Magazin

ISPOVESTI MAJKI MAFIJAŠA O Ljubi Zemuncu: Psovao je majku srpsku, dok ga nisam naučila pameti! (FOTO)

Neobjašnjivo zanimanje za “heroje ulica” i poplava informacija u medijima, danas prevazili nivo samih devedesetih. Možda je upravo zato i dobro i poučno znati šta su o sinovima kriminalcima mislile i govorile žene koje su ih beskrajno volele

Objavljeno: 29.03.2017. 15:25h
Foto: Rosa Ćurčić, majka Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac; Autor: Rade Kovač
Tokom poslednjeg svedočenja u Specijalnom sudu Miladina Suvajdžića znanog kao Đura Mutavi,  nespretnošću sudije i nesnalaženjem drugih javnost je saznala da je ovaj svedok saradnik promenio identitet. I čula njegnovo novo ime i prezime. Učinjena omaška je, verovatno, u međuvremenu nekako ispravljena, mada do nje nikako nije smelo da dođe. 

Naopaka situacija podsetila nas je na okolnosti, većini neznane, pod kojima se Đura uopšte pojavio kao prvi svedok saradnik tužilaštva u istoriji Srbije. A one se, ma koliko Đura bio upleten i upoznat u poslovanje zloglasnog “zemunskog klana”, značajnim delom odnose na njegovu majku Iboljku, označenu u vreme akcije “Sablja” kao “mafijašicu” koja je za račun kriminalaca skrivala drogu i kupovala stanove i salaše u kojima su se sami skrivali, ili pak u njih dovodili otete za čija su oslobađanja naplatili desetine miliona tadašnjih maraka.
 


Iboljka Suvajdžić provela je neko vreme u zatvoru. Dok se neko u policiji nije pribrao i shvatio da od njenog zatvaranja i medijske hajke nema koristi. Nije Iboljka ni približno imala značaj koji joj se pridavao, a sve što je činila zapravo je bila isključivo majčinska želja da zaštiti svog sina. Tako je, zapravo, Đura Mutavi i pristao da svedoči u korist države. Njegov jedini uslov je bio - pustite mi majku i sve ću vam ispričati.

Policajci su obećanje, uprkos protivljenju nekih rukovodilaca “Sablje”, ispunili. Iboljku su doveli u posetu sinu, oboje su se rasplakali, majka je puštena iz pritvora, a Đura se držao reči - kada je počeo da svedoči o načinu rada i zločinima “zemunaca” teško ga je bilo zaustaviti. 
 
Iboljka se vratila dotadašnjem životu u mestu nadomak Novog Sada. Sin Đura ju je redovno posećivao. Obezbeđivali su ih lokalni policajci. Onako kako su to mogli da čine. Po dvojica u smeni, u dvorištu u kojem je bio parkiran rasklimatani “stojadin”. Anegdota ili ne, ali priča je iz takozvane prve ruke - policijski automobil je imao ulogu da zaplaši potencijalne namernike zlih namera, a zapravo nije imao ni motor. Samo šasiju donetu preko noći. Kada je u kući boravila sama, Iboljka je policajcima kuvala kafu i spremala obroke. Oni su se zabavljali igrajući karte.   

Namerio sam se da je uz pomoć jake veze pronađem. Pristala ili ne na razgovor, želeo sam bar da upoznam “najveću mafijašicu” iz vremena vanrednog stanja 2003. godine. Ali, odselila se, imanje je, prema priči jednog od komšija, prodato. Otišla je u drugo, ne tako udaljeno mesto. Ni u njemu nismo imali sreću da je nađemo. Navodno je prešla da živi u Novi Sad. U stan kupljen od novca dobijenog za kuću i prvo imanje. I, navodno, i dalje uz obezbeđenje. Zvanično je bilo nemoguće dobiti njen kontakt, uzdali smo se u saznanja mog “vodiča”, čoveka koji je po dobrom Iboljku zadužio. 

Ni u glavnom vojvođanskom gradu nismo postigli željeno. Ni tamošnji prijatelji upoznati u “svakakve prilike” nisu uspeli da nam pomognu. Obustavili smo traganje čiji je rezultat bio utrošak vremena, noca za benzin i putarine, plus “osveženje”. Od Iboljke ni traga. Sve dok nisam došao do informacije, teško apsolutno proverljive, ali dobrim delom pouzdane, da se više i ne nalazi u Srbiji. Trajno je napustila zemlju. Koliko se sada često viđa sa sinom, ne znam. Ali mi je žao što nisam uspeo da je vidim, bar nakratko razgovaram o njenom i životu njenog sina. O Đuri s pogrdnim nadimkom čija su saznanja zapravo usmerila i ubrzala tok čitave “Sablje”. Da čujem majčinsku priču o životima koji po svemu odudaraju od uobičajenih.    

Sve me je to podsetilo na nešto drugo. Pre više od 20 godina razgovarao sam s majkama tada već pokojnih heroja beogradskih ulica, Ljube Zemunca, Branislava Matića Belog i Giške. Čitajući danas delove njihovih sećanja učinilo mi se kako se, nažalost, važan deo okolnosti od pre tri decenije ne razlikuju previše od sadašnjih. A jedno je uočljivo - iako zaštitnički nastrojene, u prvi plan ističući dobre strane, svoje sinove nisu smatrale bezgrešnim. S razlogom strahujući za njihove živote uvidevši u šta su se njihovi sinovi upleli.  

Miladin Suvajdžić poznat kao Đura Mutavi i njegova majka Iboljka Suvajdžić; Autor: Privatna arhiva

NAJAVA ZLOČINA

Ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu 10. novembra 1986. ubijen je Ljubomir Magaš, Ljuba Zemunac, idol dečaka odraslih na ulici, odmetnik koji se državi suprotstavio pesnicama i namerom da, kako je to negde ostalo zabeleženo, “kršeći zakon dođe do pravde”. 

O Ljubi su se ispredale neverovane priče. Govorilo se da je najjači,  blag i prek, pitom i nepredvidiv... Njegovom imenu generacija kojoj je pripadao duguje zahvalnost za blagonaklon odnos prema kriminalcima koje je Beograd iznedrio. 

Njegova majka Rosa Ćurčić nikada se nije previše ljutila na one koji su ružno pisali i govorili o njenom sinu. Nije joj bilo svejedno, pogađale su je ružne reči o nečemu što ona zna da tako nije bilo. A opet, bila je svesna svega što njen sin jeste. Devet godina posle Ljubine smrti ispričala je:

- Nikada nisma pomenula Ljubinog prvog advokata kojeg mnogo poštujem, Veljka Guberinu. Ljuba je tada maloletnik. Naravno, upao je u nevolju. Ukrao je tri automobila. Nisam znala kod kog advokata da odem, nikog ne poznajem. Uzmem tako novine i pročitam da je Guberina tada branio nekog ubicu. Vidim da je poznat advokat, mada mi nije palo na pamet kakvog je ranga, i pronađem njegovu adresu. Tada je radio samo krvne delikte. Kad sam rekla zbog čega sam došla pogledao me je začuđeno, objasnio da odavno ne radi takve slučajeve i da će svaki njegov mlađi kolega to uraditi mnogo bolje od njega. Ja u plač. U to mu ulazi majka, mala ženica kao i ja. I da me uteši kaže: “Biće sve u redu”. Objasnim joj da mi je sin jedinac, da mi je on sve što imam...  A ona Veljku kaže: “Neka sine, neka, znaš šta znači kad je sin jedinac”. I prihvati Guberina, “dobro, dobro, neka bude”. Tad je bio na vrhuncu. Na kraju, on sa sudijom skoro da nije hteo da razgova: “Ajde, ne brukajte se. Dečko uzeo – nije hteo da kaže ukrao – tri automobila, a ovde zavlače ruke u državnu kasu i kradu”. Ljuba je dobio tri meseca uslovno.

Ljuba Zemunac; Izvor: Privatna arhiva

Na svakom njegovom suđenju sam bila. Imao je tri suđenja u životu i to uvek za silovanje. A to mu je policija namestila. Ovo u Beogradu, to je bila vrlo ružna devojka, zaista vrlo ružna. Ljuba se izbezumio. Sudija je znao da ako neko može da ga ukroti, onda sam to ja. Zove me i zamoli da smirim Ljubu. A on čim sam došla kaže: “Majko, kad sam je video, ona je toliko ružna, da je bila negde u gomili ja bih mogao da je zapazim koliko je ružna. Moje oči je nikad nisu videle“. Onda se okrene prema sudiji, pa smireno kaže: “Nemoj više da razgovaramo. Ti znaš da mi je namešteno i da moraš da me osudiš”. Vrlo brzo je osuđen.

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Rosa Ćurčić, majka Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac; Autor: Rade KovačSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Rosa Ćurčić, majka Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac; Autor: Rade KovačSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Rosa Ćurčić, majka Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac; Autor: Rade KovačSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Rosa Ćurčić, majka Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac; Autor: Rade KovačMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS