Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Radmilo Armenulić: Šmeker otporan na padove

O intrigantnom braku sa Silvanom Armenulić, prijateljstvu s Kočom Popovićem, teniskoj partiji s Titom, o Tomi Zdravkoviću i o tome zašto je razljutio Radomana Božovića i naknadno saznao ko je njegov saputnik Miša Banana, prvi put govori teniska legenda

Objavljeno: 24.04.2017. 12:29h
Foto: Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar Jovanović
Pretpostavlja se da je sinonim za ozbiljnu tenisku karijeru, buran život i viteštvo nastao 1940. godine i da se zove Radmilo Armenulić. Najdugovečniji jugoslovenski i srpski selektor na razgovor u „Kraun plazu“ dolazi deset minuta ranije, tome su ga naučili u Nemačkoj. Ne voli da ga neko čeka, a i nema strpljenja za čekanje.



Iako ne volite da čekate, mora da ste ipak nekada morali?

Uvek čekam neki rezultat, da li sportski ili od lekara, ili čekam da vidim kakav će mi sutra biti program, ko će me pozvati, kuda ću morati da idem. Kada malo bolje razmislim, stalno nešto čekam.

S druge strane, ja sam režiser svog života. Kao mlad čovek sam napravio plan, da pokušam da budem uspešan, talenat sam imao, hvala bogu, a onda sam znao da slede rad i disciplina. Nešto sam i zaradio. Nikada nisam mislio da treba da budem previše bogat, tako da sam u tom delu života uspeo. I, hvala bogu, poslužilo me je zdravlje. Imao sam povreda, ali ne toliko. U Nemačkoj sam zaradio trovanje krvi, to je bilo veoma gadno, ujeo me je obad za venu i onda sam morao da ležim u bolnici dve nedelje. Da sam zakasnio dva sata, verovatno bih bio gotov. Ali ni u bolnici nisam razmišljao negativno, samo da ozdravim što pre i da nastavim da radim. Tada sam imao 36 godina.
 

Kako je došlo do toga da posle rata počnete da igrate tenis?

Posle rata sam počeo da skupljam loptice. Na stadionu Partizana su igrali generali, lekari, dirigenti, šahisti, Svetozar Gligorić, Pera Trifunović. Od političara su igrali Milovan Ðilas, Franjo Tuđman, general Dušan Korać, Koča Popović, koji je bio najinteresantniji lik. Nekako me je prihvatio, od tog skupljača lopti, pa posle i kao igrača. S Kočom sam bio veoma blizak, čak me je pozvao i u kuću nekoliko puta. Njegova žena mi je pokazala sobu punu hartija, on je stalno nešto zapisivao i te hartije bacao u sobu. Prosto ih je bacao i ta soba je bila skoro do plafona u papirićima. Bilo je teško pročitati jer je imao čudan rukopis, a posle smrti je izašla ta njegova knjiga. On je bio legenda, verovatno naš najuspešniji političar. Otišao je u partizane, a u stvari je bio salonac. Iz bogatstva je otišao u šumu, iz ubeđenja. Posle se povukao, i to vrlo aristokratski. Jednom smo sedeli, on je pio čaj, ja kafu, govorio sam mu vi, on meni ti, i pitam ga: „Jeste li gledali ‘Sutjesku’?“ Kaže: „Nisam, u tome sam učestvovao.“ Bio je očajan što je video taj film.

Igrali ste tenis i s Titom?

Morao sam. Tada sam imao 17 godina, a prvenstvo države sam osvojio sa 18. Dolazi jednog dana šofer, uniformisan čovek s belim rukavicama, vidim da ima neki veći čin. Mislim se, kako pukovnik može da bude šofer. Kaže: „Armenuliću, sutra ću doći po vas, idete na Dedinje, treba da igrate s nekim osobama.“ Celu noć nisam spavao od uzbuđenja. Sutradan dođe po mene, odemo u taj vrt, tamo su teniski tereni, za astalom sede Tito, Koča Popović i general Korać. Tito kaže: „Armenuliću, šta ćeš da popiješ?“ Tada se pio malinovac, malina sa sodom. Nastavlja on: „Igraćemo ti i ja protiv ove dvojice, i nemoj da brineš, ja sam im za svaki slučaj kazao da treba da izgube.“ Ipak, komunizam kao ideologiju nisam podnosio i zato sam i otišao za Nemačku kad sam imao 24-25 godina, potpisao sam ugovor posle svađe s tadašnjim saveznim kapitenom Josipom Paladom, koji me nije uzeo u ekipu za Dejvis kup. Tamo sam ostao, bogami, skoro 18 godina.

Zašto ste se vratili?

Imao sam ovde ćerku, a 1976. godine mi je poginula supruga Silvana Armenulić, sve me je to povuklo da se 1979. godine vratim. Dobio sam poziv da radim u teniskom klubu Partizan kao šef stručnog štaba i da budem savezni kapiten.

Vaša i Silvanina priča ima gotovo filmske momente, a počela je kao zabranjena ljubav između finog mladića, sportiste, pravnika iz bogate kuće i kafanske pevačice.

Deluje kao film „Pigmalion“, stvarno sam u jednom trenutku bio Pigmalion. Ona je rano otišla od kuće, iz muslimanske porodice, i sirota pevala je po kafanama. Prvi put sam je video u hotelu „Grand“. Tu me je doveo moj prijatelj Koča, koji je bio mnogo stariji od mene, sekretar za studentska pitanja na Fakultetu za pozorište, film i radio. Ona je tamo pevala, bila je veoma zgodna i jednom prilikom sam poručio pesmu, tako smo se upoznali i krenulo je. Silvana je bila vrlo inteligentna osoba, iako nije bila školovana, počela je da čita, drugačije da se oblači. Prihvatala je jedan drugi život. I onda sam se oženio.

Radmilo Armenulić i Mira Pejić; Autor: Aleksandar Jovanović

I tada ste pili sok od maline?

Da, nisam kafanski čovek, nisam pio. To je sve za mene bilo novo, interesantno i tako smo se Silvana i ja spojili. Prešla je da stanuje kod mene. Posle sam otišao za Nemačku, ona je često dolazila s našom ćerkom, tako da smo često bili zajedno. Kada je snimila „Ljubav na seoski način“, postala je vrlo popularna. Krenula je njena karijera, ali je došlo do tog tragičnog udesa na Ibarskoj magistrali, što je bilo jezivo. Oni su sa 150 kilometara podleteli pod kamion, šef orkestra Rade Jašarević, ona i moja svastika Mira Barjaktarević, koja je bila u petom mesecu trudnoće.

Izborili ste se za tu ljubav sa Silvanom uprkos protivljenjima vaše porodice i čaršije.

Niko nije bio zadovoljan tom vezom. Svi su mi govorili: „Kafanska pevačica, nije to za tebe, ti si ipak školovan čovek.“ Ali znate kako, sve saslušam, ali ipak ja odlučujem. Da li je bila greška, mislim da nije, dobio sam ćerku.

Niste joj branili da nastavi s pevanjem, obično muškarci žele da ukrote takvu vrstu lepotica.

Volim da osoba pored mene bude uspešna, da takvi budu i moji prijatelji. Volim da sedim sa uspešnim ljudima. Čovek treba da teži da bude uspešan u bilo kom segmentu. Taj kome je svejedno ne može da mi bude prijatelj. Podržavao sam Silvaninu karijeru i u tom početku sam mnogo učestvovao. Kada je imala koncerte, organizovao bih da u prva dva reda sede ljudi u majicama s njenim likom. Kasnije je imala menadžere koji su to radili i uspela je. Njene pesme se i danas slušaju, ne prođe dan a da ne puste nešto njeno. Bila je vrlo atraktivna i dobro je pevala - dobra kombinacija.

Za vanvremenski hit „Šta će mi život“ Toma Zdravković je rekao da je nastao tako što mu se Silvana žalila da ima probleme u braku i da je ponavljala „šta će mi život“ i onda je on na salveti u hotelu „Slavija“, onako mamuran, napisao tekst.

To nije tačno. U braku postoje krize, i mi smo ih imali, ali nisu one bile motiv za „Šta će mi život bez tebe, dragi“. Tu pesmu je Toma Zdravković komponovao, onako pod gasom, uz klavir, kod nas kući, a tekst su pisali zajedno. Naslušao sam se mnogih priča o toj pesmi, ali nijedna nije tačna. Tačnu znam ja, imam na magnetofonu tu pesmu kad je Toma na klaviru, rukom krvavom od polomljenih čaša, u našoj kući to stvarao. Znao je ujutro kad ide iz kafane da svrati. Jedanput je došao sa isečenom rukom jer je lomio čaše i onda smo mu svi previjali tu ruku. Moja pokojna majka ustane i kaže: „Sine, hoćeš da ti skuvam kafu?“ „Ne, kevo, hoću viski.“ Toma je bio fantastičan. Njega je Silvana pronašla u Leskovcu u parku, gde je spavao na klupi. Sredila mu je da ga smeste u hotel, povukla ga je u kafanu, kupila mu odelo i tako je on počeo.

Imali ste probleme sa Silvaninom porodicom kasnije?

Ne, njenu porodicu skoro da i nisam upoznao. Njenog oca sam jedanput slučajno video, majku jedanput ili dvaput, znao sam njene sestre, Miru, koja je bila draga osoba. Upoznao sam još jednu njenu sestru, ali nisam imao probleme s njima.

Zar vas nisu tužili zbog stana u kome živite, a koji je bio Silvanin?

Niko me nije tužio. Nameravali su jer je njena majka pričala kako smo se mi razveli pre Silvanine smrti i da ona ima pravo na stan. Onda sam tom advokatu pokazao umrlicu i dokazao da je brak prekinut smrću. Nikada se nisam otimao za stan jer sam taj stan bio prepisao ćerki. A živeo sam u stanu u Kralja Petra, gde sam rođen, koji je mnogo veći, ali moja ćerka nije htela ni za živu glavu u Novi Beograd i onda smo se zamenili. Ustupio sam joj taj stan, iako bih više voleo da budem na Dorćolu.

Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar Jovanović

O vašem i Silvaninom braku se mnogo govorilo i pisalo, i tada su carevali tabloidi.

Bili smo fizički udaljeni, imali smo različite karijere i uvek su kružile svakojake priče. Naslušao sam se i o njenim i o svojim avanturama. Jednom smo sedeli zajedno i na radiju ide vest kako je Silvana upravo viđena sanekim, pomenuli su ime, u toj i toj kafani. Mi sedimo i gledamo se. Skoro da nam je bilo smešno.

Jeste li išli po kafanama, čemu ste se radovali, ko su bili vaši prijatelji?

Aleksandar Galić, glumac koji je igrao kapetana Lešija. Bio je stariji od mene šest-sedam godina. Bili smo kumovi. Onda taj Koča s Pozorišne akademije, on je bio stariji 15 godina. Imao sam prijatelje uglavnom s Dorćola. S njima sam odlazio u Skadarliju, posle sam počeo da idem u „Klub književnika“ i to mi je omiljena kafana i danas. Tamo se osećam kao kod kuće, pogotovo dok su još bili živi Iva i Buda. Prvi put me nisu pustili da uđem, imao sam 24 godine. Bila je neka tetka Rada na ulazu, ja se uhvatio za džep da joj dam pare, ona se uvredila. Posle sam ušao zahvaljujući Koči. Uglavnom su puštali glumce, pisce, umetnike, sportiste manje. E, tada sam ušao i više nikada nisam izašao.

Vaš kum je bio i čuveni reditelj Ljubomir Muci Draškić.

Muci je bio natprosečno inteligentan čovek, u dubini duše tužan. Recimo, nije poklanjao pažnju nekim stvarima, pre svega oblačenju. Kada ga pitam kako se obukao, znao je da kaže: „Ja se ne oblačim, ja hoću samo da se pokrijem.“ Fantastično je zapažao stvari. On je glumce znao tako da imitira da je to bila čitava predstava. Bio je vrlo duhovit, načitan, fantastičan čovek. Bio sam kum Ceci Bojković, a Muciju je bio Voki Kostić. Kada smo krenuli na venčanje, oni su stanovali u Kosovskoj ulici, Ceca i ja smo išli ruku pod ruku ispred njih dvojice, tako da su svi mislili da se mi venčavamo, a Muci je išao iza i vikao: „Počinju poklade“. Tom prilikom sam Ceci kupio jednu lepu tašnu od krokodilske kože, Muciju sat, a Voki Kostić im je doneo neke srebrne čirake, stavio ih pred njih i opsovao: „Majku vam vašu, ako se razvedete, ima ovo da mi vratite.“

Svetlana Ceca Bojković; Autor: Dragan Kadić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar JovanovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Radmilo Armenulić; Autor: Aleksandar JovanovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS