela Srba“. Ono što takođe karakteriše diskusije o Jugoslaviji na ovoj konferenciji jeste to što grupa otvoreno razmatra na koji način može pomoći i povratiti ozbiljno narušen ugled Ujedinjenih nacija. „Kada snage UN budu sposobne da se odbrane i kada pokažu da ne mogu biti manipulisani i zastrašeni od strane Srba, nadamo se da će bosanski Srbi shvatiti uzaludnost svog položaja.“ Istovremeno, u diskusiji se otvoreno govori o „srpskim zverstvima“, koja su potpuno udaljila srpsku stranu i njenu poziciju od lidera Evrope i SAD. Naime, srpske vlasti su toliko puta odbile ozbiljne i povoljne prilike za sporazum, toliko puta se oglušile o apele i prekršile svoju stranu dogovora, da je, na konstataciju paneliste kako su pregovori sa Miloševićem presudni za mir, nekoliko evropskih učesnika postavilo pitanje da li se Miloševiću uopšte može verovati.

Ispostavilo se da ne može.

Samo mesec dana posle konferencije, u julu 1995, zabrinutost Bilderberg grupe povodom ratnih zločina materijalizovala se u vidu srebreničkog masakra, opsada Sarajeva ušla je u najbrutalniju, završnu fazu, a čitav niz zločina razmera manjih od srebreničkog do kraja je uništio kredibilitet srpske vlasti i snaga.

Jedan od učesnika rekao je tokom diskusije kako bi situacija u Jugoslaviji bila drastično drugačija da su muslimani agresori, kao što bi bila drugačija i da je Zapad reagovao ranije. Suština njegovih reči značila je da je oklevanje ili možda nesigurnost Zapada povodom reakcije na jugoslovensku kruzu u određenoj meri izazvano činjenicom da su Srbi kao hrišćani znatno bliži evroatlantskoj zajednici od muslimana.

Srpska strana ni ovu apriori stečenu prednost nije uspela da pretvori u adut, ni za pregovaračkim stolom, ni na terenu. Do trenutka kada se zvanični Beograd osvestio i shvatio da mora da pregovara, dok je Bilderberg grupa uvidela ozbiljnost jugoslovenskog konflikta, situacija je potpuno izmakla kontroli. Nemogućnost Evrope da se izbori sa izazovom primorala je SAD i NATO da preuzmu stvar u svoje ruke i Srbi su, kao što se Bilderberg grupa nadala, na kraju ipak uvideli tu „uzaludnost“ svog položaja. Jugoslavija je nestala, ideja o velikoj Srbiji je propala, Dejtonski sporazum je potpisan.

Na primeru diskusija Bilderberg grupe o Jugoslaviji možda se najbolje vidi priroda ove organizacije. Zamisao o vladi iz senke, koja kao lutkar vuče konce, piše scenario i po potrebi uvodi i uklanja glumce, suštinski je neosnovana. Izveštaji sa Bilderberg konferencija koji su dostupni javnosti bacili su svetlo na jednu grupu unutar koje se javljaju pogrešne procene, neosnovana nadanja i falične prognoze, ali i projekti koji traju više od pola veka. Ni naznake o teoriji zavere nema - Bilderberg grupa ne diktira šta će se dogoditi, već kao jedno demokratično i analitično društvo, na osnovu aktuelnih kriza i problema, planira kako će pristupati budućim problemima i u kom smeru će pokušati da usmeri globalnu politiku.


PIŠE Novak Lukovac

   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija: Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija: Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija: Jugoslavija u fokusu Bilderberg grupe; Autor: ProfimediaSvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS