Magazin

ISPOVESTI MAJKI MAFIJAŠA (III deo) O Đorđu Božoviću Giški: Nemam ništa njegovo sa ratišta, sem ona dva ćebeta u kojima su ga doneli!

Neobjašnjivo zanimanje za “heroje ulica” i poplava informacija u medijima, danas prevazili nivo samih devedesetih. Možda je upravo zato i dobro i poučno znati šta su o sinovima kriminalcima mislile i govorile žene koje su ih beskrajno volele

Objavljeno: 01.04.2017. 06:00h
Foto: Milena Božović, majka Đorđa Božovića Giške; Autor: Rade Kovač
Posle godina provedenih po zatvorima širom Evrope, Đorđe Božović Giška se u tadašnju Jugoslaviju vratio pred početka rata. Nije se dvoumio oko toga treba li u rat ići, ili ga posmatrati. Srpstvo s kojim je, po kazivanju drugova iz mlađih dana, zarazio većinu u svom okruženju, bilo je na prvom mestu. Od trenutka kada je imenovan za komandanta Srpske garde vreme je provodio na frontu, dolazeći u Beograd tek kad je morao. Tako je bilo do 15. septembra 1991. kada je poginuo u blizini Gospića, pod neobičnim okolnostima.

Milena Božović, Giškina majka, kivna je na puno toga što je doživela posle smrti svog sina:
 


- Ne dolazi mi niko od ovih s kojima je moj Đorđe bio blizak. Evo, pogledajte okolo, nikakvog obeležja u ovoj kući od Đorđevog boravka na ratištima nema. Sve su razvukli. Gledam kako svi pokušavaju da popularišu sebe, da se uzdignu preko Đorđevog imena. A da vam kažem - većina njih nije zasluživala da uđe u ovu kuću. Pokrali su ga. Kako se ne nađe niko od tih ratnih drugova da nešto donese meni. Ja nemam ništa njegovo sa ratišta, sem ona dva ćebeta u kojima su ga doneli i krvave zastave s kojom su ga pokrili. I Sveto pismo. Njegovo. Najvrednije što mi je ostalo je oko 300, možda i 500 njegovih pisama od '84. godine.
 
Pisali su posle njegove smrti da je radio za Državnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste. Ali je radio u ono vreme kad je postojala neka država, hteo je da pomogne, a pravo da kažem, povukao je i mnoge druge da rade za državu. Neću da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga, videla nisam. Ali sumnjam da je dobijao. Niti me je to interesovalo. Tačno je da je kod mene dvaput došao onaj inspektor iz DB i dao koverat. Kad je Đorđe to radio, ja sam shvatala državu kao nešto ljudski, pravedno, mada mi je moja baba još ‘46. godine ptičala da ćemo tek videti kakve će nas sve muke zadesiti. 

Bio je dobra duša, to su svi znali. I prvi put je dopao u miliciju zato što je drugima pomagao. Vraćao se s društvom iz nekog restorana u blizini Kalemegdana. Prolaze i čuju kako neko zapomaže. A tamo u šetnju muškarac i žena. Ona noseća. Spopali ih manijaci, njih dvojica. Jedan uhvatio muža i drži ga, drugi napada na ženu. E bede, mučenica već u sedmom mesecu. I moj Đorđe dotrči s dnigovima, uhvate ovu dvojicu i izudaraju ih. Kad, eto i milicije. Ovi što su dobili batine pobegnu, a miliconer počne da viče na Đorđa i njegove drugove. Kao, otkud njima pravo da isteruju pravdu, da bilo koga tuku. I preda ih sudiji za prekršaje zbog remećenja javnog reda. On štitio nejake, a ovi njemu sude.

Drugi put je bilo kad je na nekoj utakmici, ili nešto slično, izboden nožem. Napali su nekog dečka i Đorđe je išao da ga brani. Tad su ga izboli. Kad je naišla milicija bio je maltene polumrtav. Šili su ga, imao je 15, 16 rana. Hoću da vam kažem da su mu se sve nepravedne stvari događale. I onda je počeo da beži, da radi po svome. A bio je nekako borben od malih nogu, nepravdu nije trpeo... 

Pričaju svašta o njemu i Ranku Rubežiću... Samo ja tačno znam zašto se nisu voleli. Bili su prijatelji koliko su mogli da budu. Jednog dana je Ranko došao kod nas. Njegov otac i ja smo ga nešto kritikovali, rekli da treba da ostavi devojku koja nije za njega, već da uzme jednu drugu, mnogo dobru, koju je ostavio. Njoj je jednom u nastupu besa slomio ruku. Ranko je bio strašno prek i čudan. Pošto meni nije mogao ništa da kaže iznervirao se na svog oca, uzeo Bibliju, Bože mi oprosti, pa raspalio oca po glavi. Otvorio mu je ranu. Kad je Đorđe došao kući i čuo šta je bilo, to ga je strašno pogodilo. On organski nije podnosio ljude koji mogu da dignu ruku na starije, a kamoli na svoje roditelje. Pa ja sam Đorđu umela takav šamar da zavalim, a on drhti, okrene se i izleti kroz vrata. Nikad reč da mi kaže, jer mu je roditelj svetinja. E, od tog dana on Rubežića više nije mogao da podnese. 
 
Što se tiče patriotizma, njemu je davno proradio kliker. Znate, njemu su i oca ubili u Crnoj Gori pod nerasvetljenim okolnostima. Našli su ga na smrt pretučenog u jednoj štali. Đorđe je u zatvoru mnogo saznao o našem izdajstvu. On je znao sve pre rata. Eno, slikao se u onoj majici sa četiri ocila nekoliko godina pred rat. Prosto je bio zaražen ljubavlju prema Srbiji. A govorio je da je Srbin iz Cme Gore. Nikad nije hteo drugačije da kaže.

Još dok je bio u Briselu pisao je kako mrzi Tita i komuniste, kako mu je žao četnika u inostranstvu. Jednog dana dolazi ovde neki čovek, zna se ko ga je poslao, pa kaže meni da idem kod njega i kažem mu da ne priča svašta protiv komunista. A nema svrhe ništa pričati. Đorđe je i ime dobio po Karađorđu, bio je odgajan u tom duhu. Bio je u Americi, među Srbima za koje svi znaju ko su i zbog čega su pobegli odavde. Čim je video da postoji šansa za srpstvo, on je krenuo.

Gde god sam mu išla u posetu, on je govorio jedno te isto — da smo izdati, da je srpstvo izgubljeno, da ako se Srbi ne ujedine 'leba nema. Posle su mu u SPO dali zadatak. Došao je kući i rekao: “Majko, dali su mi da budem komandant Srpske garde”. Bio je za srpsku vojsku, da se to organizuje, jer kad mogu oni hitlerovci u Zagrebu da imaju vojsku, Srbija mora da im se suprotstavi. Govorio je da nema ništa bez takve vojske, jer ova je bez Boga, nije ni za šta... 

Poslednji put mi se javio 14. septembra '91. godine, dan uoči pogibije. Rekao mi je: “Majko, da devet sinova imaš, da ih svih devet ovamo pošalješ i sve da ih izgubiš, a ne samo mene jednoga, i da suzu ne pustiš. Takvi su jad i tuga pritisli ovaj narod”. A kad je tamo na frontu bio, kad mu je general Mladić naredio da skida kokardu s kape, Đorđe mu je odgovorio da dođe on pa nek' mu je skine. Sad Mladić nosi kapu starog srpskog oficira i nije ga sramota... Video je mnogo toga nečasnog tamo na frontu. 
 
Priča mi ćerka Slavica da je poslednji put pred odlazak na front bio kod nje dva-tri dana. Nosio je fotografije pokojnog Belog snimljenog u mrtvačnici posle obdukcije. I terao je da gleda te srašne slike. Slavici fotografije ispadaju iz ruku, a on joj govori. “Gledaj seko, nauči se da je život krvnički, sad će i brata da ti ubiju”. Govorio je da je bolje da tamo ljudski pogine, da strada od ustaša, a ne da ovde kažu kako je poginuo u obračunu kriminalaca. “Takvog će sutra brata da ti donesu u kuću”, rekao je. Kao da je sve unapred znao i pomirio se s tim.

Neki sad pričaju da je napravio glupost, da je poginuo bez veze. Koliko puta sam to čula, Slavica pogotovu. Ljudima ovde u Beogradu, Srbiji, možeš da radiš šta hoćeš, oni će ćutati i trpeti kao ovce. Đorđa je sve to strašno bolelo. Toliko je bio zadojen srpstvom, možda to drugi ne mogu da razumeju. Pričali su - njegova smrt je samo politički poen za SPO. Tako su Beli i Đorđe ispali kao neki politički poeni. I njihov život i njihova smrt. Svima koji misle da je moj sin bio nekakav poen, neka Bog naplati ono što su drugima učinili.

Kada su Đorđa doneli mrtvog bilo je puno oružja koje je on namenio gardi, kupovao od svog novca... Posle sahrane to je sve odjednom nestalo iz kuće. Ne bi nama bilo krivo da je to oružje podeljeno njegovim ratnim drugovima, neka to drže kao uspomenu. Ili da su ga odneli na ratište, za to je i bilo namenjeno. Ništa se o tom oružju ne zna gde je završilo. Onda je jednog dana iz kuće nestao i njegov “roleks”. Taj sat mu je poklonio pokojni Duja Bećirović. Koštao ga je 48.000 maraka. To je kupio u radnji, dao sve s računom da neko ne pomisli da je ukraden. I to je neko ukrao. Ja sam tako strašno klela kao da sam opet sina izgubila. I da li postoji nešto, ili se lopov predomislio, odjednom je sat posle mesec dana podmetnut na vidno mesto u stanu. Nisam ja luda, znam gde ostavljam svaku sitnicu, kako ne bih znala gde mi je tako draga uspomena.

Tuga je velika. Puno mi je srce što ima mnogo ljudi koji o Đorđu pričaju najlepše. Hvala svima koji ga pamte po dobrom, jer je takav i bio. Jeste uteha što je bio takav, što imam čime da se ponosim. Ali je tuga veća.

PIŠE Vojislav Tufegdžić

FOTO Rade Kovač


   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Milena Božović, majka Đorđa Božovića Giške; Autor: Rade KovačSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Milena Božović, majka Đorđa Božovića Giške; Autor: Rade KovačSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Milena Božović, majka Đorđa Božovića Giške; Autor: Rade KovačSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Milena Božović, majka Đorđa Božovića Giške; Autor: Rade KovačMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS