Magazin

EKSKLUZIVNO Prvi intervju Biljane Stankov, lične sekretarice ubijenog premijera: Da je Ðinđić živ, Srbija nikada ne bi ovako izgledala

Mnogi su se pozivali na prijateljstvo s njim, a zapravo ga niko nije dobro poznavao. Delove njegovog života pokušali smo da osvetlimo na osnovu sećanja Biljane Stankov, koja je kao lična sekretarica čitavu njegovu političku karijeru provela uz njega

Objavljeno: 27.04.2017. 06:00h
Foto: Biljana Stankov; Autor: Marina Lopičić
Prošlo je više od četrnaest godina od ubistva Zorana Ðinđića. Danas ga se najčešće sećaju na dan ubistva 12. marta i ponekom prigodom u toku godine. Mnogi se pozivaju na njega ističući kako su nekada bili bliski. Ipak, samo mu je jedna osoba bila toliko bliska da ga je viđala gotovo svaki dan, a nije bila član porodice. Znala je svaki njegov pokret, svaku nameru, ugovarala i pratila svaki sastanak i pravila organizacionu strategiju za svaki dan. Bila je to njegova lična sekretarica Biljana Stankov, koja je Zorana Ðinđića pratila od njegovih prvih poslaničkih dana 1991, pa sve do dana kada je ubijen 2003. Ovo je njen prvi intervju.

Zakazali smo sastanak u jednom lokalu u Krunskoj ulici, nedaleko od nekadašnjeg sedišta Demokratske stranke. Vila je pre nekoliko godina, na osnovu Zakona o restituciji, vraćena svom pravom vlasniku, a stranka se odselila u drugi deo grada.



Pre nego što smo i započeli razgovor, prokomentarisao sam tmurno vreme i izrazio bojazan kako bi nam kiša možda mogla pokvariti fotografisanje napolju. „Meni ti vremenski uslovi ništa ne znače“, rekla mi je Biljana Stankov. Zatim je dodala kako je od Ðinđića naučila jednu izreku, u koju i dan-danas veruje: „Sve je to u glavi“. Pokušala je i da mi objasni: „Znaš, ako ti je hladno, onda je to zbog toga što si ti odlučio da ti bude hladno, jednostavno“.

Posle ubistva, kada je za skoro sve, i one koji su ga sreli u prolazu i one koji su mu postavljali klipove u točkove, Ðinđić postao „Zoran“, njegova bliska saradnica insistirala je na tome da je on gospodin Ðinđić.



Sećate li se kako je izgledao vaš prvi susret sa Zoranom Ðinđićem?

Toga se veoma dobro sećam. Imali smo zakazan sastanak u Opštini Vračar i ja sam sa Ðorđem Zečevićem, poslanikom DS, krenula kolima iz centra grada, a sa gospodinom Ðinđićem trebalo je da se nađemo na Slaviji. Nas dvoje smo sedeli na zadnjem sedištu „micubiši pajera“, pošto je Zečević tada bio predstavnik te japanske kompanije za Jugoslaviju. Dobro pamtim taj trenutak kada smo se zaustavili i kada je on ušao u kola. Osetila sam kako je prostrujala neka potpuno nova energija. Bilo je zaista čudno. Tu me je gospodin Zečević predstavio gospodinu Ðinđiću kao člana njegovog tima i rekao mu kako ću ubuduće voditi njihovu zajedničku poslaničku kancelariju. On me je samo pogledao i upitao: „Biljo, jesmo li na ti ili na vi?“. Nasmešio se. Bila sam pomalo zbunjena i rekla sam mu: „Možemo i na ti“. Kancelariju smo otvorili već sredinom februara 1991. Ono što sa nostalgijom pamtim jesu ti njihovi razgovori sa građanima. Sećam se da je Ðorđe Zečević uvek imao tu neverovatnu empatiju i stalno je jurio po opštinskim upravama da nekoga ne isele, da mu nađu privremeni smeštaj, da ga zaposle, dok je gospodin Ðinđić bio drugačiji i uvek pitao: zašto? Zašto nekoga hoće da isele, zašto neko ima veliki dug za struju ili grejanje, zašto neko ne može da se zaposli, koja je institucija zakazala, kako je ta neka sporna oblast pokrivena zakonom? Ta kancelarija je radila oko tri i po godine, a nakon toga je gospodin Ðinđić bio izabran za predsednika DS i ja sam prešla u centralu stranke, gde sam došla na njegov poziv i počela da radim u njegovom kabinetu.

Kako ste komunicirali?

Čitav naš odnos razvijao se logično i lako. Sa njim je svaki dan bio drugačiji. On je verovao u svoja ubeđenja i želju da promeni Srbiju. Vodila sam sve njegove poslove, beležila obaveze i ugovarala sastanke. Jednostavno, znala sam da ću ga na tom političkom putu sve vreme pratiti. Ne kažem da je on od početka uvek bio zadovoljan načinom na koji radim, ali je sve funkcionisalo i vremenom postajalo sve bolje.

Da li ste bili na ti ili na vi?

U javnosti uvek na vi, ali privatno smo bili na ti.

Šta je mrzeo kod drugih, da li su mu neki ljudi bili odbojni?

Nije voleo lenjost, inertnost, kilavost, ljude bez energije ili ljude koji su obećavali, ali to obećeno nisu mogli da ispune. Posebno je prezirao površnost. Voleo je da govori: „Ako kažeš da nešto što nisi želeo da uradiš danas, možeš da ostaviš i uradiš sutra, onda to nešto ne moraš nikada ni da uradiš“. Istina, on je imao jednu čudnu osobinu, na primer, bilo je tu u njegovom okruženju i ljudi za koje sam smatrala da to ne zaslužuju i uvek sam se pitala šta će oni tu. Znam da su ga mnogi osuđivali zbog saradnika koje je imao u svom okruženju, ali on je iz njih uspevao da izvuče tačno ono što je trebalo. Zbog toga se činilo da su neki ljudi malo jače „zasijali“, nego što je uopšte trebalo da zasijaju.

Kakav je bio prema osoblju u stranci, a i kasnije na mestima gradonačelnika i premijera?

Bio je strog. Ponekad se činilo da možda i preteruje. Od svih je tražio organizovanost i disciplinu.

Šta je zahtevao od saradnika?

Da sve bude tačno i na vreme i baš tada kada treba. Tražio je da sve bude brzo. Svaki sastanak je morao da bude pripremljen, ako nije, onda sam takve sastanke morala da otkažem. Podrazumevalo se da ste u radu sa njim morali biti potpuno koncentrisani i sto posto prisutni. Danas kada pogledam kako ljudi rade, takvog profesionalizma, kao što je bio kod nas, zaista više nigde nema. Bilo je, recimo, privrednika koji su mogli možda jednom da dođu kod njega i nešto predlože, ali ako posle nekog vremena ništa nisu preduzeli, novog viđanja nije bilo. Nije bilo moguće da mu neko beskonačno dosađuje nekim pričama, a da pritom ništa ne uradi.

Biljana Stankov; Autor: Danilo Mijatović

Da li je bilo ljudi koji nisu mogli da izdrže taj tempo?

Naravno, bilo je tu i suza i svega, ali nikada nije bilo nikakvih uvreda.

Da li je umeo da povisi glas?

O, da, znao je. Sećam se kako je jedna saradnica imala problem i kada me je nakon nekoliko pomeranja termina za završetak tog projekta nazvao, rekla sam mu da joj je potrebno još nekoliko dana, a on je tada dreknuo: „Kakav problem? Problemi se rešavaju noću, a danju se radi!“.

Kakav je bio u kritikovanju ljudi?

To je uvek saopštavao u lice. Nikada nije išao okolo i pričao o nekome, ali kada je saopštavao to što je imao, bio je vrlo oštar.

Ipak, od Zorana Ðinđića niko nije uspeo da izvuče direktnu pohvalu. Zašto?

To što je o nekome mislio, videlo se iz njegovog stava prema njemu. Njegova reakcija je uvek mogla da se pročita. Nikada nije govorio „ti si super“ ili „ovo si super uradio“ ili „nisam zadovoljan kako to radiš“. Postupci su bili ti iz kojih se čitalo šta o nekome misli.

Kako je izgledao jedan tipičan dan?

Ujutru ga je uvek čekala kafa, ali i da ga nije čekala, to ne bi bilo ništa dramatično. Nije pridavao važnost ni hrani ni piću. Istina, voleo je da pije filter kafu s mlekom. Kada je bio gladan, obično je jeo tople sendviče ili „big mek“ iz „Mekdonalsa“. To je bilo sve. Onda bi u svojoj kancelariji jeo vrlo brzo, svega nekoliko minuta, i kada bi se zatim pojavio na vratima, izgledao je kao da je uzeo neku energetsku bombu. Veoma retko je išao na ručkove, osim ako nisu bili deo nekog protokola. Sedeo je u svojoj kancelariji i tu je i ručao.

Ima li nekih stvari u kojima je baš uživao?

Voleo je da zapali tompus i to samo kada je nešto dobro uradio ili kada su rezultati onoga što je radio bili pozitivni. U tim trenucima imao je taj neki osmeh po kojem ga još uvek pamtim. S druge strane, postoje tri stvari kojima je pridavao veliku važnost: antikviteti; uvek je imao najmoderniji mobilni telefon i veoma je voleo penkala. Te tri stvari su ga potpuno oduševljavale.

Kakvi su to bili antikviteti?

Neka činija, piksla, stoni sat ili slika. O tome je mnogo znao i voleo da čita, čak i u vreme gustih rasporeda znao je da odvoji vreme za čitanje o antikvitetima

Uvek je pisao penkalom?

Da, vrlo retko je pisao hemijskom olovkom. Mnogo njegovih beležaka, koje se danas nalaze u Arhivu Srbije, pisao je baš penkalom, a imao je i prilično veliku kolekciju.

A od gedžeta, pretpostavljam da bi danas koristio ajfon 7?

Mislim i ajfon 8, iako nije još izašao, ali to bi voleo da ima. Nešto najmodernije i najnovije. Zaista je bilo divno videti tu radost na njegovom licu kada bi dobio najmoderniji telefon.

Šta je od telefona imao kod sebe na dan atentata?

Mislim, „soni erikson“ i „nokiju“, ali modele koji su u tom trenutku bili najnoviji.

Zoran Đinđić i Kolin Pauel; Autor: Profimedia

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Biljana Stankov; Autor: Marina LopičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Biljana Stankov; Autor: Marina LopičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Biljana Stankov; Autor: Marina LopičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Biljana Stankov; Autor: Marina LopičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS