Magazin

EKSKLUZIVNA ISPOVEST Biljana Plavšić: Šešelj se u Hagu radovao Ðinđićevom ubistvu. Miloševiću je bilo žao!

Biljana Plavšić u životnoj ispovesti za Njuzvik otkriva nepoznate detalje o sukobima u BiH devedesetih i ključnim akterima tog vremena - Karadžiću, Mladiću, Miloševiću i Arkanu, ali govori i o danima provedenim u pritvoru u Hagu

Objavljeno: 26.04.2017. 16:26h
Foto: Biljana Plavšić; Autor: Dragana Udovičić

Mladiću se na teret stavlja genocid u Srebrenici...

Srebrenica je žrtvovana. Bil Klinton je Aliji Izetbegoviću rekao da će Amerika ući u rat, stati na muslimansku stranu i kasnije bombardovati Srbe samo ako dozvole da četnici uđu u Srebrenicu, još je kazao da ne sme biti manje od 5.000 masakriranih muslimana. Čitala sam u zapisnicima sa Predsedništva iz 1993. kako ih Alija obaveštava da ga je Klinton zvao i predložio mu sve to. Izetbegović je rekao kako su Klintonu trebali dobri razlozi da se Amerika uplete u rat. Amerika je, inače, sve vreme politički podržavala muslimane, ali Alija je jako želeo američku čizmu u Bosni... Na to mu član ratnog Predsedništva Sefer Halilović kaže: „Alija, ti si lud.“ I onda se sve to desilo, a u grupi koja je to izvršavala nisu bili samo Srbi, bio je i Hrvat, Slovenac... Sin Sefera Halilovića je o svemu tome napisao knjigu, u kojoj se vidi da je Srebrenica nameštaljka. On je opisao i kako je Naser Orić dobio naredbu da se povuče u Tuzlu mesec dana pre nego što su Srbi ušli u Srebrenicu. Tako je Srebrenica ostala bez muslimanske zaštite...

Činjenica je da Orić, ratni komandant jedinica Armije BiH na teritoriji Srebrenice, nije adekvatno kažnjen za zločine nad Srbima...

Srela sam ga u Hagu. Ide sa Srbinom koji mu je bio profesor u školi i koji mi kaže: „Da vas upoznam, ovo je moj đak.“ Orić pruži ruku, a ja kažem: „Ovu krvavu ruku ja neću prihvatiti.“

Nezaobilazna politička figura u to vreme u BiH bio je lider bošnjaka Alija Izetbegović. Kako biste ga opisali?

 Nerealni fanatik koji nije birao sredstva da dođe do svog cilja. On nije mrzeo samo Srbe već i one muslimane koji se nisu složili s njegovom deklaracijom o stvaranju islamske republike. A tu deklaraciju njegov sin Bakir i danas drži na svom radnom stolu. Mogu da razumem ljubav i poštovanje sina prema ocu, ali ovo je, budući da je Bakir Izetbegović trenutno član Predsedništva BiH, čista demonstracija očevih ideja.

Kako je počela vaša saradnja sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, koji je, kako ste govorili, „divan i human čovek, srpski heroj“, a i danas se pamti vaš susret u Bijeljini 1992, kada ste se srdačno izljubili?

Jesam, rekla sam da je srpski heroj. A evo kako sam uopšte čula za njega... Aprila 1992, kasno noću, zvoni mi telefon u stanu. Javim se, zove pukovnik Janković i kaže: „Oni vaši koje ste poslali zarobljeni su i sada su u opasnosti.“ Ja u čudu, ništa mi nije jasno, koji naši. On odgovara da je Predsedništvo poslalo u Bijeljinu delegaciju u sastavu Abdić, Doko i Simović, i čudi se kako to ne znam. Odmah sam pomislila da je to sam uradio Alija Izetbegović. I sad su oni zarobljeni, kako kaže Janković, kod Arkana. Dosta dobro sam znala okolinu Bijeljine, ali nikada nisam čula za to selo Arkan, pa ga pitam gde se to nalazi, a on kaže da to nije mesto, već čovek, i to „opasan čovek“. Rešena da ih iščupam iz zarobljeništva, okrenem broj opštine koji mi je dao Janković, javlja se žena i kaže kako će me spojiti s komandantom. Ja opet u čudu, ispada da je to neki komandant.

Još niste znali da je Arkan samozvani komandant?

Ma nisam ni znala da postoji neko s takvim imenom, a sada još čujem da se radi o komandantu, ali samo ne znam čega. I javlja se Arkan, priča kako me voli, poštuje i sve tako... Kažem mu: „Gospodine Arkane, ja vas ne poznajem, ali ako me poštujete, odmah pustite tu trojicu koji su u vašem zarobljeništvu. Oni ujutru moraju biti u Sarajevu. Ako se to ne desi, sutra će stotinu Srba biti u zatvoru.“ Obećao je da će biti tako „ako oni već ne pasu travu“, a ja ponavljam: „Hoću sutra ujutru da ih vidim.“ I pustio ih je... A Izetbegović je bio očajan što nisu ubijeni, jer bi time postigao duplo zadovoljstvo: bio bi uklonjen Abdić, čovek koga je smatrao neprijateljem i nije mogao očima da ga vidi, a on bi za sve optužio Srbe i iskoristio to smaknuće kao povod za rat. Ali to mu se izjalovilo.

Dakle, nije vam tada bilo poznato da Arkan već uveliko pljačka na ratištu, da su njegovi „Tigrovi“ brutalni?

Tada nisam znala šta sve radi i čime se bavi. Setila sam se, doduše, jedne slike iz Duge na kojoj je čovek s tigrićem. To je bio Arkan. Inače, kad sam ga upoznala, pitala sam ga da li mu je to Arkan ime ili prezime. Kasno sam saznala šta je radio, da je činio zločine... Ali, da vam kažem, u Bijeljini ne bi bilo Srba da nije bilo njega.

Da li bi on, da nije ubijen, završio u Hagu?

Sigurno, sigurno...

Jeste li vi tražili od Srbije pomoć paravojnih formacija? Tačnije, od Arkana, Vojislava Šešelja i Mirka Jovića?

Od Srbije sam tražila dobrovoljce. Pismo s takvom molbom je iz mog kabineta otišlo na mnogo adresa, a nisam mogla ni da pretpostavim da će se neki od onih koji dođu na ratište baviti pljačkanjem i sličnim radnjama. Kasnije sam to saznala. Inače, Ratko Mladić je na mene bio besan zbog toga što sam tražila dobrovoljce, objasnio mi je potom da oni neće biti pod njegovom komandom, što je opasno, pa nakon toga više nisam slala pozive.

Jedan od retkih koji su oslobođeni u Hagu je Šešelj.

On je pušten iz Haga, nije pravosnažno oslobođen, ali mislim da će ga osloboditi jer u to vreme nije imao državnu funkciju. Inače, mislim da je Kolinda Grabar Kitarović dobila izbore u Hrvatskoj zahvaljujući njemu, on je doprineo njenoj pobedi govoreći da je otac Ive Josipovića ubijao ustaše u Blajburgu. Uostalom, koga je Hag pustio pre pravosnažne presude osim njega? Zašto? Pušten je 15 dana pre izbora u Hrvatskoj, a po izlasku nije govorio da je bio u Hagu, nego da je to bilo „službeno putovanje“. Setila sam se da mi je jednom jedan radikal koji je napustio SRS rekao da Šešelj radi za državnu bezbednost Hrvatske i da su oni takav posao mogli da povere samo tako inteligentnom i tako zlom čoveku.

Čekajte, tvrdite da lider Srpske radikalne stranke radi za hrvatsku tajnu službu?

Ma, radio je to i u vremenu komunizma. Kad je otvoren dosije Udbe u BiH, videlo se da je bio cinkaroš dok je, osamdesetih, radio na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. A biti cinkaroš dok radiš kao prosvetni radnik je tako amoralno... Da stvar bude gora, Šešelj je jedini koji je saradnik službe postao dobrovoljno. Samo ne znam da li je prvo postao saradnik službe, pa je ubačen na fakultet, ili je bilo obrnuto.

Šešelj za vas govori da ste „najveći haški izdajnik“ i „najvoljeniji lažni svedok“...

Strašno... Taj čovek je davao izjave kakve nikad ne bi dao nijedan Srbin, čak i da su mu ustaše familiju poklale. Koji bi Srbin rekao: „Klaćemo ih zarđalim kašikama“? On, u stvari, i nije Srbin, sećam se kad mi je predsednik Federacije svojevremeno rekao da je Šešelj, kao Hrvat, podmenut Srbima. Sećam se i kako je prevario četnike Momčila Ðujića, koji mu je i dao titulu četničkog vojvode. Garantovao im je da će, umesto Miloševića, postaviti kralja, uzeo im ogromne pare za to, išao tobože po Španiji da traži kralja za Srbiju, što je, kako je rekao, namerno uradio da ponizi Karađorđeviće, i na kraju je te četnike žestoko prevario. Ðujić je o toj prevari pisao u dva nastavka u Ninu. Ma šta da vam pričam o Šešelju, čoveku koji se razišao i sa svojim kumom...

Vukom Draškovićem?

Drašković mi je, kad sam ga pre odlaska u Hag pitala zašto su se razišli, rekao da je to zbog strategije. Vuk je, kaže, mislio da treba govoriti istinu, a Šešelj je bio za laž. Onda mu je Šešelj objasnio da je to kao kad se uzme perjani jastuk, prospe se perje, pa kad počnu ljudi kupiti i vidi se da će ga stvarno skupiti, uzima se drugi jastuk i prosipa. Šešelj je u kampanji za izbore nakon kojih je postao potpredsednik vlade obećavao penzionerima znatno povećanje penzija, a kad su ga posle penzioneri na protestu ispred vlade prozivali, izašao je i rekao im: „Ja nisam kriv što ste vi ludi pa ste mi verovali.“

Kratko ste bili u Hagu, ali jeste li se tamo susreli sa šefom radikala?

Bio je sprat ispod onog na kom smo bili Milošević i ja. Sećam se, kad je ubijen Zoran Ðinđić, krenem u šetnju i čujem Šešelja da govori: „Kako je ovo dobra vest... Naručuj prasiće da proslavimo!“ Ja uplakana, a Milošević stoji pored mene i kaže: „Ne razumem kako se neko može radovati nečijoj smrti.“ Eto, i Miloševiću je bilo žao Ðinđića, iako su bili politički protivnici.

Vi ste devedesetih, dok ste bili na vlasti, dosta dobro sarađivali sa Zapadom, Amerikom... Recimo, tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt vas je neretko hvalila, opisivala vas kao hrabru ženu koja se založila za sprovođenje Dejtona i započela demokratizaciju Srpske, ali su vas zbog toga ovde mnogi opisivali kao njenu marionetu...

Profesor Kosta Čavoški je to učinio... Karadžić mu je pred izbore 1998. dao pare da napiše neku brošuricu o meni i onda je to delio okolo. Tu je pisao izmišljotine i pretpostavke o sastanku koji se odnosio na Karadžića, a na kom smo bile samo Olbrajtova i ja. Olbrajtova je, nakon što je za Karadžića podignuta haška optužnica, došla da razgovaramo o njemu i u četiri oka mi kazala: „On se povukao, potpisao je dokumenta, više nije predsednik, a daje intervjue medijima. On ne dozvoljava da ga mi stavimo pod tepih.“ U đavola se pretvaram da zaštitim Karadžića, kažem joj da to nije pravedno, pitam je gde su joj Izetbegović, Tuđman... I tu još kažem da bi se Radovan povukao, radio negde u svojoj lekarskoj praksi, ne bi niko ni znao za njega... I da joj garantujem za to, iako to nisam zapravo mogla, jer Radovan očima nije mogao da me vidi. „Pod tim uslovima onda ima verovatnoće da ga gurnemo pod tepih“, kazala je Olbrajtova, dodajući kako ipak za to mora još da vidi s Klintonom. Verovala sam u njenu nameru.

I? Karadžić to nije prihvatio?

Odem na Pale, prenesem Karadžiću razgovor s Olbrajtovom, a on mi kaže: „Zabranjujem vam da s tom babetinom govorite o meni.“ A onda je stao na vrata, braneći mi da prođem, i rekao: „Ne samo da vam to zabranjujem nego ćemo mi vas ubiti.“ Odgovorih: „Ubijte, Radovane. Moj najbolji deo života je prošao“, a on će na to: „Takvu sam reakciju i očekivao od vas, ali ubićemo sina vašeg brata, pa nećete biti tako indiferentni.“ Tada sam ga desnim laktom udarila u stomak da mogu da prođem, a on se savio... I otišla sam.

Hteo je da vas ubije?!

Da. I ne samo to. On me je devedesetih, u dogovoru s Miloševićem, hapsio jednom prilikom na beogradskom aerodromu... Hteo je i u ludnicu da me stavi, postojala je potvrda i potpisi lekara, među kojima i njegov, da se proglasim ludom... Vratim se s nekog puta, stignem na granicu, tu me zaustave i policajac, pokazujući ka meni, predsednici Republike Srpske, kaže: „Na Pale, na lečenje.“ Zamislite, Karadžić im je naredio da me odvedu u ludnicu.

Kad smo kod stranaca, nezaobilazan je i tvorac Dejtonskog sporazuma, američki diplomata Ričard Holbruk. Pripisane su mu velike zasluge za to...

Kad sam se vratila iz zatvora, otišla sam u Banjaluku, bio je organizovan oficijelni prijem. Gledam tamo fotografije na zidu i kažem im da mogu sve da ih skinu i stave samo jednu - Holbrukovu. Toliki sporazumi su propali i tek je usvojen Dejtonski sporazum, koji je najoptimalniji i najpravedniji za sve u Bosni. Holbruk je zaslužan za to, ali sam dosta kasnije, kad sam već bila na izdržavanju kazne, gledala intervju koji je on, na Principovom mostu, dao Kristin Amanpur i rekao da je Dejton njegova životna greška.

Vi ste pak smatrali da je Dejtonski sporazum, kojim je 1995. okončan rat u BiH, bio dobro rešenje za sve tri strane?

Smatram da je to dobar dokument, mi smo u Dejtonu dobili granice i suverenost. Išla sam po terenu i objašnjavala svima, a najpre vojnicima, koliko je to značajno.

Da li i dalje mislite da je jedna od većih grešaka to što se srpsko rukovodstvo, predvođeno Karadžićem i Krajišnikom, za vreme rata povuklo na Pale?

Nego šta, najveća greška... To je Karadžićeva i Krajišnikova greška. Trebalo je bar da se povuku na Ilidžu, jer je i to Sarajevo, ali nisu zato što se tamo pucalo, a Radovan se, kao kukavica, toga plašio, ne bi mogao to da podnese... Da se tada nisu povukli, drugačije bi se u Dejtonu odlučivalo o Sarajevu. Ne bi Milošević tada uz času viskija mogao Izetbegoviću da kaže: „Alija, neka ti bude Sarajevo, celog rata si bio u njemu“, nego bi taj grad bio ili distrikt ili pola srpski, a pola muslimanski.

Ko su, na kraju, najveći gubitnici rata?

Nesrećni narod, koji je izgubio ognjišta i najbližu porodicu, borci koji su izgubili delove tela, mladi borci kojih više nema, dok su neki „valjali“ naftu, cigarete i delili tržište, te za vreme rata uživali. Ali to je tako na sve tri strane - srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj.

Jesu li ova tri naroda devedesetih postigla svoje ciljeve?

Cilj Srba je bio da se spreči ponavljanje 1941. Da se spase srpski narod i da se ne ponovi isti pokolj. Muslimani, u ekspanziji i traženju svog identiteta, hteli su unitarnu BiH, a Hrvati su, kad se radilo o interesima Srba, uvek bili na strani muslimana, kao što su muslimani bili na strani Hrvata. Prema tome, Srbi su realno postavili svoj cilj i jedini ga postigli. Tačno, jeste bilo žrtava, ali ni nalik onome iz četrdesetih. Muslimani se i dalje bore za svoj cilj. A Hrvati, kako skoro reče Kolinda Grabar Kitarović, smatraju da sporazum iz Dejtona treba da se dogradi, misleći na odvajanje jednog dela opština s većinskim hrvatskim stanovništvom u BiH, pa da to bude poseban entitet.

Na kraju, kako vidite odnose među državama regiona, koji se često zaoštravaju?

Volela bih da se, nakon svega što se desilo, uspostave korektni odnosi Srba sa BiH. Ali, znate, nikada se - a posebno ne sada - nije nešto desilo na Balkanu a da to nije inicirano izvana. Mislim da ovde niko nije mogao ni da pretpostavi da Hilari Klinton neće pobediti na izborima u Americi. Srbi su se s pravom plašili te pobede, jer ono što je ona radila graniči se s nenormalnim. S druge strane, muslimani u Bosni su svoju budućnost gledali na tom osnovu, nadali su se da će ona pobediti, čime bi imali potporu SAD. Mislite da je Bakir Izetbegović sam tražio reviziju tužbe protiv Srbije za genocid? Ne. To je smišljeno i urađeno na relaciji administracija Hilari Klinton - Izetbegović.

Šta je bio cilj tog Izetbegovićevog poteza s revizijom tužbe?

Želeli su sada da ostvare ono što su priželjkivali devedesetih, a što im nije Dejton pružio - unitarnu Bosnu. I onda su bili u šoku kad je Tramp pobedio. Nažalost, ovde više nema prava, sve je politika. Sećam se pravnika koji mi je još u Sarajevu, na moje pominjanje pravne države, rekao: „Gospođo Plavšić, ako je država, ne treba joj dodavati to ‘pravna’. Ako nema prava, nema ni države.“ Mi, dakle, moramo čvrstu državu da pravimo, a ne partije. Prioriteti nam trebaju, a to znači da se prvo štiti narod, pa onda dolazi država, zatim vođe - i na kraju partije. A kod nas je decenijama obrnuto. 


PIŠE Boban Karović


FOTO Dragana Udovičić
   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
  • 3
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Biljana Plavšić; Autor: Dragana UdovičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS