Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kad više nemaš kud: Kletva, poslednja linija odbrane

Možda smo prokleti što kunemo, ali pogođeni zelenaškim kreditima, porezima, akcizama i pedeveima više nego ikad, a lišeni svih oblika dosadašnje političke borbe, mutirali smo nemoć u nešto naizgled bezopasno - kletvu

Objavljeno: 23.04.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija; Autor: Pixabay
U ono daleko vreme devedesetih, kad su plate bile nekoliko nemačkih maraka, na srpskim televizijama držalo je slovo oko 150 proroka, belih magova, vidovnjaka, astrologa, hiromanata, numerologa, kabalista i okultista svih vrsta i boja. Osiromašeni i unesrećeni ljudi tražili su od njih pomoć kad su sve druge pomoći potrošene. Danas su imena ezoterijskih zvezda gotovo zaboravljena i služe uglavnom da se nasmejemo.

„Javlja mi se... Vaš brat je visok, plav muškarac... Da li me čujete?“



Ovako je govorio Ljubiša Trgovčević u svojoj kultnoj televizijskoj emisiji, u koju su se gledaoci uključivali direktno, a slavni medijum će ostati upamćen po svojim originalnim templejtima „javlja mi se“ i „da li se čujemo“. Mnogi zdravstveni, porodični i ljubavni problemi rešavali su se u ovoj emisiji za nekoliko minuta. Gledaoci su zahvaljivali, kamen bi im pao sa srca kada bi čuli da će njihova muka izaći na dobro, a Trgovčević je, ne gubeći dragocenu minutažu, prelazio na drugog nevoljnika. Njegovi saveti pamtili su se i cenili kao Sveto pismo.

Koliko god da su se mediji i ljudi od duha podsmevali ovoj pomami za gledanjem u budućnost, ukazujući da je reč o prevari, mnogo je više bilo onih koji su mislili da tu „ima nečega“. Kad je RRA nakon sloma Miloševića zabranila ovakvu vrstu programa na televiziji, magovi su se povukli u ilegalu. Ljubiša Trgovčević i dalje radi, proširio je delatnost i na potragu za nestalim licima. U svojoj firmi „Gepard“ izdaje i fiskalni račun, sve po zakonu.
 
Ono što je devedesetih bilo javno, do te mere da su se ljudi ponosili što na čelu nose treće oko, nije imalo direktnu političku crtu, već samo traženje spasa za životne probleme. Političko nezadovoljstvo bilo je poslednje na listi, zbog čega su se ljudi obraćali medijumima. Obilje opozicionih stranaka pomagalo je narodu da se istutnji protiv Miloševića. Demonstracije, opoziciona štampa, svakodnevne radio i televizijske političke debate, neprekidni mitinzi, ako su i gubili bitke, nisu izgubili rat. Oblici borbe bili su i udžbenički primenjivi: od frontalnog napada do gerile, pa i tekile.

U naše liberalno, kantovsko, pozitivističko doba, umesto da cvetaju ruže onima koji su uzorali zemlju istih šansi za sve, nestalo je i slobodnih medija i istinskih opozicionih stranaka, a političke debate ne samo da više nisu krvave već su i novinarska pitanja umotana u zavoje, da ne povrede današnji režim, osetljiv i prgav i na najmanju kritiku.

Zato su nemoć i patnja naroda, pogođenog zelenaškim kreditima, porezima, akcizama i pedeveima više nego ikad, a lišenog svih oblika dosadašnje političke borbe, mutirali u nešto naizgled bezopasno - kletvu.

Ilustracija; Autor:

JUŽNJAČKA UTEHA

Da se podsetimo: februara ove godine dvojica Nišlija prokleli su službenike države, koja im je stala na žulj.

Hadži Nikola Nikolić, vlasnik lokala u niškoj Kalči, ostavio je nakratko sina u radnji. Dete je prodalo neku sitnicu susetki, a pošto ne zna da kuca na kasi, primilo je novac i reklo joj da po račun dođe kasnije, kad mu se otac vrati. Poreska inspektorka, koja je ili bila u radnji, ili je ušla za vreme kupovine, odmah je preduzela neophodne mere i zatvorila lokal.

Nikolić je valjda znao da nema vajde da se žali, pa je na zamandaljenim vratima radnje ostavio papir sa samo jednom rečenicom:

„Gospode! Onima koji zatvaraju radnje zatvori kuću da nikad ne progledaju. Amin“!

Tako je čovek koji se gotovo 40 godina bavi trgovinom, kažnjen zbog neizdavanja fiskalnog računa od dvadesetak dinara, razrešio dilemu kako treba s poreznicima.

Prema pisanju štampe, rekao je da se ne boji nikoga osim Boga.

„Ja sam to prepustio Bogu da reši, a on će to da reši“, izjavio je.

Novinari su anketirali građane, a reakcije su bile različite. Neki su se smejali, a jedan sugrađanin uzeo je u zaštitu inspektorku: „Nema smisla. I oni su ljudi. Imaju porodice, decu.“

Nekoliko dana kasnije na šalteru niške Policijske uprave osvanuo je beli papir namenjen administrativnoj službenici, odnosno šalteruši, koja je otišla na kafe-pauzu. Crnim flomasterom napisana je i zalepljena poruka:

„Dabogda vam to bila poslednja kafa. Amin“.

Identitet čoveka koji je bacio kletvu na Policijsku upravu ostao je nepoznat, a stranke koje su nakon njega došle da se guraju u svakodnevnim redovima nisu imale ništa protiv onoga što je napisano. Naprotiv, u tome vide „aktivizam“.

Ne samo što dugo čekaju već se službenici prema njima drsko ponašaju.

„Čekao sam u redu sat i po samo da pitam šta mi treba od dokumenata i koliko treba da uplatim, jer sam izgubio ličnu kartu. Međutim, ni posle sat i po niko nije uspeo ništa da mi kaže, a radnica kojoj je verovatno i upućena poruka za to vreme popila je čak tri kafe“, rekao je jedan Nišlija za Južne vesti.

Dvojica Nišlija samo su pismeno izrazili ono što se svakodnevno izgovara usmeno, da niko ne čuje. Slovenski paganski bog Dabog ili Dažbog, u senci Boga i Sina, još uvek postoji u narodu. Kune se u sebi, upola glasa, da nebo izravna račune po pravdi, a ne po pravu.

Sad se uz televizijski program više ne očekuju magovi kojima od podataka treba samo nečije ime i prezime da bi videli šta ga čeka. Narod sam vidi na čemu je, pa ćuti gledajući vesti, samo uz jedno „crkli dabogda“.

Ilustracija; Autor:

STARI ZAVET I VIDOVDAN

Najpoznatija srpska kletva svakako je Lazareva, izrečena na Vidovdan 1389, pred bitku na Kosovu protiv Turaka: „Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došo na boj na Kosovo, ne imao od roda poroda, ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela. Rđom kapo dok mu je kolena“.

Da li je ova kletva stigla one koji nisu došli, možemo samo da nagađamo. Nadvojvoda Franc Ferdinand susreo se s Gavrilom Principom upravo na ovaj dan, a i Milošević je isporučen Hagu na Vidovdan.

Istorija Srba pamti još starije kletve, iz doba Nemanjića. Kažu da je car Dušan ubio svog oca Stefana Dečanskog, koji ga je tada prokleo. Dušana su prokleli i srpska crkva i carigradska patrijaršija jer je odveo svoju ženu Jelenu na Hilandar, narušivši strogo manastirsko pravilo. Propast dinastije Nemanjića narod je pripisivao upravo ovim prokletstvima.

A majčine i roditeljske kletve smatraju se najopasnijim.

U naučnom članku Lidije Radulović „Roditeljska kletva kao nevidljivo nasilje: diskurs antimaterinstva u tradicijskoj kulturi“ kaže se da i u modernim društvima kletva kao socijalni i kulturni fenomen često ima veću snagu od zakona. „Ona je regulator ponašanja i preventivno deluje na svest ljudi koji veruju u njenu veliku moć. Veruje se da kletva ne zastareva - ako i ne pogodi onoga kome je upućena, ima moć da se prenosi i do devetog kolena i tako stigne sasvim nedužna lica, pa i čitave narode ili manje zajednice.“

U Starom zavetu ima 150 pobožnih pesama, psalama, a u njima nailazimo na bar trideset kletvi, poput: Bože! Polomi im zube u ustima njihovijem; razbij čeljusti lavovima, Gospode! (psalam 58,6); Neka se izbrišu iz knjige živijeh, i s pravednicima nek ne budu zapisani (69,28); Neka ih ugrabi smrt, neka živi siđu u pakao, jer je zločinstvo u stanu njihovu i u njima (55,15)...

Kletve su kod nas ravnopravne sa psovkama. Dok se psovke izgovaraju često i glasno, bez razloga i u svakoj prilici, kletve se bacaju na nepravdu koja neće biti ispravljena na drugi način, bar po mišljenju onog koji ih izriče.

„Seme ti se zatrlo“, „Dabogda te stigla božja kazna“, „Dabogda se raspadao“, „Sunce te ne ogrejalo“, „Grom te spalio“, „Trag ti se zatro“, „Jezik pregrizo“, „Bog te ubio“, „Ðavo te odneo“, „Ruke ti se osušile“, „Crvi te jeli“...

Spisak je dug.

Ilustracija; Autor:

KENEDI, OBAMA, RONALDO

Ipak, da se neprijatelj prokune, nije samo srpski specijalitet. Naprotiv.

Godinu dana pošto je Barak Obama postao predsednik Amerike, vernici iz Republikanske stranke razmenjivali su mejlom psalam 109 kao „molitvu za predsednika“. Ovaj postupak izazvao je negodovanje javnosti, ali smatralo se da je reč o slobodi govora. Delovi čuvenog psalma 109, u prevodu Daničića i Karadžića, glase: „Neka budu dani njegovi kratki, i vlast njegovu neka dobije drugi. Djeca njegova nek budu sirote, i žena njegova udovica. Djeca njegova nek se potucaju i prose, i neka traže hljeba izvan svojih pustolina“.

Kad je jedan od najboljih fudbalera na svetu Kristijano Ronaldo u proleće 2014. imao problema s kolenom, ganski sveštenik Nana Kvaku Bonsam pohvalio se na lokalnom radiju u Akri da je to njegovo delo, jer se četiri meseca molio da Ronaldo bude povređen kako ne bi bio spreman za susret Gane i Portugala na Svetskom prvenstvu te godine.

„Neće nikada moći da otkriju šta izaziva povredu, jer je spiritualno“, objasnio je Bonsam.

Da li je kletva ganskog sveštenika uspela? Teško je reći: Ronaldo je igrao na meču sa Ganom i čak postigao gol, ali oba tima su ispala jer pobeda od 2:1 nije bila dovoljna Portugalu da se plasira među najboljih 16 na turniru.

Kenedijevi su duboko verovali da je na njih bačena kletva, jer su se nesreće u ovoj porodici samo ređale. Pre Džona život su izgubili njegov najstariji brat Džozef junior i sestra Ketlin, posle njega i brat Robert, dok je Edvardu - Tediju život visio o koncu. Poslednji u nizu nastradalih bio je Džon Kenedi mlađi, a između njih i posle njega bilo je još mnogo mrtvih.

Robert je posle Džonovog ubistva čitao antičke pisce i došao do zaključka da su Kenedijevi bili kao Atridi, plemeniti i prokleti, a sebe je video kao Agamemnona.

I Džeki Kenedi je verovala da su Kenedijevi žrtve neke strašne sudbine i bojala se za svoju decu. Grci su bili ubeđeni da je ona tu kletvu donela sa sobom kad se udala za Aristotela Onazisa, jer su i Onazisovi tragično završili.

Oni koji veruju u kletve pitaju se da li su Kenedijevi možda kažnjeni zbog eventualnog nepoštenog bogaćenja, zloupotrebe vlasti i velikih političkih ambicija, ili je možda Patrik Kenedi doneo sa sobom neko staro prokletstvo kad je krenuo iz Irske u Ameriku.

„Zakon se obraća potencijalnom prestupniku, a kletva onome ko namerava da naruši i zanemari propise. Zakon štiti društveni red, a kletva štiti zakon“, kaže Ijan Asman u članku „Kad pravda zakaže: Jurisdikcija i kletve u drevnom Egiptu i na Bliskom istoku“.

Nišlije koji su bacili kletvu na poreznike i službenike od svega ovoga verovatno znaju samo reč „dabogda“ i ono uz šta ona ide. Ako molitve za zdravlje predstavljaju energiju koja se šalje bolesnom da ozdravi, nepoznato je da li i kletve sadrže materijalnu supstancu sposobnu da menja stvari. Koliko god nekome zvučalo ružno i necivilizacijski, toliko je nepobitno da nemoć i patnja ljudi u Srbiji nikada nisu bile veće u mirnodopsko doba. Ko zna, možda će biti, ali i reči će postati ljuće.

Dalje nemamo kud. Kletve su poslednja linija odbrane. Ili, kako bi lepo rekao Mišel Uelbek, proširenje područja borbe.


PIŠE Ljilja Jorgovanović

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija; Autor: PixabayMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS