Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ivo Andrić: Pesnik muslimanskih poslednjih vremena

Orhan Pamuk ga naziva svojim pretečom - za Ivu Andrića je suživot hrišćana i muslimana bio životna tema, davno pre nego što je postao evropska metatema. Ali ko kod njega traži jednostavne odgovore, taj ih naći neće

Objavljeno: 12.03.2017. 06:30h
Foto: Profimedia, Ivo andrić
Da je Orhan Pamuk pesnik Istanbula, zna svako. No postoji još jedan nobelovac koji se svaki čas pozivao na ovaj grad, a čije delo se kreće - slično Pamukovom romanu „Sneg“ - linijom napetosti između islama i sekularizma, relikata osmanlijske tradicije i novih lomova. U decembru 2016. je Pamuk bio u Srbiji, kod svog, kako ga naziva, preteče - u Beogradu i Novom Sadu, gde su mu na tamošnjim književnim festivalima bile uručene nagrade. Održao je u Beogradu, na Akademiji nauka i umetnosti, predavanje, gde se - ne po prvi put - predstavio kao znameniti čitač Ive Andrića, onog bosanskog pesnika od hrvatskih roditelja koji se, kao viceministar spoljnih poslova i poklisar svoje zemlje u Hitlerovom Berlinu, bio sav stavio u službu Srbima dominirajuće Kraljevine Jugoslavije, koji je u Beogradu video izbornu domovinu, a 1961. bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. Istu nagradu je 45 godina kasnije dobio i Pamuk.
 


„Njegovi romani su delo jedne krajnje pažljive, precizne opservacije, koja skenira detalje tradicionalnog života muslimana i osmanlijskog sveta, te im poklanja svoju pažnju“, utvrdio je Pamuk. „Smatram Andrića svojim pretečom, jer je bio dovoljno hrabar da nam ukaže da smo svi mi stvoreni od istog štofa“, citiraju srpski mediji turskog gosta. Na konferenciji za štampu za probrane srpske novinare, kojima nije bilo dopušteno da postavljaju pitanja o aktuelnoj turskoj politici, Pamuk je obznanio da je obaveza svakog pisca da svet vidi očima ljudi koji nisu kao on: „Kad Tolstoj piše o Ani Karenjinoj, ne bavi se partijskom politikom, nego time kako jedan muškarac svet vidi očima jedne zaljubljene žene. Tako i Andrić svet posmatra iz perspektive muslimana.“ Hvaleći Andrića u Srbiji nikad ne možete da pogrešite, za razliku od Hrvatske, čak i Bosne, ali Pamuku nije ni potrebno da se ulaguje svojim domaćinima, posebno stoga što turski pisac ne hodočasti prvi put u Beogradu stazama svog duhovnog prethodnika. Koji mesec pre nego što će 2006. dobiti Nobelovu nagradu, Pamuk je bio tu da bi video Andrićev muzej, pretvoren u stan, pragrađanski domicil iz socijalističke Jugoslavije.
 

Da je Pamuk Andrića okačio u galeriju svojih predaka, ne iznenađuje. Pitanje kako se islam i hrišćanstvo slažu ili taman ne slažu, kako Orijent u Okcidentu, tj. islam u Evropi, može da egzistira (ili taman ne) za Andrića je već bilo životna tema, još davno pre nego što je postalo debatna metatema. U svojim romanima, kao i u stotinama eseja i priča, često smeštenim u Bosnu pod osmanlijskom vlašću, Andrić neumorno kruži oko ovih pitanja. Godine Andrićeva rođenja, 1892, njegova domovina već četrnaest godina više nije bila pod Osmanlijama, ali četiri prethodna veka ostavila su tragove koji su Bosnu i Hercegovinu pečatili i kad su Habzburzi već duboko bili zagazili u vlast. Osmanlijskog carstva bilo nije, ali je ipak bilo sveprisutno: u jeziku (postoji skoro sedam hiljada reči turska porekla u bosanskom), jelovniku, arhitekturi, navikama, odnosima međ’ polovima...

Andrić je odrastao u muslimanski zadojenom Višegradu na Drini. Generacija koja ga je vaspitavala i podizala bila je socijalizirana u vreme raspada, poslednjih decenija osmanlijske vlasti nad Bosnom, što nije ostalo bez uticaja na perspektivu koju je pesnik potom preuzeo. Ono što je u detinjstvu i mladosti spoznao o osmanlijskim vremenima doživotno ga je zaintrigiralo. „Islam je moja sudbina“, kazao je on svom švedskom prevodiocu Gun Bergman.

Ilustracija: Muslimanski ratnici; Autor: Profimedia

„PROKLETA AVLIJA“ I ERDOGANOVA TURSKA

Jedno od njegovih najbitnijih dela, priču „Prokleta avlija“ (na nemačkom prvi put objavljenu 1957. kod Suhrkampa), Andrić je smestio u Istanbul. Preciznije, u jedan istanbulski kazamat. Od grada iza zidina apsane biva primljeno samo ono što sužnji vide, čuju ili nanjuše, kad što vetar sa Zlatnog roga nanese. Priča o bosanskom franjevcu, koji zbog poslova svoga reda stiže u sultanov grad, gde na pravdi božjoj biva osumnjičen i uhapšen, bezvremena je priča o moći i zloupotrebi moći. Ko je danas čita, taj spontano počinje misliti na izveštaje iz Erdoganove Turske, osobito ako baci pogled na najslavniji citata iz dela, rečenici iz dijaloga dva sužnja: „Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.“

Već kod Andrića se mogu čitati optužbe današnjih organizacija za ljudska prava o hapšenjima po Turskoj, a bez navođenja razloga i dovođenja uhapšenika pred istražnog sudiju u razumno vreme. Andrićev protagonist fra Petar biva uhapšen umesto jednog drugog, potraživanog kaluđera: „Kako u to vreme nije bilo drugih fratara koji su iz tih krajeva stigli u Carigrad, turska policija je po nekoj svojoj logici uhapsila fra Petra. Dva meseca je ostao u zatvoru ‘pod istragom’, a da ga niko nije čestito saslušao.“ Baksuzni Petar je bivstvovao u Istanbulu upravo onih dana kad je iz prestonice guvernerima provincija carstva stigla okružnica. „A kad je upravo tih dana, povodom nekih sumnji i nemira u evropskom delu Turske, upućeno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo kojim se vlasti u celoj zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji nepozvani pretresaju državne poslove i usuđuju se čak da i sultanovo ime blate, valija se, kao i svaki rđav činovnik, osetio lično pogođenim.“ Andrić, koji je umro 1975. godine, nije imao prilike da vidi današnje prilike u Turskoj - ali sličnosti su prisutne, kao i u svakoj dobroj literaturi.

Glede grozota kojima su Tito, šef Jugoslavije i njegova klika, prvih godina svoje vladavine progonili stvarne i navodne protivnike, ne iznenađuje da je oprezni Andrić, koji je kao saborac Gavrila Principa za trajanja Prvog svetskog rata čamio u habzburškim apsanama, a potom nije bio sposoban za disidentstvo, parabolu o razgoropađenoj državnoj moći prebacio u istanbulski kazamat osmanlijskih vremena.

Prokleta avlija, kako Andrićevi sužnji zovu svoj kazamat, mogla bi biti locirana i u Staljinovom arhipelagu Gulag ili u Putinovoj Rusiji, na Titovom Golom otoku, u zalivu Gvantanamo i svuda gde moć krši pravo - znači i u Erdoganovoj Turskoj. „Carigradska policija se drži osveštanog načela da je lakše nevina čoveka pustiti iz avlije, nego za krivcem tragati po carigradskim budžacima.“

Reuters, Redžep Tajip Erdogan

ANDRIĆ U OČIMA MUSLIMANA

Andrićev opis Osmanlijskog carstva nije ostao bez prigovora, posebno ne u Bosni, gde mnogi muku tešku muče sa svojim jedinim nobelovcem. Bosanskomuslimanski intelektualci napisali su celu jednu biblioteku literature koja Andrića prikazuje kao mrzitelja islama. Njen moto je koncentrisan u rečenici liberalnog bosanskog akademika Muhameda Filipovića: „Andrić je svojim delom više zla naneo Bosni nego sve neprijateljske vojske zajedno.“

Najpoznatiji primer bosanske antiandrićevske literature je u Sarajevu izdato delo „Bosanski muslimani u Andrićevom delu“ iz 1995, čiji je autor književni kritičar Muhsin Rizvić, koji je preminuo godinu pre objavljivanja monografije. Na više od 680 strana Rizvić se trudi da pomoću stotina citata dokaže da Andrić ne samo da je mrzeo bosanske muslimane i Turke nego da je bio i perverznjak, koji je svoje sopstvene sadističke fantazije pripisivao osmanlijskim glavarima ili muslimanskim vernicima.

Da je Rizvić svoje delo, čije su obelodanjivanje podržali Islamska zajednica Bosne i Stranka demokratske akcije, vođe bosanskih muslimana Alije Izetbegovića, pisao u Sarajevu pod opsadom i paljbom srpskih vojnika generala Ratka Mladića, u ovom kontekstu ipak nije nebitna činjenica. Andrić je, tako glasi Rizvićeva presuda, oslikao „crnu sliku bosanskomuslimanskog sveta“ i u „mozaiku pervertiranih scena“ stvorio jednu „galeriju patoloških figura“, u koje je ulio svoje sklonosti ka sadistima i napaljenicima.

Ne može se poreći da nasilje kod Andrića igra bitnu ulogu. Pojedini pasaži se čitaju kao scenario za neki Tarantinov film, na primer dug opis nabijanja na kolac jednog srpskog seljaka u „Na Drini ćuprija“ ili scena masovnog silovanja jedne psihozaostale Ciganke od strane osmanlijskih vojnika u romanu „Omer-paša Latas“. No, da li je to, kako Rizvić piše, „pođavoljeni svet“ u kom je stvorena „atmosfera turske krivice“, a islam difamiran kao prauzrok zla? Ko tako selektivno traga, kako to Rizvić radi, taj će u Andrićevom delu naći bezbroj primera neljudskih katoličkih Hrvata ili pravoslavnih Srba. Andrić prosto nije imao baš najpozitivniju predstavu o ljudima koji imaju moć nad drugim ljudima, te načina na koji je koriste, a pošto se najveći deo njegovih priča dešava u vreme kad su Turci vladali Balkanom, to se posebno odražava u predstavljanju muslimana.

U stvari, Andrić ne pravi razliku između muslimana i hrišćana, nego između moćnih i nemoćnih. To se provlači i kroz porodice, gde su žene i deca najčešće oni koji nasilje ne mogu da delegiraju na niže, te stoga moraju da ga otrpe - nezavisno od svoje religije.

Rizvić tvrdi da bosanski muslimani (koji se kao narod tek od 1993. zvanično nazivaju Bošnjaci) označenje „Turci“ kod Andrića doživljavaju kao jednu vrstu istorijske pretnje, koja se odnosi na srpski jauk za izgubljenom srednjovekovnom državom posle bitke na Kosovu polju 1389. Andrićeva poruka glasi: „Vi ste nad nama vladali 400 dugih godina, sad ćemo mi vama 400 godina vladati. Vaše vreme je isteklo.“ Da označenje „Turci“ za bosanske muslimane u srpskom ponešto obezvređujuće zvuči jeste tačno. Postoje užasni primeri za to u kom je kontekstu ovaj pejorativ bio upotrebljavan još u najnovije vreme, poput masakra u Srebrenici, kad su srpski vojnici pod Mladićevom komandom u julu 1995. streljali oko 7.000 zarobljenih bosanskih muslimana. U prisluškivanim razgovorima iz tih dana, koji su se čuli na Haškom sudu za ratne zločine, uvek je i stalno reč o „Turcima“, koji ima da se „oposle“.

Ovi „Turci“ su iz vizure Mladićeve ekipe bili potomci negdašnjih kolaboranata osmanlijskih zavojevača, nad kojima sada ima da se izvrši osveta. No Andrićev pripovedač, poput onog u na nemačkom nedavno ponovo izdatom centralnom delu „Travnička hronika“, završenom u aprilu 1942. u Beogradu pod nemačkom okupacijom, nije mogao o Srebrenici ništa da zna, kao ni njegov tvorac. Štaviše, Andrićevi neimenovani pripovedači nisu nikad posve uzdignuti iznad stvari, nego često potiču iz Bosne i pripovedaju o vremenu u kom je u međusobnom opštenju bilo uobičajeno sve muslimane u Bosni označavati kao Turke. Da su govorili o „bosanskim muslimanima“, to bi bilo isto kao da američki vlasnici plantaža u vreme „Čiča Tomine kolibe“ o svojim robovima govore kao o „afroameričkim sugrađanima“.

Esencija Andrićeve književnosti ionako ne leži u političkom posmatranju, nego u zapanjujućem osećaju za zvuke, mirise, gestove i ostale detalje, koji su za oko zapali i Orhanu Pamuku. To vredi za opis noćne tišine u bosanskom gradiću Travniku, ili ogromnih šaka kod austrijskog konzula pozvanih franjevaca, svih do jednog seljačkih sinova: „Fratri su jeli obilno i ćutke, snebivajući se na mahove pred nepoznatim jelima i sitnim kašičicama od bečkog srebra, koje su u njihovim krupnim rukama iščezavale kao dečje igračke.“

U tim scenama, ipak, nenajavljeno uvek dolazi do eksplozije nasilja. Tako vezir, glede njegove (navodne) pobede u bici nad Srbima, poziva na prijem austrijskog i francuskog konzula u Travnik, koji je nekoliko dekada umesto Sarajeva bio glavni grad Bosne. Prijem se neposredno pretvara u festival grozota. Dok se opušteno uživa u đakonijama, pojavljuju se dvorjani s korpama, vrećama i jednom asurom. „Sve te sudove brzo poodrešiše i pootvaraše i počeše da istresaju na razastrtu asuru. Za to vreme posluga donese konzulima limunadu i nove čibuke. Na asuru počeše da sipaju odsečene ljudske uši i noseve u znatnoj množini, neopisivu masu ubogog ljudskog mesa, usoljenu i pocrnelu od usirene krvi.“

Na kraju dvorjani, kao vrhunac poniženja hrišćanstva od strane islama, na gomilu ljudskog mesa bacaju nekoliko ikona. „Neko nevidljiv, iz prikrajka, reče dubokim molitvenim glasom: ‘Bog je blagoslovio islamsko oružje!’ Svi prisutni Turci odgovoriše nerazumljivim mumlanjem.“ Gađenje obojice stranih diplomata još je jače kad saznaju da delovi tela nisu odsečeni srpskim ratnicima, nego potiču iz „uobičajenog krvoprolića“, koje su osmanlijski vojnici počinili nad bespomoćnim posetiocima jedne hrišćanske službe božje.

Profimedia, Ivo Andrić, dodela Nobelove nagrade

„ZLATNO DOBA“

Ko osmanlijsku vladavinu nad Balkanom vidi kao „zlatno doba“, kako to činjahu Tajip Erdogan ili njegov bivši ministar spoljni Ahmet Davutoglu u govorima u Sarajevu, može da ovakve slike nazove „islamofobnim“ ili „antiturskim“. Ali, da budemo jasni: Andrić se, pre nego što bi se latio pisanja svojih romana, dugo godina bavio istraživanjem arhivske građe i čitao savremene dnevničke zapise, diplomatske izveštaje i novinske članke. Za „Travničku hroniku“ je istraživao u ahivima Pariza i Beča. Pojedine njegove plastične scene izvodi su iz dnevnika ili depeša iz zaostavštine francuskih i austrijskih diplomata, koje je Andrić skoro bez parafraziranja preuzeo.

Prema tome - jeste da muslimani kod Andrića često nastupaju kao počinitelji, ali oni su, realno gledano, u defanzivi. Zalud čeznu za vremenima u kom će „glib, koji poslednjih godina na čistoj veri i pravom turčinluku visi, biti otrt“. Umesto toga su Osmani, te s njima i islam, u povlačenju. Hrišćanski narodi Evrope sve brže rastu zbog poboljšane zdravstvene nege, a „raja“, znači hrišćanski narod sultanov, sve više gunđa. Nespojiv je zov hrišćana za nacionalnim državama sa osmanlijskom podelom naroda po konfesijama. Andrićevi muslimani imaju osećaj da žive u poslednjim vremenima, da su bespomoćno izručeni rastućoj armiji hrišćana i njihovom visokom natalitetu. Osećaju se preplavljeni hrišćanstvom, demografski skučeni, ugroženi u sopstvenom načinu života.

Andrić je u Bosni još stigao da upozna muslimane koji su doživeli ta „muslimanska poslednja vremena“: u njegovom opusu oni detaljno opisuju svoja strahovanja i brige. Andrić prilično precizno tada predstavlja upravo ona strahovanja koja danas mnogi Evropljani osećaju u pogledu demografske neujednačenosti među njima i muslimanskim svetom. Ko se bavi pitanjima podele države i crkve, razuma i vere, religije i privatnog života, ili time kako mogu hrišćani i muslimani u Evropi ubuduće međusobno da žive, taj će kod Andrića naći puno odgovora, koji nisu jednostavni ili jasni, a tek nisu prijatni. No, to su odgovori koji se nas svih tiču, a našu će decu verovatno mnogo više pogoditi nego što nam može biti milo.


PIŠE Mihael Martens

PREVOD Mirko Vuletić

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Profimedia, Ivo andrićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Profimedia, Ivo andrićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Profimedia, Ivo andrićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Profimedia, Ivo andrićSvet

SUĐENJE PUČISTIMA U TURSKOJ: Oko 500 ljudi tereti se za pokušaj vojnog udara

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS