Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Filip David: Kod nas najgore prolaze najbolji i najzaslužniji (FOTO)

Najmlađi i jedini živi član neformalne književne grupe koju su još činili Borislav Pekić, Danilo Kiš i Mirko Kovač svedoči za Njuzvik o njihovom zajedničkom druženju, koje je bilo zasnovano samo na književnim afinitetima i drugarstvu, ne na koristoljublju

Objavljeno: 01.03.2017. 16:34h
Foto: Filip David; Autor: Marina Lopičić
Negde početkom šezdesetih godina 20. veka, u uglednoj „Prosvetinoj“ ediciji „Jugoslovenska proza“, četiri mlada i do tada gotovo nepoznata pisca objavila su svoje prve knjige. Nedugo zatim, urednik „Prosvete“ Momčilo Milankov u Borbi je napisao tekst o umetnicima koji su polako počinjali da osvajaju jugoslovensku književnu scenu: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Mirko Kovač i Filip David. Kažu da se nakon te „velike književne četvorke“ na ovim prostorima nikada nije pojavila tako uspešna i talentovana generacija pisaca.
 


Najmlađi i jedini živi član te neformalne književne grupe Filip David rođen je u Kragujevcu 1940. Završio je Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku i svetsku književnost, i Akademiju za pozorište, film, radio i TV, gde je kasnije radio kao profesor dramaturgije. David je jedan od osnivača Nezavisnih pisaca (1989), Beogradskog kruga (1990), kasnije i Foruma pisaca. Član je međunarodne književne asocijacije Grupa 99, osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Za svoje pripovetke i romane („Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“, „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“) i knjige eseja („Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“) Filip David je dobio brojna književna priznanja, među kojima i nagradu „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, Andrićevu nagradu i Ninovu nagradu za roman „Kuća sećanja i zaborava“.

Negde u vreme kad je pomenuta književna grupa stupila na kulturnu scenu, jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić je, na pitanje novinara Večernjih novosti koje pisce voli, odgovorio: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida.“

„Naša književna grupa formalno nije ni postojala, ali nama to formalno postojanje nikada i nije bilo potrebno. Družili smo se, osećali međusobnu bliskost. Počelo je tako što smo u istom broju studentskog književnog časopisa Vidici, čiji je urednik bio Danilo Kiš, početkom šezdesetih godina 20. veka Mirko Kovač, Borislav Pekić i ja objavili svoje prve proze“, kaže Filip David. „Naše druženje krenulo je spontano. Danilo Kiš je na početku postavio samo jedan uslov: svaki od nas četvorice ide svojim putem; ne nameštamo jedni drugima poslove, izdavače, nagrade i naše književno i privatno druženje mora biti zasnovano na književnim afinitetima i drugarstvu, ne na koristoljublju.“
 
Pridržavali ste se uslova koji je postavio Danilo Kiš?

Jesmo. Držali smo se toga uvek i do kraja, pa je zato naše prijateljstvo i ostalo nenarušeno.

Među vama nikada nije bilo ljubomore ili surevnjivosti?

Zaista nije. Naši uzori pripadali su modernoj, savremenoj književnosti, ali su bili različiti. Može izgledati čudno, ali i ta različitost doprinela je našem trajnom prijateljstvu. Između nas nikada nije došlo do neke ozbiljnije prepirke ili svađe. Istina je da smo često kritički razgovarali o onome što smo pisali, i to sasvim iskreno, od čega je bilo samo književne koristi.

Sećam se, na primer, da sam na jednoj od naših seansi čitao svoju tek napisanu priču.

„To što si pročitao samo je pola priče“, kazao mi je Kiš. „Nedostaje ti druga polovina.“

Naravno, uvažio sam Danilove sugestije i ta priča je kasnije ušla u nekoliko antologija. Hoću da kažem da bi bez dobrih saveta koje sam dobio na sastanku naše grupe, to što sam bio napisao ostalo samo koncept, nedovršen tekst.

Kakav status pisci vaše grupe danas imaju u književnostima nekadašnjih jugoslovenskih republika, šta mislite?

Mirko Kovač je jednom napisao da smo nas četvorica „poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti“. Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, znate... Došle su nove tehnologije, svet je drugačiji. Pa ipak, ono što su napisali Kiš, Pekić i Kovač nesumnjivo ostaje velika i značajna zaostavština, književnost koja predstavlja vrh još nedosegnut u našoj savremenoj literaturi.

Kao pisac, Kovač pripada srpskoj, hrvatskoj, bosanskoj i crnogorskoj književnosti; Kiš srpskoj i crnogorskoj; Pekić takođe. Istovremeno, sva trojica imaju značajno mesto u savremenoj evropskoj literaturi. Preko svojih priča, romana, scenarija sva trojica su i te kako prisutna i uticajna u književnostima, kako se to kaže, naših, sličnih i bliskih jezika.

Filip David; Autor: Marina Lopičić

KIŠ I JA SMO PREŽIVELI HOLOKAUST

Kako upoznali Danila Kiša?

Nedavno, sasvim slučajno, otkrio sam fotografiju iz novembra 1960. godine, na kojoj su dobitnici nagrada konkursa Saveza jevrejskih opština Jugoslavije - stojim pored Danila Kiša. Tu je, očevidno, sasvim dobro dokumentovano mesto i vreme u kojem smo se Kiš i ja upoznali. Danilo je već bio diplomirao na Odseku za opštu književnost, dok sam ja, kao student druge godine jugoslovenske i svetske književnosti, istovremeno bio upisao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.

Kiš i ja smo se uskoro ponovo sreli u redakciji uticajnog studentskog književnog časopisa Vidici, od kojeg sam dobio poziv za saradnju. Danilo me je uveo u svet umetničkog Beograda, mladih slikara i pisaca. Upoznao me s harizmatičnim Leonidom Šejkom, s neobičnim i darovitim Mirom Glavurtićem, osnivačima slikarske grupe Medijala.

Kako biste opisali svoj odnos s Danilom Kišom? U čemu ste se slagali, gde ste se razilazili?

Kiša sam, pre svega, poštovao. Prema meni je bio veoma dobronameran, ponašao se kao stariji brat. Na to je možda polagao pravo i zahvaljujući razlici u godinama - bio je, naime, pet godina stariji od mene. Delili smo i zajedničku sudbinu malog broja onih koji su preživeli Holokaust.

Jednu od priča u zbirci „Grobnica za Borisa Davidovića“ Danilo Kiš je posvetio vama. Zašto baš priču „Psi i knjige“, šta mislite?

Kako bismo međusobno obeležili dugogodišnje prijateljstvo, Kiš, Kovač, Pekić i moja malenkost ostavili smo jedan drugome posvete u svojim knjigama. Tačno je, priča „Psi i knjige“ po tematici se donekle razlikuje od ostalih pripovetki u zbirci „Grobnica za Borisa Davidoviča.“ Kiš je znao da sam u svojoj književnoj tematici delimično okrenut jevrejskoj tradiciji i jevrejskoj istoriji i da je, u tom smislu, sasvim podesno i razumljivo da jedna takva priča „pripadne“ meni. Žao mi je što je upravo zbog nje Kiš kasnije proživeo mnoge teške trenutke, optužbe zbog kojih je, kao osetljiv i častan čovek, ozbiljno propatio.

Govorite o takozvanoj aferi „Kiš“?

Tako je.

U knjizi „Pisanje ili nostalgija“ Mirko Kovač kaže da je „povijest raspadanja“ započela hajkom na Danila Kiša sredinom sedamdesetih godina, te Kišovim definitivnim odlaskom u Pariz. Kako je Danilo Kiš, a kako ste vi, njegovi prijatelji, doživljavali i preživljavali tu sramnu hajku?

Mirko je posedovao izuzetnu sposobnost predviđanja i tačne procene događanja. Sada, iz ove vremenske razdaljine, postaje jasno da je u progonu Danila Kiša postojala anticipacija onoga što će za koju godinu zadesiti Jugoslaviju - jačanje nacionalizma, mržnje. Još sredinom sedamdesetih Kiš je zapisao da je „nacionalizam ideologija banalnosti i kiča, totalitarna ideologija“.

Šta je zapravo stajalo iza hajke na Danila Kiša? Šta je bila suština te književne afere, iza koje je ipak ostao Kišov „Čas anatomije“?

Počelo je kao intriga, ogovaranje u Klubu književnika, o čemu me je obavestio neki poznanik, koji se slučajno te večeri zatekao za stolom. Zamolio me je da Danilu prenesem šta se priča. A pričalo se da su, navodno, „Psi i knjige“ u stvari prepisan srednjovekovni dokument. Ne želeći da Kiša uznemiravam čaršijskim intrigama, taj razgovor zadržao sam za sebe. Međutim, Danilo mi se već sutradan javio, ljut što sam to ogovaranje prećutao. Pokušao sam da mu objasnim da takva gnusna laž nije vredna pažnje. Nije se složio.

„Ne razumeš!“, ponavljao je. „Pisac sam i, ako me unište kao pisca, ja sam niko i ništa!“

Sudeći po onome kako su se stvari dalje odvijale, pokazalo se, nažalost, da je Danilo bio u pravu. Naime, ogovaranje iz Kluba književnika prihvatio je deo žute štampe i intriga je dobila zamah.

Kiša su želeli da kompromituju i na političkom planu. Više nije bila reč o samo jednoj priči, nego je cela zbirka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ etiketirana kao „antikomunistička“, što je za ono vreme bila ozbiljna optužba. Književna javnost se podelila.

Kako se podelila?

Deo očevidno Kišu nije opraštao njegove tekstove protiv nacionalizma, protiv Staljinovih logora. Na kraju je sve stiglo do suda, do optužbi za „antikomunističku delatnost“. Istovremeno, najbolji deo jugoslovenskih intelektualaca stao je u Danilovu odbranu. Kiš je dobio spor, ali je ostao gorak ukus izazvan saznanjem da je dobar deo ove sredine protiv njega iz razloga koji nisu književni. U međuvremenu su pominjani komunizam, antikomunizam, antisemitizam... Ogorčeni Danilo napustio je Srbiju. Trebalo je da prođe dosta vremena kako bi se shvatila i književna suština ovog, nazovimo ga, spora. U svakom slučaju, Kiš je svojim delom širom otvorio vrata dolazećoj generaciji mladih pisaca, postmodernista, „književnosti koja se hrani književnošću“, pravu pisaca da se koristi dokumentima, citatima... Na kraju, to je bilo ono što je na književnom planu važno proisteklo iz ove afere.

U „Knjizi pisama 1992-1995.“ Mirko Kovač vam 26. septembra 1992. piše da je Kiš, upravo zbog hajke koju je beogradska čaršija pokrenula protiv njega, u jednom momentu razmišljao čak i o samoubistvu. Jeste li pre tog pisma znali nešto o tome?

Znam koliko je Danilu bilo teško kad je čaršija pokrenula optužbu o njegovom tobožnjem plagijatu. Posebno ga je ogorčilo kad je saznao da su u tom čaršijskom ogovaranju učestvovali neki od njegovih prijatelja, s kojima se družio.

Govorite o Branimiru Šćepanoviću, Miodragu Bulatoviću...?

Miodrag Bulatović bio je deo te grupe pisaca koji su se našli za stolom odakle je potekla intriga. Kiš Bulatoviću to nikada nije oprostio. Kad je cela priča počela da dobija ozbiljne razmere, sreo sam Bulatovića, koji me je zamolio da Danilu nekako objasnim da on nije ni za šta kriv, da ne želi da učestvuje u polemici koja se upravo rasplamsavala. U najboljoj nameri, Danilu sam preneo Bulatovićeve reči, ali je Kiša silno razljutio moj pokušaj „posredovanja“.

„Ako mi se još jednom javiš s takvim porukama, prestaću i s tobom da govorim!“, rekao mi je.

Bio je to kraj moga posredovanja. Nije smelo biti nikakve sumnje da u potpunosti podržavam Danila.

U tekstu „Žertva blagorodnog čuvstva“ Stanko Cerović kaže da ko Danila Kiša „nije vidio u zanosu, teško će zamisliti kakve oblike dobija i kakvu silinu poprima ratovanje velikog duha obrečenog na sukob sa glupošću i ništavilom u svim dimenzijama, od uličnih do istorijskih. Kao zagnan, protiv svoje volje, Kiš je neminovno, sto puta na dan, eksplodirao na sitno neznanje slučajnih poznanika, ili na recital opštih mjesta intelektualaca-polovnjaka, i na sveprisutni topot ideologija koje su vladale svijetom i vijekom“.

Kiš nije podnosio opšta mesta, nepravdu književnu i svaku drugu; gadio se svake vrste licemerja i prostakluka; nije opraštao dvoličnost, nasilje i podlost. Zato se na kraju i sukobio sa čaršijom, onim književnim i političkim polusvetom, koji je kod nas često i tužilac i sudija.

Danilo je, inače, divno svirao gitaru i svojim pomalo promuklim glasom pevao mađarske pesme. Imao je i svoj repertoar. Pamtim, recimo, kako je pevao pesme logoraša iz Aušvica, kao i pesme italijanskih partizana.

U zbirci „Priče o Danilu Kišu“ Mirko Kovač se seća da je „Danila poslednji put vidio 8. rujna 1989. u Beogradu“. Možete li se vi setiti svog poslednjeg susreta s Kišom?

To je možda moglo biti istog datuma kad se video i s Mirkom. Kiš je bio najavio da će doći do mene da se vidimo i porazgovaramo. Došao je sa suprugom Paskal. Istrčao je do četvrtog sprata, očevidno želeći da pokaže kako je u dobro kondiciji, iako je, to smo svi znali, već bio uveliko bolestan.

Kad su Danilo i Paskal ušli, na televiziji je, sećam se, upravo počinjao ratni film „Metal Jacket“. Kiš je obožavao dobre ratne filmove i u takvim situacijama uopšte nije ni bilo moguće razgovarati. Kad se film završio, a ja zamerio što od razgovora nije bilo ništa, Kiš se nasmejao.

„Sledeći put“, rekao je.

Tako smo se i rastali, verovatno ne pomišljajući da je to naš poslednji susret. Danilo je ubrzo otputovao u Dubrovnik... Bolest je već bila ušla u terminalnu fazu - osećao se loše i morao je u Pariz u bolnicu. To je bio kraj.

Danilo Kiš je, po ličnoj želji, sahranjen po pravoslavnom običaju, i tu sahranu do danas prate određene kontroverze. Kako to da je na Kišovom pogrebu, baš kao i na sahrani Zorana Ðinđića, mitropolit Amfilohije napravio svojevrstan skandal?

Kišova oporuka da želi da ga sahrane po pravoslavnom običaju za sve nas, njegove prijatelje, bila je veliko iznenađenje. Jedno od pokušaja objašnjenja bilo je da je Danilo time želeo da izrazi zahvalnost za pokrštavanje koje mu je kao jevrejskom dečaku početkom 1941. spaslo život. Moram da priznam da mi to objašnjenje ne deluje mnogo ubedljivo. Naime, Danilov otac je stradao u Aušvicu, a Kiš je s majkom i sestrom bio u stalnoj bežaniji, što je, uostalom, opisao u svojim pričama i knjigama. Iz Izraela mi je tim povodom stigla drugačija priča: kad je u jevrejskom Parku pravednika želeo da zasadi drvo sećanja za svoga oca, Kišu je navodno rečeno da to ne može pošto nije Jevrejin po majci, a ta se „pripadnost“ jedino priznaje.

„Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna amazonka, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku“, piše Kiš u „Autobiografiji“. Majka Danila Kiša bila je Crnogorka, Dragićević.

Tako je... Kad sam ovo ispričao Mirku Kovaču, rekao mi je da ne veruje u verodostojnost toga objašnjenja. Na kraju, čuo sam i tumačenje da je, odlučivši se za pravoslavni obred, Kiš želeo da izbegne državnu sahranu s državnim govornicima. A Amfilohije? Amfilohije je održao upravo onakav govor kakav je Danilo želeo da se izbegne. Najzad, i sama pravoslavna ceremonija veoma je ličila na državnu.

Jeste li saglasni sa ocenom Borislava Pekića, koji je rekao da je Kiš, uprkos svemu, „ipak sahranjen u masovnoj grobnici“?

Reč je o ironiji svojstvenoj Pekiću. Kiš jeste sahranjen u nekoj vrsti „masovne grobnice“, u Aleji zaslužnih građana. Tamo, dakle, gde ne verujem da je želeo da bude - među „zaslužnim građanima“, od kojih su neki, da ne kažem mnogi, zastupali uverenja i ideje suprotne Danilovim.

Filip David; Autor: Marina Lopičić

KOVAČ JE NAJTALENTOVANIJI PISAC NAŠE GENERACIJE

Kada ste upoznali Mirka Kovača?

Upoznali smo se u Vidicima... Nedugo nakon što je Mirko objavio svoj prvi roman „Gubilište“, javili su se dežurni cenzori koji su u tom delu pronalazili „antikomunističke metafore“, optužujući Kovača da je negativno prikazao neke ličnosti iz svoga zavičaja. Bio sam među onima koji su visoko cenili roman mladoga pisca, svoga vršnjaka, pa sam napisao tekst u kojem sam branio i „Gubilište“ i Mirka Kovača. Taj tekst, namenjen Kulturnoj rubrici Politike, objavljen je, međutim, u rubrici Među nama. Nije se, izgleda, uklapao u tadašnja važeća pravila ponašanja u kulturi. Svejedno, to je bio početak Mirkovog i mog prijateljstva.

Jednom ste mi rekli da je Kovač bio najtalentovaniji pisac vaše generacije.

Kovač je svakom svojom pripovetkom, romanima i filmskim scenarijima dokazivao svoj vrhunski talenat. Kao što je i zapisao u memoarskoj knjizi „Vrijeme koje se udaljava“, Mirko je od svojih ranih godina znao da će biti pisac. Kiš je od svih nas bio svakako najobrazovaniji, Pekić najvredniji, svi odreda sjajni pisci, ali je Mirko Kovač bio nešto posebno. Sve njegove knjige čitao sam s jednakim uzbuđenjem. Filmovi snimani po njegovim scenarijima, poput „Malih vojnika“, „Lisica“, „Okupacije u 26 slika“ i ostalih, svedoče da je Kovač zaista bio majstor svoga posla, iako nije prošao nikakve scenarističke škole.

Ali je upisao Akademiju?

Jeste, upisao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Međutim, profesor Ratko Ðurović mu je kazao da nema čemu da ga uči i da bi mu rado potpisao diplomu posle prve godine.

Koliko je na pisca Mirka Kovača uticao Miodrag Bulatović? U eseju „Zaboravljeni pisac“ Kovač piše o Bulatovićevom „silovitom talentu“, o „potencijalu genija“, o Bulatoviću kao o „velikom pjesniku nesreće“.

Kovač je izuzetno cenio Bulatovića, posebno njegovu zbirku priča „Ðavoli dolaze“ i „Crveni petao leti prema nebu“. Obojica su iz istog kraja, iz Crne Gore, pa su i slike Bulatovićevog i Mirkovog detinjstva bile veoma slične. U svojim ranim radovima Bule je opisivao crnogorsku vrelinu, koja se mogla porediti s foknerovskom vrelinom američkoga juga.

„Ja sam pisac zapaljenih crnogorskih brda“, rekao je Miodrag Bulatović Bori Krivokapiću u knjizi „Lirska zver“.

Miodrag Bulatović je nesumnjivo veoma cenio Mirkov izuzetan talenat. Uprkos svim kasnijim pre svega političkim razilaženjima, Kovač je o Bulatoviću piscu uvek pisao i govorio sve najbolje.

A vi, šta vi mislite o piscu Miodragu Bulatoviću? Zašto je on, u neku ruku, danas zaboravljen?

Bulatović je, nema sumnje, u jugoslovensku književnost uveo nov, sasvim osobeni ton: žestinu, topos, nešto divlje privlačno. Rano je postigao uspeh, naročito u Nemačkoj, što je na neki način iskvarilo njegov talenat.

U kom smislu?

Počeo je da piše romane za koje je verovao da su komercijalni. Po mome uverenju, Bulatović je bio ubedljiv i snažan samo dok je bio verodostojan, dok je pisao o svome traumatičnom detinjstvu i mladosti. Inače, pažljivo je pratio šta smo mi, u to vreme mladi pisci, objavljivali - sa uvažavanjem, ali i određenom sujetom, što nas je s njim povremeno zbližavalo, a povremeno i udaljavalo. Van svake sumnje, Bulatović ima značajno mesto u istoriji eksjugoslovenske književnosti (ako tako nešto uopšte postoji) i nepravedno je zapostavljen, na neki način i zaboravljen.

Kada ste govorili o napadima na Mirka Kovača, o optužbama za „antikomunističku delatnost“, zanimljivo je da je Kovaču oduzeta već dodeljena nagrada „Milovan Glišić“ za zbirku „Rane Luke Meštrevića“.

Ta epizoda zaista spada u istoriju ovdašnjih gluposti. Naime, ovoj sjajnoj zbirci priča stručni žiri je s pravom dodelio nagradu „Milovan Glišić“, a onda je neki pametnjaković iz Saveza boraca, koji je pojedine priče pročitao na svoj budalast način, knjigu proglasio „antikomunističkom“. Tako je Mirku već dodeljena nagrada - oduzeta! Paradoks je da je desetak godina kasnije istoj zbirci dodeljena Andrićeva nagrada! Zanimljivo je da su sve Mirkove knjige, pa i filmove, ali i knjige eseja pratili slični „skandali“.

Kako to?

Naprosto, Mirko je bio žestoki kritičar ekstremizma i totalitarizma, šovinizma, svakog oblika ljudske zatucanosti i gluposti. Niko mu nikada nije mogao, niti je pokušao da ospori umetnički domet, pripovedački talenat, ali su uvek nastojali da mu ospore pravo da govori i piše. A pisao je iskreno i hrabro, ne štedeći nikoga.

U knjizi „Korespondencija kao život“ Borislav Pekić citira vaše pismo iz 1973, u kojem kažete da „Kovač povremeno svrati do mene, jadan je i bedan otkako je Kiš otišao u Bordo“. Kovaču je Kiš toliko nedostajao?

Mirko Kovač je bio veoma blizak Danilu, kojem su godili Kovačev humor, društvenost, šarm. Zajedno su odlazili na večernje sedeljke u Klub književnika, svakodnevno se družili. Koliko je Mirku nedostajao Kiš, toliko je, siguran sam, i Kišu nedostajao Mirko.


Jeste li se vas četvorica međusobno često dopisivali?

Nije bilo mnogo dopisivanja. A i ono što smo se dopisivali kad su Kiš i Pekić otišli iz zemlje, uglavnom je sačuvano zahvaljujući Pekiću, koji je svu korespondenciju čuvao. Tek kasnije, kad je bio primoran da napusti Beograd i skloni se u Rovinj, Mirko i ja počeli smo da se gotovo svakodnevno dopisujemo. U to vreme još nije bilo mejlova ni Skajpa. Naša su pisma kasnije, na nagovor Predraga Lucića iz Feral tribjuna, objavljena u „Knjizi pisama 1992-1995.“ i verujem da predstavljaju autentičan dokument o vremenu u kojem smo živeli.

U pismu Kovaču od 23. novembra 1995. kažete: „Jednoga dana pitaćemo se kako je sve ovo bilo moguće“. Jeste li ikada jedan drugome do kraja objasnili kako je bilo moguće sve ono kroz šta ste obojica prošli devedesetih?

Taj dan, očevidno, nije došao. Možda će doći jednom, kad s vlasti odu oni „najzaslužniji“ za krvav raspad Jugoslavije. Mirko taj dan nije dočekao, a pitanje je hoću li i ja. Sumnjam.

Pomenuli ste Kovačev odlazak iz Beograda 1991...

Mirko i njegova supruga Boba čuvali su u tajnosti odluku o tome da nameravaju da zauvek napuste Beograd. Kovač mi je to saopštio dan uoči odlaska. Taj autobus za Rovinj je preko Mađarske polazio sa Slavije. Jedini sam prisustvovao ispraćaju. Padao je sneg, vreme sumorno. Bilo mi je teško - odlazio je moj jedini pravi beogradski prijatelj. Oči su mi se napunile suzama. Daleko od toga da je Bobi i Mirku bilo lako: odlazili su u neizvesnost, a i mi koji smo ostajali takođe smo ostajali u neizvesnosti. Mirko u to vreme nije želeo da govori o pravim razlozima tako neočekivanog odlaska.

Ipak, znali ste zašto je otišao?

U policiji je devedesetih bio napravljen spisak „neprijatelja“. Pored Mirkovog imena je pisalo: „Ubiti i uzeti stan“. Kovačevi prijatelji koji su saznali za taj spisak upozorili su ga da mora što pre da se skloni. Da je ta lista „neprijatelja“ zaista postojala, saznao sam nekoliko godina kasnije, što mi je i potvrdio poznanik čiji je brat radio u policiji i imao uvid u tu pretnju. Više puta sam i usmeno i u tekstovima koje sam pisao tokom proteklih godina zahtevao da se otkrije i obelodani pravi autor ovakvih morbidnih spiskova, ali nikada nikakav odgovor nije stigao. Taj mračni period pretnji, i ne samo pretnji, uglavnom se prećutkuje. Uveren sam da su u sve to upleteni i neki današnji političari na vlasti.

Kada god čitam „Knjigu pisama“, uvek pomislim kako ste Kovač i vi zapravo ipak bili, na neki način, najbliži. Ako se ne varam, to u nekoj svojoj knjizi - možda „Elita gora od rulje“, možda „Pisanje ili nostalgija“, ne sećam se - kaže i Mirko Kovač. Šta vi kažete? Koji vam od vaših prijatelja danas najviše nedostaje?

Kovač mi je i po godinama i po interesovanjima ostao najbliži. Gotovo svaki dan smo razmenjivali mišljenja o politici, o knjigama, o svemu. To se nastavilo i kad je napustio Beograd i sklonio se u Rovinj. Njegova smrt duboko me je potresla. Sva trojica mi veoma nedostaju. Nedostaju mi Kišova mudrost i emotivnost, Pekićeva ozbiljnost i istrajnost, Mirkov humor i druželjubivost.

„Draga Tamarice“, napisao mi je Mirko Kovač 29. avgusta 2012, „(...) Ja u nedjelju idem u ZG, mora se operisati jetra ako to bude moguće. Terapija je iscrpla sve mogućnosti. Što će biti, ne znam. Držim se Njegoša: ‘Svemu sam naredan’. Boru mi puno pozdravi. Voli te Mirko.“ Iako smo nakon toga mnogo puta razgovarali, ne sećam poslednjeg razgovora s Mirkom Kovačem. Sećate li ste vi svog poslednjeg susreta s Kovačem?

Mirka sam poslednji put video 28. maja 2013. u Zagrebu. Toga dana je trebalo da se održi promocija moje zbirke priča „Sabrane i nove priče“ u izdanju zagrebačke „Frakture“. Mirko je napisao pogovor - dirljiv i veoma prijateljski intoniran. Bio je to, pokazaće se kasnije, njegov poslednji napisani tekst. Dogovorili smo se da Mirko na večernjoj promociji izgovori i nekoliko rečenica. Bio je raspoložen, od svojih lekara dobio je uverenje da njegov oporavak ide veoma dobro. U to ime pozvao je na ručak moju suprugu Veru, svoju suprugu Bobu i mene. Sećam se da je sve proteklo u izvrsnom raspoloženju.

Mirko je posle ručka otišao s Bobom da se odmori. Kad smo predveče došli u njegov apartman da zajedno krenemo na predstavljanje moje knjige, rekao mi je da se ne oseća dobro.

„Dobio je temperaturu, ima mučninu“, rekla mi je Boba.

Otišli smo bez njega. Sledećeg jutra, uprkos dogovoru da se u Zagrebu družimo još koji dan, Mirko i Boba vratili su se u Rovinj. Već sutradan su iz Rovinja počele da stižu loše vesti. Sve je odjednom krenulo nizbrdo. Nikome od nas nije bilo jasno kako i zašto se Mirkovo stanje pogoršalo.

To ni do danas niko ne razume.

Ne, ne razume. Možda i zato što su Mirka doktori držali u zabludi da je potpuni oporavak blizu, da je teška bolest ostala iza njega. A zapravo ništa od toga nije bilo istina: bolest je ušla u terminalnu fazu, morao je hitno u bolnicu u Zagreb... Umro je 21. avgusta 2013. Duboko urezana u sećanje ostaće mi slika poslednjeg susreta, lepog raspoloženja i Mirkovog vedrog, nasmejanog lica u trenutku dok je zapravo umirao.

Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač; Autor: Profimedia / Wiki Creative Commons / Youtube

„BOLEST OD VJEČNOSTI“ BORISLAVA PEKIĆA

Kako ste upoznali Borislava Pekića?

U broju Vidika u kojem smo svoje prve proze objavili Mirko i ja pojavio se veoma zanimljiv odlomak iz romana „Vreme čuda“, koji je potpisao izvesni Adam Petrović. Ubrzo se pokazalo da se iza toga imena krije Borislav Pekić, bivši zatvorenik, osuđen kao pripadnik zabranjene Grolove Demokratske omladine. Nije prošlo mnogo, a Bora i ja smo se upoznali na jednoj književnoj večeri. U Pekićevoj pojavi, u njegovom držanju i ponašanju bilo je nečeg veoma fascinirajućeg i gospodstvenog. Imao je smisla za humor, što je odmah osvajalo. Čim biste ga malo bolje upoznali, otkrili biste osobu izuzetno vrednu, poštenu, ozbiljnu, karakternu.

Ko su bili Pekićevi književni uzori?

Na prvom mestu Tomas Man, što se može videti već u Pekićevom prvom romanu „Vreme čuda“. Manovi „Budenbrokovi“ verovatno su bar delom uticali na pisanje istorije srpske građanske klase u „Zlatnom runu“. Pekić je dosta toga napisao, ali nam je poverio da ga tek čeka veliki i pravi posao za koji se dugo priprema, kruna njegovog književnog rada - trilogija „Crveni i beli“ i tetralogije iz istorije Vizantije. Nažalost, otišao je prerano da taj veliki zadatak i ostvari.

„Ono što je Pekića činilo različitim od nas jeste njegova ‘bolest od vječnosti’, koja bi ga odvela k vragu da nije imao tako izrazit smisao za humor i da nije svojom samoironijom razarao tu ‘bolest’“, napisao je Mirko Kovač. Znate li o čemu je Kovač govorio kad je pominjao Pekićevu „bolest od vječnosti“?

Bora Pekić, u porodici su ga zvali Duško, od samoga početka verovao je u svoje mesto u istoriji književnosti. Brinuo se o dokumentaciji, o svemu što će jednoga dana doprineti da ostavi jasan, dokumentovan trag istoričarima književnosti i kritičarima. Svakodnevno je pisao dnevnik. Iza Pekića je ostalo nekoliko hiljada još neobjavljenih dnevničkih beležaka. Možda bi se to u nekim drugim slučajevima moglo činiti preteranim, ali u Pekićevom slučaju to je bilo sasvim prirodno. Nikada nije delovao umišljeno i narcisoidno. Naprosto, pripadao je onom soju pisaca koji pisanju posvećuju čitav život, ulažući u sve ogromnu energiju i upornost.

Šta mislite, da li je Kovač kasnije bio suviše strog prema Pekiću, naročito nakon što je (posmrtno) objavljena Pekićeva „Korespondencija kao život“?

Bila je to, na neki način, specifična situacija. Mirku, naime, nije bilo drago što su tu objavljena i neka pisma koja je, pola u šali, pola ozbiljno, pisao Pekiću u London, a i neka pisma drugih pisaca Pekiću u kojima se iznose ružna razmišljanja o nekim našim zajedničkim prijateljima.

Zašto se Pekić odselio u London?

Pekić je imao velike i obimne planove. Iako je u Beogradu dosta pisao, po njegovom uverenju, to je ipak bilo nedovoljno da bi se ti planovi ispunili. Žalio se da puno vremena gubi u svakodnevnim obavezama, da previše noći provodi u Klubu književnika. Spas je video u tome da se negde skloni. Odabrao je London. Njegova supruga Ljiljana dobila je posao u londonskoj opštini, pa je Pekić mogao na miru da radi po ceo dan.

Posećivali ste ga u Londonu?

Često. Kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd, jednom godišnje odlazio sam u London da biram engleske televizijske drame za prikazivanje u našem programu. Bora nije dozvoljavao da boravim u hotelu, nego bih tih nedelju dana odsedao u njegovom domu. Bio sam svedok načina na koji Pekić radi.

Kako je radio?

Već do pola devet ujutro Pekić je ispisivao najmanje desetak strana, od kojih je svaka mogla odmah da ide u štampu. Imao je lepu baštu sa staklenikom, voleo je da se bavi baštovanstvom. Iz staklenika bi presađivao mlade biljke u baštu, ali je uvek oko vrata nosio - diktafon. S lopaticom u rukama, dok presađuje biljčice, Pekić je u diktafon govorio ko je kome rod u „Zlatnom runu“, koje je upravo pisao. Iz diktafona je ono što je izgovarao kasnije prepisivao i ubacivao u kartoteku. Sećam se da su zidovi njegove radne sobe bili izlepljeni podacima o ličnostima iz romana, police zatrpane stručnim knjigama iz prava, arhitekture. Kod Pekića nije bilo improvizacije karakteristične za brzoplete i aljkave pisce. Svaka njegova rečenica morala je biti na svom mestu, svaki podatak proveren i tačan. Pišući romane, i sam je završavao više od jednog fakulteta.

Dok je pisao „Besnilo“, Pekić je danima obilazio londonski Hitrou, prikupljajući podatke o svakoj prostoriji na tom aerodromu. Tada još nije bilo terorizma kao danas i aerodromska kontrola nije bila tako stroga. Ipak, oni koji su zaduženi za bezbednost na londonskom aerodromu zapazili su Pekićevo svakodnevno prisustvo.

„Šta radite ovde svakog dana?“, pitali su ga jednom.

Kad im je objasnio šta radi i zašto, Pekić je od tih ljudi na poklon dobio plan aerodroma, koji mu je bio veoma dragocen za pisanje svog bestselera.

Inače, gotovo po tradiciji, kad god bih dolazio, donosio sam mu flašu „džoni vokera“ i kutiju cigareta „vilhelm drugi“. Pekić mi je, zauzvrat, davao spisak najboljih televizijskih drama koje je u toku godine gledao na engleskoj televiziji.

Kako ste doživeli Pekićev izlet u politiku devedesetih? Je li vas iznenadio?

Nisam bio iznenađen. Pekić je zbog politike boravio u zatvoru i, kad je došlo do kraha komunizma i uvođenja višestranačja, odmah se uključio u politički život i bio je jedan od osnivača Demokratske stranke. Učestvovao je i u prvim demonstracijama protiv zloupotrebe medija. Tu je zaradio i ozbiljan udarac pendrekom od strane policije.

Ipak, zbog politike ste se kasnije na neki način distancirali od Pekića. Jeste li?

Pre bi se reklo da se Pekić distancirao od nekih mojih stavova. Šta se dogodilo? Negde sam napisao kako moramo biti oprezni i svesni opasnosti da u jednom trenutku vlast mogu uzeti zločinci, koji bi celu državu mogli povesti u sunovrat. U časopisu Demokratija Pekić je, ne spominjući moje ime, napisao otprilike ovako: „Moj dobar prijatelj i dobar pisac ne razume šta je demokratija. U demokratiji i takvi mogu da dođu na vlast.“

Naravno, nisam želeo da javno polemišem sa svojim prijateljem Borom Pekićem. Napisao sam mu privatno pismo, gde sam mu još jednom objasnio svoja strahovanja zbog mogućeg izigravanja i zloupotrebe demokratije. To moje pismo verovatno postoji u nekoj od njegovih arhiva. Naša komunikacija je nakon toga privremeno prekinuta. Bora se uskoro vratio u London.

Kovač je tvrdio da ste vas četvorica zapravo „anacionalni pisci“. Da li bi se zaista tako nešto moglo reći i za Pekića? Konkretno, da li je Borislav Pekić bio srpski nacionalista?

Nikada to ne bih rekao za Pekića, koji je verovao da se vraća vreme poštene politike - ono kako je video svoje učešće u zabranjenoj Demokratskoj omladini. Možda je to bilo anahrono, možda je bila iluzija u tako nešto verovati u Srbiji, gde je većinu političkih partija osnovala policija kako bi ih držala pod svojom kontrolom. U svakom slučaju, Bora Pekić je pomalo naivno verovao u tu vrstu političkog života, ali se u njegovo poštenje i njegovu dobronamernost ni u jednom trenutku nije moglo sumnjati.

S druge strane, nas četvorica jesmo bili anacionalni, ali u odnosu na vladajući nacionalizam koji se svodio na lažni patriotizam, na demagogiju i raspirivanje šovinističkih strasti.

Pekić i ja smo se poslednji put sreli u Zvezdara teatru, na nekoj pozorišnoj premijeri. Već je bio ozbiljno bolestan, ali o tome ništa nisam znao. Bolovao je od iste bolesti koja je odnela i Danila. Video me je u gomili posetilaca, prišao mi i zagrlio me.

„Bio si u pravu“, rekao mi je, „zločinci su uzeli vlast!“

To me je duboko dirnulo... Naš mali nesporazum time je bio izbrisan.

Zanimljivo, nijedan od vaših prijatelja nije umro u Beogradu: Kiš u Parizu 1989, Pekić u Londonu 1992, Kovač u Rovinju 2013.

Ta činjenica ponajviše govori o našoj sredini, koja nije podnosila one koji se nisu uklapali u čaršijske standarde. Kovač je imao probleme gotovo sa svakom svojom knjigom, Kiš takođe. Pekić je često govorio o frustracijama u sredini koja nije bila inspirativna za svakodnevni rad i u kojoj je bilo mnogo, čak i previše toga što je ometalo njegovo pisanje - previše intrigarenja i politikantstva.

Žalosna činjenica koju pominjete potvrđuje istinu da kod nas najgore prolaze najbolji i najzaslužniji.


PIŠE Tamara Nikčević

FOTO Marina Lopičić

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Filip David; Autor: Marina LopičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Filip David; Autor: Marina LopičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Filip David; Autor: Marina LopičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Filip David; Autor: Marina LopičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS