Magazin

Rade Šerbedžija za NEWSWEEK: Zakleo sam se Zoranu Radmiloviću u Miru Banjac da sam Srbin (FOTO)

Vozeći se s holivudskom zvezdom, Aleksandar Ðuričić je slušao o Sonji Savić, Gagi Nikoliću, Ljubi Tadiću, Paji Vuisiću, Ðuzi, otkrio zašto je Kjubrik umro ljut, kako se Koen ponašao na večeri i saznao koliko mu je bilo važno da mu ćerke ne postanu Amerikanke

Objavljeno: 02.03.2017. 10:56h
Foto: Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas
Ovaj razgovor je stao u 40 i nešto minuta vožnje ogrebanim „puntom“, od Sombora do Bača, gde je Šerbedžija imao zakazan četvrti koncert zaredom. 

Rade se spakovao na prvom, malo izvrnutom sedištu, jer mu tako prija zbog noge, a ja pozadi, napet, što je skoro uobičajeno kad imam takvu zvezdu na pladnju. Guta, jedna od glavnih osovina vojvođanske kulturne scene i osnivač Novog optimizma, vozi, povremeno nešto i dobaci. Idemo ravnicom, dan je kristalno jasan, snežan, okupan suncem, Rade povremeno recituje, zadovoljan je posle somborskog koncerta. Nije ni mamuran.
 


„Za Vojvodinu sam posebno vezan zbog Subotice, vremena kada sam radio s Ljubišom Ristićem u KPGT. To je bilo negde sredinom osamdesetih, tu smo igrali predstave, mnogo sam dolazio, baš mnogo. I bio je neki tip, uspješan strašno, privrednik, ne znam kako se zvao taj agrokombinat, poljoprivredni, jedan od najjačih u Srbiji, čiji je on bio direktor. Osim što je bio direktor, bio je i predsjednik Fudbalskog kluba Spartak, glavni dasa u Subotici. Ime mu je Tomislav Karadžić. Nas dvojica smo se jako skompali. Mi glumci smo stanovali u tom hotelu „Patrija“, koji je bio sam po sebi zgodan, ali do zla boga smiješan, neudoban zapravo, male sobice, stari hotel socijalističkog tipa. Nedelju dana kasnije Tole me zove u kancelariju i kaže: ‘Profesore, a gde vi stanujete?’ Rekoh: ‘Tu sam u Patriji.’ On uzme telefon: ‘Odmah profesora prebaciti u onu našu vilu na Kelebiji.’ I tako dobijem državni tretman. To je bila vila u šumi, blizu granice. Imao sam automobil, onda sam se tamo preselio i prijala mi je ta osama. Naravno da nisam mogao da živim sam, pa su moji glumci stanovali kod mene, s Dušanom Jovanovićem na čelu. Nisam ni znao, ali Tole me je promovisao u potpredsednika Spartaka pošto volim nogomet.“
 
Pitam ga da li je u kontaktu s Ljubišom Ristićem, s kojim je bio veliki prijatelj, pa u ona smutna vremena nisu govorili.

„Jesam, ponekad se viđamo. Rijetko dolazim sad u Beograd. Dođem zbog oca jednom mjesečno, nekad sam u gužvi, pa se Ljubiši i ne javim, ali ponekad imam vremena pa onda sjednemo tako, popričamo malo. Pojedemo nešto, popijemo ‘koka-kolu’.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dragana Udovičić

O GAGI, SONJI I PAJI

Radetu je Bač, malo vojvođansko mesto, intimno blizak ne samo zbog toga što tu ima strica Stevu već što je tu snimljen jedan od bisera jugoslovenske kinematografije „Život je lep“.

„Bora Drašković mi je posebno značajan, on je savršen režiser, igrao sam u dva filma kod njega glavne uloge, u ‘Duvanskom putu’ i ‘Život je lep’. Oba filma su bila sjajna. ‘Duvanskog puta’ se sjećam i po jednom tada mladom glumcu, Maksi, pokojnom Draganu Maksimoviću. Nas dvojica smo igrali glavne uloge i tu je bila fantastična Gordana Kosanović. Bio je to poseban film. Taj Maksa je bio čudnovit, a i Gordana je bila čudesna glumica. Mlada je umrla. A ‘Život je lep’ je verovatno jedan od najlepših jugoslavenskih filmova. Igrala je reprezentacija Jugoslavije: Dragan Nikolić, Sonja Savić, Paja Vuisić, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović, svi su bili tu, pa Pepi Laković, Mirjana Karanović. Neviđen, neviđen film“, viče Rade dok naviru sećanja o filmu u kome se lokalni voz zaustavlja u nepropisano vreme, na nepropisanom mestu i putnici bivaju primorani da provedu jedan dan u kafani uz prugu. Kafana postaje njihov svet, a savremena ljubavna priča pretvara se u parabolu o glavnim ljudskim težnjama.

„To je zapravo jedan od retkih filmova koji sam igrao zajedno s Gagom Nikolićem. Nas dvojica smo bili predstavnici svoje generacije i bilo je logično što nismo imali zajedničke filmove, u nekima sam ja igrao glavne uloge, u drugima on. Ali ovde smo bili zajedno i to je posebno uzbuđenje. Ne samo što smo igrali nego smo se i družili, kao najrođenija braća. Sonja, on, ja - neviđena trojka. A sama ta Vojvodina s tom tugom i ravnicom je tako legla u tom filmu. Bili smo na festivalu u Veneciji i nismo pobjedili, mislim samo zbog toga što je dva mjeseca prije toga Kusturica pobjedio u Kanu, pa nije mogla Jugoslavija dobiti oba filmska festivala. To je sigurno jedan od razloga jer je taj film ‘Život je lep’ bio apsolutno briljantan.“

Dok prolazimo kroz mesto Deronje, prestonicu tamburice, iskrsavaju slike Sonje Savić i Paje Vuisića.

„Sonja Savić je jedna duša, apsolutna, s kojom sam bio u kontaktu mnogo godina. Bili smo prijatelji i igrao sam s njom u tri filma. Čarolija je bila raditi s njom. Ona je bila toliko duboko vezana za film da je to bila najvažnija stvar na svijetu. Film je više volela od svih svojih ljubavi, volela ga je više od sebe same, to je nevjerovatno koliko je ona bila filmsko djete, pravo čudo. I znala je mnogo o kameri. Uz Milenu Dravić, meni je ona negdje najdivnija glumica na ovim prostorima. Milena mi je sada poklonila Gagin čamac. Ovih dana ćemo ga prevesti na Jadransko more, vozićemo njime glumce na probe s Velikog na Mali Brion, imaću njegovu sliku na čamcu, staviću onu s lulom, kao Popaj iz ‘Balkan ekspresa’. Tu baš liči na mornara, ima i mornarsku majicu, a barka će se zvati „Gaga“. Tako da će nas voziti Gaga.

Paja mi je bio veliki drugar. On se družio s malo ljudi, od nas mlađih je, čini mi se, najviše podnosio Gagu Nikolića, Igora Gala i mene. Kad sam imao polemiku s Bulajićem davnih godina, vi se toga ne sećate, stao je jedini uz mene.

Tada, ne napadajući Bulajića kao režisera jer mi se neki njegovi filmovi veoma sviđaju, digao sam glas protiv toga da se za jedan film kao što je ‘Bitka na Neretvi’ ili ‘Sutjeska’ potroši više novca nego što su investicije za cijelu kulturu Republike Hrvatske. To je tada bilo skandalozno, kao da sam ustao protiv države. Onda je Bulajić mene napao, nije on to pisao nego neki njegovi skribomani, i niko od glumaca, filmskih radnika, režisera nije stao u moju odbranu osim Paje Vuisića. Samo je napisao: ‘Ono što je Šerbedžija rekao, za sve je sto posto u pravu i to znaju svi filmski radnici Jugoslavije, ali su svi pizde pa ćute.’ To je doslovce napisao Paja. Bio je veliki čovek. Eto, kad smo snimali ‘Život je lep’, vodio sam ga kod mog strica Steve u Bač, i stric Steva nam je dao neko crveno vino, Paja i ja smo popili jedno tri-četiri litra.

Posle smo snimali zajedno u Crnoj Gori, ‘13. jul’, u našem odnosu on je uvjek bio komandant, a ja klinac. On bira kafanu gdje ćemo da sedimo, da jedemo škembiće i da pijemo belo vino sa sodom. Tako nađe neku kafanicu, na rubu nekog sela, mi sjedimo za stolom, a prolaze kamioni kraj te ceste. Sjedimo i samo šutimo. Ti to znaš, on ne govori mnogo. Samo šutiš, piješ, jedeš i šutiš, tu i tamo kaže: ‘Dobro je ovo vino, je li?’

‘Dobro.’ Onda usledi tišina, pa Paja kaže: ‘Al’ je sparno, majku mu jebem.’ ‘Jeste, sparno je’, kažem ja. Tako se s njim razgovara. To je bilo neposredno pošto je stao u moju odbranu, a zato što je bio tako delikatan čovjek, meni je bilo glupo da mu zahvaljujem. Sedimo celo popodne i on u jednom trenutku kaže: ‘Je li ti, pička ti materina, ni hvala za ono podržavanje u novinama.’ Rekoh: ‘Pajo, bilo mi glupo da ti to govorim.’ To je bio Paja, savršen, mnogo sam ga voleo.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

KAKO SE OTKRIVAJU ZVEZDE

Rade je nedavno izabran za emeritusa (doživotnog profesora) u Rijeci.

„Vratio sam se prije šest godina, ali razmišljam opet sada da malo više putujem, da svraćam u Ameriku češće, pa da dolazim u Rijeku. U Hrvatsku sam se vratio zbog dvije od ove tri kćeri što imam sa Lenkom, ove dvije mlađe, osjetio sam da gube kontakt sa svojim mentalitetom i s jezikom. One su govorile kolokvijalno naš jezik na nivou ‘daj mi kruha, evo ti ovo, dodaj mi čašu vode, dobar dan, kako ste’. Međutim, nijanse jezika nisu uopšte poznavale. Nekako su postajale Amerikanke. Nijesam mogao da podnesem da mi postanu Amerikanke, da govore loše naš jezik, razumješ? Srednju školu su završile obadvije u Rijeci i sad jedna studira u Beču, a druga ide u Englesku da studira muziku. Postale su sada ponovo naše. To mi je važno.“

Profesurom je počeo da se bavi u Novom Sadu.

„Te 1986. godine otvorio sam klasu u Novom Sadu. Zvao me je Bora Drašković, koji je bio tamo šef teatarske glumačke katedre, i ja sam primio neke studente, imao sam tu klasu četiri godine. Mnogo sam se tu namučio, mnogo sam putovao između Zagreba i Novog Sada. Odgovaralo mi je što nisam morao biti cjeli tjedan na nastavi, imali su asistente, a onda ostanem nedelju ili deset dana i radim svaki dan. Tako da sam uvek radio neformalno, van tih nekih regula. I bilo mi je lijepo u tome Novom Sadu, veoma naporno jer je bilo mnogo kafana. Trebalo je sve to izdržati.“

Tu je otkrio i neke buduće velike glumačke zvezde.

„Kod tih prijemnih ispita uglavnom sam sjedio sa strane. Bora Drašković ili neko od nastavnika koji su bili u komisiji razgovarali su s kandidatima. Ja nisam razgovarao, samo sam ih promatrao i gledao njihove reakcije. Došlo ih je baš mnogo. Valjda sam nešto bio u to doba popularan i kad su čuli da otvaram klasu, došlo je iz Beograda oko dvije stotine kandidata, nikad nisu imali toliku navalu. A bila je interesantna stvar, jer je Petar Banićević bio odustao od klase, pa su mene prihvatili i promovirali u profesora, ali se Petar u poslednji čas predomislio, tako smo imali dvije klase te prve godine, a bio je jedan prijemni ispit. Kada smo napravili uži izbor, rekao sam mu da on prvi kaže koga uzima, pa ću ja reći svoje i da napravimo neki kompromis. On izrecitira svoje kandidate, a moji su bili sve suprotni, nismo se poklopili ni oko jednog imena. Da li možeš vjerovati to? Naravno, kod mene je bilo više žena. U tom prvom krugu pojavi se jedna slatka mala. Kaže joj profesor: ‘Izvolite, šta ste spremili?’ Ona počne da govori pjesmu, kaže tri rečenice i počne da se smeje. Bora Drašković, koji je znao da bude opasan i ljut, onako namćor, pita: ‘Nešto je smešno, gospođice?’ Kaže: ‘Oprostite, oprostite, molim vas.’ ‘Imate li monolog?’ Kaže: ‘Imam.’ ‘Pa dajte monolog.’ Ona opet tri-četiri rečenice i počne da se smeje. Kaže: ‘Opet je vama smešno nešto.’ Kaže: ‘Da.’

‘Dobro, hvala, doviđenja.’ Ona onako bleskasto kaže: ‘Izvinite’ i ode. Ja je odmah zaokružim, da dođe. Međutim, ona, sigurna da je pala, nije ni pročitala da je ušla u uži krug i ne dođe na nastavu tog užeg kruga kandidata s kojima sam radio nedelju dana. Kažem sekretarici u Akademiji i ona je pronađe: ‘Gospođice, ali vi ste primljeni.’ Bila je sva izbezumljena. Tada sam imao sa svim kandidatima nasamo 15 minuta, dođe ona na red: ‘Dobro, Branka, reci mi što si se smejala.’ A ona kaže: ‘Pa znate, profesore, moram vam reći da nisam završila gimnaziju još, treći sam razred.’ Rekoh: ‘Ohooooo, dobro, je li to razlog što si se smejala?

‘Ma ne, kada sam otkrila u razredu da idem kod vas na prijemni ispit u Novi Sad, oni su svi rekli da ćete vi mene posle treće rečenice prekinuti i oterati. A ja sam rekla četiri-pet rečenica i bilo mi je smešno što oni nisu bili u pravu.’“ Onda je izvela pesmu sjajno, bez greške, monolog izgovorila briljantno, i tako mi je Branka Katić postala najbolja studentica. Razumeš, na tim prijemnim ispitima čovek može lako da se zezne u proceni. Ponekad neke prave talente ne primete. I mnogi se od njih razočaraju i ne dođu drugi put zbog nekog ponosa i povređenosti, ili iz preterane senzibilnosti. Pa, Brik Krivokapić je triput padao u Beogradu. I četvrti put išao u Zagreb i prošo. I postao jedan od najboljih glumaca.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Rade Šerbedžija; Autor: Dado ĐilasSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Rade Šerbedžija; Autor: Dado ĐilasSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Rade Šerbedžija; Autor: Dado ĐilasSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Rade Šerbedžija; Autor: Dado ĐilasMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS