Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Tajni mostovi Sergeja Grizunova: Novinar, ministar, profesor... ŠPIJUN?

Dugogodišnji dopisnik ruske agencije RIA Novosti iz Beograda objašnjava kakve je odnose imao sa glavnim britanskim špijunom na Balkanu Džordžom Bazbijem, kako je srpska tajna služba pokušala da ga ubije i zbog čega mu je Ivica Dačić rekao da je loš novinar

Objavljeno: 05.03.2017. 04:41h
Foto: Sergej Grizunov; Izvor: Priatna arhiva
Jutro u Peredelkinu, čuvenom selu ruskih pisaca, osvanulo je na pristojnih minus tri. Sve miriše na mir. Tako će biti do večernjih sati, onda počinje gungula. Uz raznorazne đakonije, jedan od hazjajina je pripremio srpski sir i pršut. Naravno, tu su ljute paprike, kojima je zarazio ceo komšiluk. Spreman je i glavi adut - ajvar, dan ranije pristigao iz Beograda.

Šta je preostalo još da uradi? Naravno, da prošeta psa, haskija, tek prevalio godinu. Tišinu je presekao oštar zvuk telefona. Ja sam bila ta koja zove baš na ovaj dan. Da pitam šta sam namerila, pa šta bude da bude:

„Jeste li vi špijun? Kažu tako.“
 


Za divno čudo, Sergeju Grizunovu, dugogodišnjem ruskom dopisniku iz Beograda, nekadašnjem ministru informisanja, biznismenu i profesoru, nije ispala slušalica iz ruke.

Silni vetrovi i snegovi između nas nisu omeli razgovor. Kvalitet odličan. Zapravo, sve do jednog momenta: kad smo počeli da toročemo o našim kućnim ljubimcima, veza je prekinuta. Zovem ponovo: „Vidite li vi to! Pustili su nas na miru dok im nismo dojadili. Ko će da sluša kučkare i mačkare! Ma ko to bio!“ Smejemo se.

Ipak, evo jedne pričice o Sergejovoj kuci. Ne o ovoj, već o njegovom prethodniku, takođe haskiju. Sasvim prigodne.

„Umro je u januaru 2016. Čekao sam na njega pet godina, dočekao pre 17. Otac mu je bio svetski prvak. Štene su mi konačno poslali iz Aljaske, američkim borbenim avionom isporučili u NATO bazu blizu Budimpešte. Tek, posle nekih pet godina, kažu meni iz ruske službe da im dam da ga provere. Hajde, rekoh. I nađoše u njemu nekakav čip, ugradili ga u Americi!“
 

Pa što ste toliko čekali? Ja bih ga proverila prvi dan. A nemam takvu reputaciju kao vi.

Eto...

Elem, da pređemo na temu. Mada i ovo spada u temu, zar ne? Uvek su vas predstavljali i predstavljaju vas kao eksperta za Balkan, bez obzira na to da li ste bili u funkciji novinara, ministra informisanja, biznismena...

Počeo sam da se interesujem za Balkan praktično odmah posle okončanja Moskovskog državnog univerziteta 1971. Odbranio sam i doktorsku disertaciju na temu spoljne politike nekadašnje Jugoslavije. Prvi put sam kod vas došao u sastavu dvočlane novinarske delegacije SSSR, sa kolegom iz lista Izvestija. Obilazili smo Srbiju i Crnu Goru, uživali na Svetom Stefanu, kad - tamo dođe Tito. Pružio mi je ruku. E, onda su neki kod vas rekli: „Sad znamo šta ti radiš!“ Drugi put sam bio na Titovoj sahrani. Na zvaničnoj listi iz Moskve Leonid Brežnjev je bio prvi, ja sedamnaesti. Jovanka Broz je to zapamtila, održavali smo kontakte. I dok je bila u kućnom pritvoru, nekoliko puta sam se video s njom, vodili smo delikatne razgovore... Od 1990. do 1994. izveštavao sam iz Beograda za RIA Novosti, agenciju koja je imala predstavnike u 120 zemalja širom sveta.

Samo novinare ili novinare/špijune?

Pa, kod nas u Rusiji vam niko ko radi za službe to neće priznati. Završio bi taj u zatvoru. Devedesetih godina prošlog veka je moja agencija bila pod kontrolom Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza i tzv. stručnih službi, što ne znači da sam ja radio za njih. Bilo nas je 20 u Beogradu, polovina jeste radila za službe. Uostalom, sve službe sveta koriste usluge diplomata i novinara, to je opštepoznato.

Iz Beograda ste 1994. ipak ispraćeni kao razvlašćeni novinar, a ne kao poznavalac ovih prostora.

U ministarstvu za informisanje nisu uspeli da mi uzmu akreditaciju. Znao sam da se spremaju, bivši ministar informisanja me je stavio na spisak nepoželjnih. A i lično mi je Ivica Dačić to nagovestio na vrhu nekadašnje zgrade Centralnog komiteta na Novom Beogradu. „Mnogo si loš novinar“, rekao mi je. „Loše pišeš o Slobodanu Miloševiću.“ Pre toga su mi iz ruske ambasade u Beogradu pokazali papir koji dokazuje da su vlasti kontrolisale kuću u kojoj sam živeo, na Dorćolu, u Ulici Strahinjića Bana broj 50, pratili moje kretanje. Tu je, inače, nekada stanovao Ðorđe Karađorđević, dok je bio u kućnom pritvoru. Rusi su zgradu otkupili i danas je naše vlasništvo.

Tada je i obelodanjeno da radite za KGB.

Pisali su to neki bez ikakve veze. Pronela se priča, sa tim sam se redovno šalio.

Ako nismo poverovali srpskim medijima, zašto bismo londonskom Indipendentu? Njihov novinar Robert Fisk vas je „usnimio“ kako u pariskoj aveniji Kleber šetkate sa starim beogradskim rivalom Džordžom Bazbijem, agentom britanske obaveštajne službe.

Bilo je to 1999. Ništa neobično, uobičajena pariska slika tih dana.

Sergej Grizunov; Izvor: Privatna arhiva

Gde ima dima, ima i vatre. O čemu ste ćaskali na korak od Trijumfalne kapije marta 1999, baš na lokaciji gde su nastale scene intrigantnog špijunskog filma „Bornov identitet“? O vremenu? O kroasanima u kafeu „Kleber“?

Ha-ha-ha... Pa i Robert Fisk je bio sa nama i još jedan ruski novinar koji je izveštavao iz Beograda. Znao sam da Džordž Bazbi radi za britansku službu MI6, upoznali smo se na vašem asfaltu, kada je on službovao u Ambasadi Velike Britanije. U kafeu „Kleber“ razmenili smo informacije koje nisu spadale u domen državne tajne. Međutim, „human intelligence“ je veoma važan prilikom takvih susreta, dobro je znati šta ko planira, posebno protivnici, šta je u njihovoj glavi. Bilo je to za vreme pregovora u Rambujeu. Eto, pričali smo kako bi Milošević mogao da izbegne rat. I ne mislim da je neka zla sila u Vašingtonu, Briselu ili Moskvi stajala iza raspada Jugoslavije. I kod vas i kod nas desilo se isto - suvišna centralizacija.

Šta je bila inicijalna kapisla da neko u Beogradu naruči vašu smrt? Ovakvi susreti?

To je bilo još 1994, pred moj odlazak iz Beograda. Tajne službe su znale da često idem u Budimpeštu, svake druge subote, da predam neke stvari koje baš nisu bile za štampu. Putovanja su finansirali iz ruske ambasade. Znali su i da jako brzo vozim, skoro 200 na sat, pa su mi blizu granice sa Mađarskom pripremili odbor za doček - kamion pun kamenja da se zaleti u mene. Naravno, i ekipu da me dokrajči ako slučajno preživim. Istu šemu srpska tajna policija je primenila i prilikom pokušaja ubistva Vuka Draškovića, kad je stradalo nekoliko ljudi. Sa Vukom sam, inače, u kontaktu. Videli smo se prošle godine, na međunarodnoj konferenciji o uticaju terorizma na medije baš u Beogradu. Lepo smo jeli u kafani „Proleće“, obožavam njihove punjene paprike i škembiće. Toga u Rusiji nema. A znate i da je u blizini državna novinska agencija Tanjug. E, pa u tom istom „Proleću“ često sam od novinara Tanjuga, uz rakijicu, saznavao i ono što neće biti objavljeno ili ono što čeka da bude objavljeno...

Ko vam je pokazao papire iz Kontraobaveštajne službe (KOS) da vam se sprema ubistvo u Mađarskoj?

U ruskoj ambasadi u Beogradu pokazali su mi papire KOS, sprečili su moje putovanje i smrtonosni napad na vreme. Tada je i odlučeno da se vratim u Moskvu. Eto, nisu uspeli ni da mi uzmu akreditaciju, ni da me ubiju!

Vratili ste se ipak u Beograd, živi i zdravi, u funkciji ministra za informisanje.

Da, bio sam u Beogradu iste godine, moj šef tada je bio Viktor Černomirdin. Ta poseta je imala posebnu novinarsku draž!

Trenutno predajete na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose i urednik ste lista Nova ruska reč.

Profesor sam već 11 godina na Fakultetu za međunarodne odnose. Moji studenti su mladi, pametni, hrabri. Oni su moja nada! Kriza u ruskim medijima je velika.

I ovde je u Srbiji, u Americi, zapravo svugde u svetu.

Amerika nema državne medije, Rusija ima. I skoro sve je pod kontrolom države. Ako mene pitate, postoji samo jedna nezavisna televizija - Dožd (kiša), samo jedan list - Nova gazeta, samo jedan časopis - Nju tajms. Sve se kontroliše. Ali, pošto sam dobro informisani optimista, znam da je tome kraj.

Direktor Ruskog instituta za strateške studije (RISI) Leonid Rešetnjikov kaže da vam je, dok ste bili ministar informisanja, šef bio Andrej Kozirjev, „najveći beskičmenjak od svih ministara inostranih poslova u celoj ruskoj istoriji“. Ni ovde ga ne vole, ni dan-danas.

Zapravo sam ja Kozirjevu bio šef, u firmi kod vašeg nekadašnjeg premijera Milana Panića. On meni nikada nije bio. Naravno, prijatelji smo. Ne viđamo se često jer on uglavnom boravi u Americi, na Floridi, ali uvek svrati u moje Peredelkino kad dođe u Rusiju.

Rešetnjikov ni za vaš lik i delo nema baš pohvale. Naziva vas demokratom Jeljcinove fele koji se nalazi u dubokoj opoziciji aktuelnoj vlasti Rusije.

Ne kontaktiram s njim, ne zanima me njegovo mišljenje.

Prijatelj ste sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovom. Bili ste u društvu s njim prilikom njegove zvanične posete Crnoj Gori.

Ministar inostranih poslova Rusije je mlađi od mene dve godine. Prijatelji smo, u kontaktu smo. Ja Sergeja Lavrova zovem da ga priupitam nešto što me zanima u vezi s mojom profesurom, on mene kad se sprema na put u vaš kraj, u zemlje jugoistočne Evrope. Moram tako da kažem, mnogi se ljute kad čuju reč Balkan.

Bez obzira na napade, vaš glas se ceni. Ako ne grešim, savetnik ste u spoljnopolitičkom odboru Dume. Ima li tu mesta da progovorite o Srbiji i šta govorite?

Tražio sam da se organizuju studije balkanistike pri Institutu za jugoistočnu Evropu. Dobio sam pozitivne ocene za predlog, čak i to koje bismo prostorije dobili na Univerzitetu, ali su sankcije sve usporile.

Da li je slovensko bratstvo osnov za sve jače prijateljstvo Beograda i Moskve?

Pogrešno je na nacionalnim i verskim osnovama graditi danas bilo kakav odnos, prijateljstvo. Odnos mora da bude moderan, privredna saradnja je na prvom mestu. Ekonomski potencijal SFRJ bio je blizu pokazatelja evropskih zemalja, veći, recimo, nego u Grčkoj ili Portugalu. Istorija ne poznaje kondicional, ali bi sudbina Balkana bila drugačija da je Ante Marković ostvario zamišljeno. Isto tako, drugačija je mogla biti sudbina naroda koji su živeli u SSSR. No, šta je - tu je. Ja danas, kao i većina Rusa, hoću da jedem srpske jabuke, najslađe su. Rakija je mnogo korisnija i ukusnija od votke. Sir, pršut - da ne govorim. Sve to kao magnet privlači Ruse. I sport i kultura su tu. Tek onda dolazi na red politika.

Sergej Grizunov; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Sergej Grizunov; Izvor: Priatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Sergej Grizunov; Izvor: Priatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Sergej Grizunov; Izvor: Priatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Sergej Grizunov; Izvor: Priatna arhivaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS