Magazin

NEWSWEEK EKSKLUZIVNO Prvi put otvoreno o sprezi politike i estrade: Kome smeta jaka Lepa Brena

O tome zašto više ne razgovara sa Željkom Mitrovićem, o napadima botova i tabloidne štampe, o susretu sa socijalnom službom koja je došla po prijavi anonimnog komšije da je muž tuče i o predstojećim izborima govori najveća zvezda domaćeg šou-biznisa

Objavljeno: 04.03.2017. 06:00h
Foto: Lepa Brena; Autor: Zorana Jevtić
U kancelariji direktorke „Grand produkcije“ i pevačke zvezde bez ograničenog roka trajanja razgovaramo o sprezi politike i estrade, karijeri i novcu, usponima i padovima, ali onim fizičkim, posle kojih je ostajala sa polomljenim ekstremitetima, njenim osnovnim sredstvom za rad, komentarišemo sporadične napade servirane iz posebnih estradno-političkih krugova koji svoje mesto nađu na naslovnicama pojedinih tabloida.

„Kad su napisali kako Boba i ja krademo struju, bili smo u Americi i to smo čuli na televiziji. Razmišljam, kako li se krade struja? Zamišljam nekog radnika koji na banderi prevezuje neke žice“, priča Lepa Brena kroz osmeh, otporan na svaku vrstu podmetanja.

Dobro se seća momenta kad je preuzela svoj život u svoje ruke, i od tada te uzde ne ispušta.
 


„Imala sam lepo detinjstvo, jedino me je nervirao jedan kaputić koji je prvo nosila moja sestra, pa su prebacili dugmad na kontra stranu da ga nosi moj brat, a onda su vraćali tu dugmad da bih mogla ja da ga nosim. Bio je bordo, izlizan, od pliša, ivica mu je bila skroz izlizana, više se nije nazirala struktura platna. Ja sam se rasplakala, a onda su se moj otac i majka sažalili i kupili mi novi. Tada sam shvatila da moram da radim. Počela sam da pevam sa 16 godina na igrankama u Brčkom, bila sam jako srećna jer sam zarađivala, nisam morala da tražim od roditelja. To je bio ključni momenat. Od tada sam navikla da se borim. Kad padnem, isplačem se, ali shvatim da sam preživela i da moram dalje, život pamti samo radnike i heroje. Treba da odlučiš da li ćeš da budeš fajter ili ćeš da se oklembesiš nekome oko vrata i da kukaš ceo život.“
 
Kad ste polomili obe ruke, pred nastup u Makarskoj, rekli ste sebi: Breno, pred tobom je samo šest nedelja problema - što je svojevrsna pobednička filozofija...

Slučajno sam došla do te spoznaje. Prvo sam neutešno plakala jer ne podnosim da budem zavisna od nekog i nesposobna, pogotovo da me neko kupa, vodi u WC, da me hrani. Razumete kakvo je to stanje svesti, da vas neko hrani. U posetu mi je svaki dan dolazio načelnik te privatne bolnice u Lovranu i vrlo vedro mi pričao o životu. Predložila sam da, kada se oporavim, svi zajedno, ceo tim koji je brinuo o meni, odemo na ručak, a on mi kaže: „Ja neću moći, imam slobodno samo sat posle posla da se provozam čamcem, a onda idem da pazim ženu, ona je paralizovana“. Tada sam se zamislila i prestala da plačem. Posle šest meseci ponovo sam pala i polomila lakat. Nisam plakala. Imala sam i težih perioda - posle otmice mog Stefana, koja nikada nije rasvetljena. Ta vrsta šoka vas nekako nauči da živite s nepravdom, da ustanete posle ozbiljnih udaraca. Tada shvatite da život nije bajka, iako jako volim bajke jer što smo stariji, sve manje maštamo. Dobar je osećaj osetiti neku vrstu radosti ni zbog čega.

S čim sve morate da se borite da biste opstali u muzičkoj industriji i bili na vrhu?

Prilično je naporno i teško. Najteže je sve ono okolo, do samog dolaska na scenu. Ja sam stalno bila sa 20 do 30 muškaraca u autobusu. Radimo dva koncerta u Nišu, jedan od pet, drugi od osam sati i onda se samo šćućurim na prednja dva sedišta autobusa i idemo za Hamburg ili Hanover, putujemo ceo dan i uveče imamo koncert.

Kad sam upoznala Bobu, pitao me je otac šta ti radi momak. Kažem: „Igra tenis“, a on će: „Au, ti pjevaš, on igra tenis. A od čega ćete da živite?“ E, te 1991. godine sam se udala, pa sam slomila nogu, onda je počeo rat, pa je Boban povredio kičmu na Dejvis kupu na Kipru, u meču protiv Australije, 1993. godine umro mi je menadžer i vrlo važan čovek u mom životu Raka Ðokić - tada sam se setila tatinog pitanja. Sve je bilo kao grom iz vedrog neba, nisam bila spremna za tako teške momente. Kada je zemlja krenula da se deli, Lepa Brena, koja je bila Jugoslovenka, alfa i omega u toj sferi posla - samo je izbrisana, više nije postojala. Prosto su me izbrisali. Kao kad vas izbrišu iz telefonskog imenika. Gledala sam na televiziji i nisam mogla da verujem, javljaju se neki ljudi da pitaju: „Šta radi Lepa Brena?“, to je bilo te 1991. ili 1992. godine, a ovi odgovaraju: „Izvinite, a ko je to?“. Bila sam izbrisana sa svih prostora zato što više nisam bila dobra ni jednima, ni drugima, ni trećima.

Lepa Brena; Autor: Zorana Jevtić

Kako ste preživeli to brisanje biografije?

Tada sam shvatila da ljudi ne podnose tuđi uspeh. Ta logika mi nikad nije bila jasna, je l’ to znači da ja treba da mrzim Maraju Keri, Vitni Hjuston ili Britni Spirs. I većina tih ljudi je, kad smo Saša Popović, Boba i ja krenuli sa „Grand produkcijom“, pričala da će to biti krah. Međutim, nikad se nisam bavila abrovima i kuloarskim pričama. Nekako sam celog života u svom filmu i ako sam nečega željna, iskreno da vam kažem, to je da ujutru sedim u nekom kafiću i blejim. Kad god krenem na posao, a to traje evo već 35 godina, gledam ljude kako onako mirno sede i pomislim: Bože, da li oni rade, kako oni imaju vremena već u devet, deset sati da bezbrižno piju kafu. Kad ću ja tako opušteno u svom omiljenom kafiću? Mada, ja i nemam omiljeni kafić. Kad god imam vremena, otputujem na neku svetsku destinaciju, otkrivam život po metropolama.

U jednom od prethodnih brojeva Njuzvika jedan razočarani bot SNS tima priznao je kako su dobili zadatak da zovu socijalnu ustanovu u opštini Novi Beograd i prijavljuju nasilje u vašoj porodici kako bi vas kompromitovali, da to onda izađe u novinama, pa da se posle komentariše na suparničkim televizijama iz prostog razloga što je „Grand“ ugrozio njihovo poslovanje.

Kad sam to čula, morala sam da guglam da vidim šta znači bot. Kažem mužu: „Bobane, evo sad nas i botovi napadaju.“ To me ne iznenađuje, navikla sam na te zakulisne i primitivne priče, kojima smo bombardovani u nekoj štampi. Teško i komplikovano je to prihvatati k srcu. Očeličila sam se kroz život, te igre ne mogu da me izbace iz ležišta.

Pretpostavljam da imate pametnijih stvari nego da idete u neku socijalnu ustanovu da demantujete da vas muž tuče.

Nisam nigde išla, nego je socijalna služba došla kod nas. Pitala sam ih: „Izvinite, ko je prijavio nasilje u mojoj kući?“ Kažu anonimna prijava. „Znači te prijave može da šalje Žika, Pera, Laza i onda ćete vi stalno da dolazite kod nas?“ Bile su tri žene i ja sam im se zahvalila. I sada se zahvaljujem ovoj zemlji i našoj socijalnoj službi koja vodi računa o nama ženama da ne budemo zlostavljane. Rekla sam im da ne brinu - ako budem zlostavljana, sama ću se javiti, neće morati anonimni komšija da prijavljuje.

Kako ste se razišli sa televizijom Pink, kakav je bio taj razvod braka?

Očekivan, zato što smo mi od dana nastanka „Grand produkcije“ želeli da proizvodimo emisije ne samo za TV Pink nego za svaku televiziju koja bude zainteresovana za neki format. To je bila naša inicijalna kapisla i kada se ukazala prilika da to realizujemo, to smo i učinili. S druge strane, došlo je do zasićenja poslovnog odnosa sa Pinkom, postao je kolotečina bez inicijative, bez kreativnosti, i onda smo se razišli. Mi smo otvorili našu televiziju, počeli smo da sarađujemo s najvećim kablovskim operaterom, sa SBB. Sad smo jedna od firmi koja pripada „Junajted medija grupi“, radimo stabilno. Nismo pod velikim stresom. A što se razvoda tiče, jedino bi mogao da me pogodi lični razvod, ono što bi se ticalo moje dece i muža, a to da li radimo sa ovom ili onom televizijom - nije bitno, važno je da proizvodimo program za njih.

Lepa Brena; Autor: Zorana Jevtić

U kakvim ste odnosima sa Željkom Mitrovićem?

Ni u kakvim. Nemamo nikakve odnose.

Ne komunicirate?

Ne. A što me tako gledate, šta očekujete da vam kažem?

Kako je izgledao taj razlaz?

Za mene vrlo jednostavno. Mi smo odlučili da budemo samostalni, da napredujemo i tu više nema osvrtanja. U poslu nema emocija.

U poslu nema emocija, ali ima saplitanja.

Dobro, to da, ali ne mogu da kažem da nas je neko spoticao u toj celoj priči. Samo smo želeli da radimo samostalno, da napredujemo, da odemo na neki drugi stepenik, da budemo rasterećeni od bilo kakvih pritisaka.

Oduvek je postojala sprega politike i estrade, još od Titovog perioda, kada se tiho nagađalo sa kojom je operskom pevačicom, pa je usledio period Milorad Vučelić - Vesna Zmijanac, sada smo stigli do nivoa Ana Bekuta i Milutin Mrkonjić. Vi ste odolevali takvim iskušenjima.

Uvek mi je bila zanimljiva fatalna ljubavna priča između Olivere Katarine i Miladina Šakića. Međutim, nikada nisam imala preveliku komunikaciju s političarima. Nije me zanimalo, zato što smatram da politika i estrada ne idu zajedno. Kada pevač iza sebe ima nekoga ko je prilično moćan, to stvara animozitet kod publike. Najbolja stvar je kada iza tvojih leđa stoji tvoj rad, to je jedino bitno.

Ipak, mnogi nisu odoleli da se uključe u tu političku arenu, pa su podržali razne političke opcije.

To je u redu, vreme je da se i kod nas malo ljudi emancipuju. Apsolutno sam za to, svugde u svetu neko ko se bavi javnim poslom, bilo da je glumac bilo pevač, ima pravo na svoje političko opredeljenje. Jedino se kod nas stvara problem oko toga. Pa neka su opredeljeni, imaju i oni pravo na taj momenat.

Jeste li vi politički opredeljeni?

Ne. Moja politika je pevanje i šou-biznis i tako treba da ostane.

Lepa Brena; Autor: Zorana Jevtić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Lepa Brena; Autor: Zorana JevtićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Lepa Brena; Autor: Zorana JevtićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Lepa Brena; Autor: Zorana JevtićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Lepa Brena; Autor: Zorana JevtićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS