Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Oceubistvo u srpskoj politici: Srbija na kauču profesora Petra Jevremovića

Odnos između Vučića i Nikolića je grabež zavađene braće, koja tako funkcionišu jer nemaju oca. Biračko telo lako sopstvenu prazninu ogleda u praznini tih tužnih pajaca

Objavljeno: 08.04.2017. 06:00h
Foto: Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić; Autor: Dado Đilas
Politička situacija u Srbiji je takva da su najpozvaniji da je komentarišu lekari, psihijatri i psiholozi. Kada je u nekom trenutku zaličilo da je Aleksandar Vučić zabio nož u leđa Tomislavu Nikoliću, pre nego što su se dogovorili o haljinama supruge mu Dragice i nelegalnih vikendica sinova, činilo se da je na delu još jedno „političko oceubistvo“. Zato smo u pomoć pozvali psihologa Petra Jevremovića, profesora na Filozofskom fakultetu.

„Oceubistvo je komplikovana tema jer zadire u samu srž mitologije helenske drame, kasnije je psihoanaliza od toga napravila veliku priču. Stvar je do te mere zasićena težinom i značenjem da je Frojd među prvima poverovao u univerzalnost oceubistva, neku gotovo političku konstitutivnost akta oceubistva. Makijaveli je, recimo, verovao da se taj raskorak između monarhističke vlasti i one bazirane na republičkom poretku upravo bazira na oceubistvu. E sad, nevolja je što znamo da postoje kulture koje funkcionišu upravo oprečno i zanimljivo je da u Persiji ne ubija sin oca nehotično kao što se to događa kod Sofokla, nego otac ubija sina. Potpuno je obrnuta situacija. Njihov heroj Rustan ne znajući na bojnom polju ubija takmaca, izazivača u kome, tek pošto ga je ubio, prepoznaje svog sina.
 


Nekako tvrdo verujem da je u Srbiji u ovom trenutku oceubistvo nemoguće iz vrlo prostog razloga - ne postoji otac koji bi se mogao ubiti. Otac nije roditelj, otac je specifična forma simboličke funkcije. Živimo u društvu koje nije samo obeleženo krizom vrednosti, ekonomskom krizom, raznim političkim turbulencijama. Jedna od bitnijih kriza, a to se kod nas baš onako bolno vidi, upravo je kriza funkcije mesta oca. Sva ta razna simbolička ubistva ili nekakva politička neverstva, odnosno raskoli i klinčevi ne događaju se između sinova i očeva nego između raspomamljene, nekontrolisane i ambicijom vođene duhovne siročadi. U tome vidim jedan mnogo dublji tragizam od samog tragizma političkog oceubistva, ono što se nekako implantiralo u odnosu između Bruta i Cezara, ili ono još dalje u tom tragičkom odnosu između Laja i Edipa. Razobručenost vrednosne i političke situacije i odsustvo bilo kakvih orijentira u kojima se mi krećemo između ostalog je posledica baš tog tragičnog pomankanja funkcije oca.

Da stvar bude zanimljivija, ako uđete u našu istoriju, naći ćete nešto što će vas začuditi. Naći ćete priču o konstituisanju i transmisiji vlasti između oca i sina gde ne postoje oceubistva. Šta se desilo između Svetog Simeona i Svetog Save - desilo se upravo nešto suprotno od onoga što se prepoznaje u tom uobičajenom narativu oceubistva. Pojednostavljeno rečeno, u ovom trenutku sva ta politička neverstva, sva ta pragmatična bestijarenja, sve to zlo i nelojalnost u suštini su posledica odsustva oca, odsustva očinske funkcije, ne u onom smislu oca nacije, u nekakvom patetičkom smislu, nego zbilja u ontološkom i vrednosnom smislu. Ono što se sada eventualno insinuira da se događa mi zapravo i ne znamo da li se to događa, možda su se oni prosto dogovorili da to tako izgleda, ali makar onako kako to deluje na prvi pogled, ni najmanje ne liči na oceubistvo nego zapravo na grabež između zavađene braće. Jer zavađena braća se po mitu mogu ustremiti jedni na druge i veliko je pitanje kada će se i da li će se oni složiti da udare na nekog oca. Opet, interesantna je i stvar kad će braća udariti na oca, ako će uopšte i udarati na njega. Krajnje je pojednostavljeno govoriti o oceubistvu u politici, pogotovo o oceubistvu u savremenom svetu, svetu koji više nije mitski, koji je potrošio te velike narative.“
 
TRIVIJALNI AKTERI

Podsećam profesora na još jedno navodno političko oceubistvo, kada je Ðinđić preuzeo Demokratsku stranku od Dragoljuba Mićunovića.

„Nisam siguran koliko bi Mićunović mogao uopšte da prođe kao njegov otac, drugo, on je onda bio smenjen, uopšte više nije imao nikakve zube. On više nije bio nikakav otac. Pitanje je da li je on ikada ikome bio otac u tom simboličkom smislu. Ne bih da govorim o ličnostima, ali mislim da upravo dolazimo do priče o pomankanju snažne figure oca. Mi smo narod koji je bar pet decenija, ako ne i više - možda čak i ceo vek - potrošio na bolno nemanje priče. Mi nemamo priču. Između ostalog, nemamo priču zato što ne postoji taj ne samo otac koliko roditeljski par u simboličkom smislu koji bi tu priču učinio živom i uverljivom i koji bi samim tim omogućio protok ljudstva, vrednosti, simbola... Ako se ovde išta zbilja šakom i kapom komadalo i ubijalo, to je priča koja je potpuno rastrgnuta, obezglavljena. I sećanje. Ljudi ovde pate od pomankanja elementarne memorije. Svi ti trivijalni akteri mogu da igraju i dalje svoje trivijalne uloge upravo zato što ljudi nisu u stanju da pamte. Naša situacija nije tragička u onom smislu u kojem je to nekada bilo u helenskoj tragediji, naša situacija je bolno i pogubno trivijalna. A bolno i pogubno trivijalna je zato što su junaci te priče apsolutno suprotni junacima helenske tragedije. To su, kako bi rekao pesnik, ljudi bez kalibra i ideja. Znate na kog pesnika mislim. Na Džonija Štulića.“

Petar Jevremović; Autor: Zorana Jevtić

SUKOB JE NEMINOVAN

Da se malo odmorim, idemo na priču o Hegelu.

„Hegel je bio mnogo lukaviji. On je storiju o surevljivosti između oca i sina konceptualizovao kao priču o tenziji između gospodara i sluge. Ta situacija je primerenija istorijskom, a ne mitskom poretku stvari. Gospodar je bio onaj ko je u stanju da život stavi na kocku, onaj koji rizikuje. To je onaj koji se ne boji anihilacije sopstvenog bića i koji rizikujući nameće svoju volju onom drugom koji ustukne, onom drugom koji se cenjka, onom drugom koji se premišlja i koji samim tim prihvata funkciju drugog, potčinjenog, podređenog. U tom slučaju sluge. I to je bitna stvar. Gospodar je gospodar ne zato što ima neku gospodarsku suštinu. Gospodar je gospodar zato što se snagom svoje volje nametnuo slugi da ga kao gospodara prizna. Sluga je opet sluga ne zato što ima neku narav sluge, nego zato što je njegova volja takva da on jedino kao takav može biti priznat od gospodara. Paradoksalno rečeno, stvar je komplementarna čak hrišćanskoj ideji razumevanja odnosa između oca i sina. To se često zaboravlja. Otac nije otac zato što je biološki otac, kako kažu stari teolozi, otac je otac zato što ima sina. Sin je sin zato što ima oca. Prosto, oni su relaciono sakonstituisani, niko nije pre nekog nego su oni simultano to što jesu. E sad, šta kaže Hegel, gospodar uživa u toj svojoj moći i dominaciji dok sluga radi. Sluga radi za gospodara. Radeći za gospodara, on, makar idilično istorijski posmatrano, radi na sebi, gospodar uživajući u vremenu gubi vreme da iskoristi mogućnost da sebe učini jačim i rezistentnim na promene. Pre ili kasnije doći će do tog sukoba, gospodar će toliko zavisiti od sluge da će sluga paradoksalno gospodariti nad sopstvenim gospodarom. E sad, ta ideja rivaliteta, ta ideja nesklada, ta ideja moći s jedne strane može voditi ka koliziji, može voditi ka sukobu, može voditi ka direktnom megdanu, a s druge strane, može voditi ka čekanju, ka oklevanju, iščekivanju. Mnoge sluge se ne sukobljavaju s gospodarima ne zato što su zadovoljni gospodarima ili zato što su sluge po prirodi, nego zato što im računica kaže da je bolje da rizik zamene proračunom, odnosno hrabrost s računicom i onda prosto čekaju da simbolički ili stvarno gospodar umre. Prevrati se u suštini dese kasno, neki put čak i prekasno, upravo zato što su sluge u nespremnosti da se suoče sa slobodom. To se nama mnogo puta dešavalo ovde.“

Ilustracija: Srpski političari; Autor: Dado Đilas

NEMA NAM SPASA

„Ima li nam leka“, pitam dok se vrpoljim u skromnom kabinetu profesora Filozofskog fakulteta.

„Mislim da mi nemamo šanse. Eventualno naši unuci ili praunuci, ako bi se sada, ali zbilja, ozbiljno prizvali pameti. Ne postoji kratak i brz lek jer smo izgubili i realna i fiktivna uporišta. Realna uporišta su bila u nekim našim istorijskim i čak materijalnim resursima koje smo proarčili. Fiktivna uporišta su u našim parazitskim težnjama da učestvujemo u tuđim pričama kad već nemamo svoju. Tako je jedna priča vodila ka Istoku, druga je vodila ka Zapadu. Imate potpuno analogne likove na političkoj sceni i ispod nivoa same političke scene koji su formirani bukvalno kao narcistički odrazi svojih ideala i nekih priča u kojima bi oni želeli da učestvuju. Da li bi to bila rusofilija ili liberalni kapitalizam, potpuno je svejedno. I jedno i drugo je protraćeno i prazno. I u tom smislu ne vidim brzo rešenje. Ne vidim nekakav lak izlaz, jer naš problem nije samo ekonomski. S druge strane, situacija se dodatno promenila. Pre je delovalo da smo kao jedno haotično neuređeno ostrvce, nekakva kaljuga ili jaruga u relativno uređenom svetu. Moramo se suočiti s činjenicom da je ceo svet jedna velika Srbija i da tu vladaju slični, isti ili često analogni mehanizmi haosa. Što mi nemamo priču - u redu, ali bojim se da je nema ni Evropa. Drugim rečima, nećemo se jeftino izvući iz svega ovoga. Bojim se da su mnoge dobre prilike protraćene i ta naivna vera u pragmatično i površno dovela je do situacije da svet skupo plaća svoje iluzije. Mi smo na repu, mi smo provincija imperije koja se ljulja. Možda se imperija i spase, ali šta će biti s provincijom, to ćemo videti. I to dodatno čini tužnim te pajace koje mi prepoznajemo na našoj političkoj sceni kao likove neke tragičke drame. To su baš prazni i tužni pajaci. To zbilja nisu akteri. Vrlo je malo aktera u Srbiji. Srbija nije zemlja aktera. U ovom trenutku vladaju lav bez hrabrosti, limenko bez srca i čovek od slame.“

AP, Vojislav Šešelj

KRATKO PAMĆENJE

Kako smo stigli do toga da nam korupciji sklone karikature kroje kapu, zanima me dok oblačim kaput.

„Mnogo toga se tu skupilo. Ceo vek koji je za nama išao je ka tome. Verovatno je podosta toga tragičkog u našoj istoriji, dosta lakovernog. Mnogo zla i to progresivno i sve drastičnije gubljenje priče. I onda su na tom krajnje mršavom, nehranjivom humusu mogli samo i da izrastu takvi pajaci. Na kraju krajeva, kada bi se i pojavio neko sa sadržinom, ne bi naišao na odziv takozvanog biračkog tela. Biračko telo lako sopstvenu prazninu ogleda u praznini tih tužnih pajaca. Oni su komunikativni, kompatibilni. Apsolutno su lišeni bilo kakvog smisla ideologije. To je sad pornografski očigledno. Zbilja svi žele isto, a to je samo vlast. Znate, u nekakva drevna ideologizovana vremena makar je postojala vera u neku ideologiju. Kakva god bila ta ideologija sumanuta, ali ti ljudi koji su verovali u te ideologije s našeg današnjeg stanovišta zavređuju nekakav respekt. Oni nisu samo želeli fotelje. Danas to više ne postoji. Živimo u opštoj anesteziji. Ne postoji neko ko razmišlja šta će biti prekosutra. Nađite mi jednog aktera naše političke scene koji bi sada bio u stanju da stane iza onoga što je govorio pre pet godina. A šta je pet godina?! Samo takvi likovi i mogu ovde da izrastu, jer kad bi se pojavio neko ko bi ljude cimao na pamćenje, ne bi prošao. Priča je ono što vas tera da pamtite. Zato je ovo vreme serija koje su beskonačne. Tu morate da zaboravljate, ne možete sve da držite u glavi. Priča zahteva pamćenje. Bez pamćenja nema priče. Ako zaboravite ono što je bilo na početku serije, već na sredini ćete se gubiti, a kraj nikako nećete moći da uvežete sa sobom. To nekako opsesivno, nasilno ponavljanje nekakvih početaka i nadovezivanje ničega ni na šta, ali samo da bude vrcavo, da bude zanimljivo, da bude uzbudljivo, to je posledica ovog tragičnog odsustva priče.“


PIŠE Aleksandar Ðuričić

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić; Autor: Dado ĐilasSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić; Autor: Dado ĐilasSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić; Autor: Dado ĐilasSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić; Autor: Dado ĐilasMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS