Magazin

EKSKLUZIVNA ISPOVEST Biljana Plavšić: Šešelj se u Hagu radovao Ðinđićevom ubistvu. Miloševiću je bilo žao!

Biljana Plavšić u životnoj ispovesti za Njuzvik otkriva nepoznate detalje o sukobima u BiH devedesetih i ključnim akterima tog vremena - Karadžiću, Mladiću, Miloševiću i Arkanu, ali govori i o danima provedenim u pritvoru u Hagu

Objavljeno: 26.04.2017. 16:26h
Foto: Biljana Plavšić; Autor: Dragana Udovičić
Nije bilo lako ugovoriti intervju s bivšom predsednicom Republike Srpske i haškom osuđenicom Biljanom Plavšić (87). Prošle godine smo bili na korak od dogovora, ali u poslednjem trenutku je odustala rekavši da „ne želi da remeti svoj mir“. Ovog puta je, međutim, pristala na razgovor za Njuzvik, što je, kazaće, izuzetak jer nerado daje intervjue. Sreli smo se u njenom domu na beogradskom Vračaru, gde živi nakon izlaska iz zatvora, a razgovor je, umesto planiranih sat, trajao više od pet sati. I opet, čini se, nije sve rečeno... Jer Plavšićeva je značajan svedok istorije i njena priča se ne može lako spakovati na nekoliko novinskih stranica.

Devedesetih je, kao vodeća politička ličnost bosanskih Srba, bila u epicentru dešavanja u BiH, relativno dobro je poznavala ključne aktere tog vremena - od Radovana Karadžića i Ratka Mladića, preko Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, pa sve do ljudi poput nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt.



Biljana Plavšić je doktor nauka, nekadašnji profesor i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu, a zatim i prva posleratna predsednica Republike Srpske, žena koju su zvali „srpskom caricom“, pripisivali joj zasluge za implementaciju Dejtonskog sporazuma, kojim je 1995. okončan rat u BiH, te odavali priznanje za očuvanje Srpske i srpskog naroda... Optuživali su je, s druge strane, za ratne zločine, radikalizam, ekstremizam i zapaljive nacionalističke izjave.

„Tokom rata bila sam potpredsednica Republike Srpske, bavila sam se humanitarnim radom na terenu i nisam znala kakve odluke donosi rukovodstvo s Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom na čelu. A trebalo je da znam, shvatila sam to kasnije“, kazaće ona tokom razgovora.

Bilo kako bilo, u istoriji će biti upisano i to da se dobrovoljno predala Haškom tribunalu, gde je priznala optužbe za ratne zločine, nakon čega je odslužila zatvorsku kaznu u Švedskoj.
 
Kad ste dobili kaznu od 11 godina zatvora, mnogi su mislili da je to za vas doživotna robija. Vi ste, međutim, kaznu odslužili i, evo, od 2009. ste na slobodi. Jeste li verovali da ćete izdržati?

I ja sam mislila da je to za mene doživotna robija. Na izricanju kazne samo sam mislila šta će moj brat reći, kako će on to izdržati, jer je imao neke operacije. Novinarka Slavenka Drakulić, koja je bila na izricanju presude u Hagu, napisala je u svojoj knjizi da sam se tog dana ponašala kao da ja sudu izričem presudu, a ne oni meni.

Mnogi optuženici su u Hagu teško oboleli, žalili se na tretman, uslove života?

Kratko sam bila u Hagu, pa nisu imali vremena da i mene maltretiraju. Žurila sam da odem u zatvor da odslužim kaznu. Ali da, gledala sam, recimo, kako čoveka na nosilima donose u sudnicu i odnose iz nje... Inače, u Hagu sam bila najstarija među pritvorenicima i ujedno jedina žena.

Da li je tačno da su vam strane diplomate savetovale da sami odete u Hag?

Ne. Čim sam dobila optužnicu, odlučila sam tako, nisam ni pomišljala da bežim. Još pre toga sam rekla: „Ako je 20.000 mladića dalo život za ovu državu, zašto bih ja bila nešto posebno.“ Neki su mi nudili da me skrivaju, na šta sam rekla: „Ne, ni govora.“ Čitavog života se, inače, rukovodim principom: otvoren život je najbolji život. Otišla sam u Hag na treći dan Božića 2001. godine.

Zašto ste odlučili da priznate krivicu? Govorilo se da ste to učinili kako bi vam kazna bila umanjena, ali i da bi se otpisala optužba za genocid nad muslimanima u BiH...

Krivicu sam priznala i malo me ko razume zašto sam to uradila. To nije učinjeno iz banalnih razloga, da mi kazna bude manja. Tužilac mi je rekao: „Da li znate da možete dobiti doživotnu robiju?“, a ja sam odgovorila: „A ko uopšte i postavlja pitanje dužine kazne?“ Moj jedini uslov je bio da ne svedočim ostalim optuženicima. U Hagu nisu verovali da toliko malo znam o stvarima iz optužnice, a da sam znala više - možda bih i svedočila. Drugi razlog za priznanje krivice je to što sam znala da fizički ne bih izdržala suđenje, pa nisam želela sebe da mučim. I na kraju, razlog je i to što nisam mogla da nađem svedoke, jer su ih sve zaplašili da ne svedoče u moju korist.

Tvrdite da niste znali za odluke koje je donosilo rukovodstvo Republike Srpske, da niste znali o mnogim stvarima koje su se dešavale na terenu za vreme rata?

Trebalo je sve da znam, jer sam bila potpredsednik Republike Srpske, ali nisam znala, zato sam posle u Hagu i priznala krivicu. Dešavalo se da rukovodstvo Srpske sedi u Karadžićevom kabinetu i, čim ja uđem, oni odmah prekinu razgovor. Trebalo je da znam šta se dešava i kakve se odluke donose, trebalo je da, u takvim slučajevima, lupim šakom o sto i kažem da imam pravo na informacije. Ali nisam tako radila, nisam htela da se ponižavam.

Ipak, optuženi ste za strašne ratne zločine...

Optužnica je bila užasna. Ne mogu ni da zamislim da bi ikad išta od toga uradila i naredila, a nisam ni bila u poziciji da naređujem. Tužilac je kazao: „Ona nije direktno ubijala i vršila zločine, ona nije naređivala...“, a ja usred suda vičem: „Pa zašto sam onda ovde?“ Ja sam se za vreme rata bavila humanitarnim radom, jedna sam od retkih koja je bila u svim rovovima. Ti mladići su u meni gledali majku, sestru, baku... Zato sam bila s vojskom, išla na liniju i u rovove, nosila im cigarete i hranu, obilazila ranjene po bolnicama... Samo sam to radila i ništa više. Imala sam pune ruke posla. I da, obaveštavala sam ostale šta se radi Srbima, u strane ambasade u Beogradu sam slala materijale kako sutra ne bi mogli da kažu da nisu znali šta se Srbima dešavalo u BiH, a posebno u Sarajevu.

Ali otvoreno ste se zalagali za totalno etničko čišćenje muslimana iz istočne Bosne?

Ne, ne... Smatrala sam da taj istočni deo, koji se naslanja na Srbiju, treba da bude Republika Srpska. Da imamo Srbe za leđima... Mi smo prethodno dobro osetili kako je to kad iza leđa nismo imali Republiku Srpsku Krajinu, nego smo se naslanjali na Hrvatsku.

Na kraju ste osuđeni, odnosno priznali ste krivicu za etničko čišćenje, progon muslimana i Hrvata sa teritorija koje su Srbi smatrali svojim, te za zločin protiv čovečnosti u ratu u BiH devedesetih...

Ma, najpre sam ja etnički počišćena iz Sarajeva, te cela moja familija, kao i 80 odsto Srba u tom gradu. Udarale su granate, formirani su privatni zatvori... Sadako Ogata, komesarka UN, jednom me je u Lukavici pitala da li znam za etničko čišćenje koje vrše Srbi, a ja nisam znala ni šta to znači, pa kad je počela da mi objašnjava, rekoh: „A pa znam, ja sam etnički počišćena. Jer kad u jednom mestu u toku dana budu i po 52 umrlice, to hoću li napustiti svoju kuću uopšte mi nije važno.“ Nisam bagatelisala, ali postoji jedna skala - živa glava je važna. Da, priznala sam krivicu. Pitam se zašto sam ignorisala to etničko čišćenje, kakva je to bila moja filozofija da kažem: „Ja sam etnički počišćena, ali glava mi je na ramenima, ne bih tužila nekoga zbog toga“. To sam govorila kao individua, ne znajući šta se sve dešava tokom rata, a trebalo je da znam.

Biljana Plavšić; Autor: Dragana Udovičić

Čini se da je Karla del Ponte, nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala, imala nešto posebno protiv vas? Tako bi se, doduše, moglo zaključiti kad čitate njenu knjigu.

Ona mi je 2001, nakon mog prvog pojavljivanja u sudnici, prišla i pozvala na kafu u svoj kabinet. Tek sam jedan dan bila u Hagu, nisam imala iskustva, mislila sam da je to deo procedure, ali mi advokat, koji je pošao sa mnom, kaže da to nije običaj. No, odemo u kabinet, sednemo, zapalim cigaretu, a ona uze kutiju svojih, pokaza mi i reče kako je to originalni „marlboro“, koji se teško nalazi u kantini, ali da će me ona odsad snabdevati. Ona je, zamislite, htela da me kupi za boks cigareta... Za inat, pomislila sam tada, dala bih i glavu na panj, nek me ubiju, ali neće postići ono što je namerila.

Kasnije vam je zamerila što niste hteli da svedočite na suđenjima protiv ostalih optuženih. Govorila je da ste je prevarili.

Sudija Ričard Mej je, sudeći u Miloševićevom slučaju, jednom rekao: „Ovde samo jedan dobar svedok može sve da preseče“, a Del Ponteova mu, misleći na mene, iako je znala da je moj uslov za priznanje krivice bio i to da na strani tužilaštva ne svedočim ostalim optuženicima, odgovara: „Imam ga!“ U tom trenutku sam još bila u Hagu i čekala prebacivanje na izdržavanje kazne u Švedskoj. I onda me advokat obaveštava da iz američkog Stejt departmenta dolazi čovek da razgovara sa mnom u vezi sa suđenjem Miloševiću. Odmah mi je sve bilo jasno, iako još nisam znala za Mejovu pomenutu izjavu. Dolazi taj čovek iz Vašingtona, pita me da svedočim na suđenju Miloševiću, i u tom trenutku mi se odmah sve zgadilo. Pitam ga što ranije nije došao, nego sad, kad idem u zatvor, a on reče da „nije kasno“ i da se moja „kazna od 11 godina može srediti“. Odbila sam. Odem u Švedsku misleći da sam mirna, ali muke tek tada počinju.

U kom smislu muke?

Nakon mesec dana uprava zatvora me obaveštava da onaj iz Vašingtona hoće opet da razgovara. Dođe moj advokat, dođe i on, moli me, ja odbijam, on se hvata za glavu, pita zašto neću kad sam bila otvorena opozicija Miloševiću, čime me je on to zadužio... Ne, nisam pristala da se pojavim na suđenju Miloševiću. Ali ni time se nije završilo. Jer Del Ponteova je onda poslala dva tužioca kod mene, lomili su me, ali uzalud. Onda je stigao poziv iz Haga da moram da svedočim, inače ću biti kažnjena novčano i sa sedam godina zatvora. Strpaju me u avion i odem... Dva dana, odnosno ukupno osam sati, Karla del Ponte me je mučila i terala da svedočim. Pitala sam je otkud taj sadizam... U jednom momentu je bila toliko nasilna da je skočila sa stolice i krenula ka meni, skoro da je htela da me udari. Na stolu je bila neka velika pepeljara, koju bih joj, da je načinila još dva koraka, olupala o glavu. Srećom, moj advokat je bio tu i predložio je pauzu, te se to tako završilo. Advokat se posle čudio kako je mogla da krene da me tuče.

I onda je definitivno odustala od predloga da svedočite protiv Miloševića?

Dan pre planiranog svedočenja kažem Karli del Ponte da ću joj u sudnici, na protokolarno pitanje „Da li poznajete optuženog Miloševića?“, reći: „Ovog čoveka za vreme rata nikad nisam videla, osim jednom na Jahorini, kad se odlučivalo o Vens-Ovenovom planu, kad je hteo da me nagovori to da prihvatimo, a ja sam mu okrenula leđa. Nisam se ni rukovala s njim, ruka mu je ostala u vazduhu.“ I tako se nisam pojavila pred sudom, ali Del Ponteova je posle kazala da je odustala od mog svedočenja zato što nisam kredibilan svedok, te da će sledeći korak biti obnavljanje suđenja meni. To se ipak nije desilo.

Tvrdili ste, sećam se, da ste trovani u zatvoru u Švedskoj...

Da, trovana sam kroz ventilaciju u ćeliji u Švedskoj na izdržavanju kazne, a to se dešavalo baš u trenucima kad su me ubeđivali da u Hagu svedočim u procesu Miloševiću. Ispuštani su neki gasovi, neki otrovi, osećao se strašan smrad u ćeliji... To je trajalo 48 dana, oči su mi bile crvene, iz nosa mi je curila krv, počela sam i krv da iskašljavam... Dva puta su me skoro onesvešćenu transportovali u bolnicu. To je bila ili kazna za odbijanje da svedočim, ili prisila da pristanem da se pojavim pred sudom kao svedok. Trovanje je vršeno po nalogu Haga, pisala sam o svemu tome švedskoj vladi, ali uzalud. Sve je prestalo kad sam alarmirala jednu novinarku iz Srbije, koja je o tome napisala tekst.

Kakvi su, zapravo, bili uslovi u zatvoru u Švedskoj? Šta ste sve doživeli?

Sve je divno na papiru, što me i opredelilo da izaberem Švedsku za izdržavanje kazne, ali u praksi je potpuno drugačije. Recimo, kad sam postila, nisam lako mogla da dobijem ono što mi je bilo potrebno. Kad je došlo vreme da ostvarim pravo izlaska u grad, nisu mi ni to dozvolili, uz obrazloženje da je u gradu mnogo muslimana, pa da ne vređaju njihova osećanja. Takođe, jedna stražarka je bila muslimanka i nije mi se obraćala po imenu, nego sa: „Ajde, ti, izlazi.“ Dalje, dve zatvorenice muslimanke su me dugo maltretirale, pozdravljale su me sa „Alahu ekber“, govorile da će „Bin Laden da mi sudi“, a instrukcije za to su dobijale telefonom. Nisam reagovala na njihove provokacije i pisala sam upravi zatvora, međutim, nisam dobila odgovor. Onda sam jednog dana, bežeći od te dve, pala i polomila ruku.

Spomenuli ste čuveno odbijanje da se na Palama rukujete s predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, što je video ceo svet... To je bio svojevrsni vrhunac vaše netrpeljivosti, ali šta je prethodilo svemu tome?

Najpre sankcije Srpskoj. On je čak na taj spisak sankcija, da bi bio faktor mira na Balkanu, dodao i da nam se prekinu telefonske veze, iako to niko nije tražio. Prethodio je i jedan tekst u beogradskim novinama, gde se na naslovnoj strani štampala moja navodna izjava o tome da „Srba ima 12 miliona, pa neka i polovina pogine, onih preostalih šest miliona će živeti kako treba“. A to je zapravo meni na terenu rekao jedan od ranjenika, ja sam njegove reči prenela na radiju, a Milošević ih je onda pripisao meni rekavši još da me zbog toga treba „isključiti iz društvenog i političkog života“. Zapravo, mislim da je sve to bilo maslo Mire Marković.

Mira Marković je mnogo uticala na njega?

On je nju ludo voleo. Sećam se da je 1997, prilikom jedne moje posete Beogradu, želeo sa mnom da razgovara. Insistirao je, pa sam otišla, i on me je odmah upitao: „Hajde da vidimo otkad traje vaš animozitet prema meni i moj prema vama i gde je izvor toga.“ Rekoh mu: „Ne bih vam to savetovala, jer moramo daleko u prošlost, a vaša supruga se tu ne može zaobići.“ Počeo je da trepće, bio je mnogo slab na nju i nije hteo da idemo u „vremeplov“. Izgledao je isto kao kada smo se rastali u Hagu, da se čovek smiluje na njega... A mene Mira Marković nije podnosila još iz vremena dok sam bila dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu i nisam podržavala marksizam, a ona je bila ortodoksni komunista. Inače je nikad u životu nisam srela.

Kakav je Milošević bio u Hagu?

Mi tamo nismo smeli da komuniciramo, to mi je rečeno čim je on doveden u Hag 28. juna 2001, a ja sam im na to rekla: „Šta imam sad s njim da pričam kad nisam ni onda kad je trebalo.“ Samo smo razmenili po nekoliko rečenica tokom šetnji. Meni je Miloševića bilo žao, i to sam mu tamo i rekla. Govorila sam mu da se u zatvoru ništa ne može izdržati bez vere i božje pomoći, ali on to uporište nije imao. Zamislite, šutirao je po ćeliji Sveto pismo koje mu je Amfilohije doneo. Videla sam tu knjigu na podu njegove ćelije i pitam čoveka koji mu čisti koja je to knjiga, a on mi kaže - Sveto pismo.

Biljana Plavšić; Autor: Dragana Udovičić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS