Magazin

NEWSWEEK OTKRIVA Nepoznato o životu iza zatvorskih zidina: Kako je Ljuba Zemunac izbegao davljenje... i druge tajne (FOTO)

Tek nešto više od dve decenije upravnikovanja najvećim zatvorom u Srbiji bilo je dovoljno Branku Šormazu da kroz ruke propusti najveće zvezde naslovnica srpske štampe - kriminalace, glumce i političare koje je nemoguće svrstati ni u poziciju ni u opoziciju

Objavljeno: 01.05.2017. 13:46h
Foto: Centralni zatvor i Branko Šormaz; Autor: Nebojša Mandić / Privatna arhiva
Penzioner je postao sa svega 55 godina, na polovini prvog četvorogodišnjeg mandata upravnika Okružnog zatvora u Beogradu. Rastakanje Jugoslavije bilo je u punom jeku, a Branko Šormaz nije imao nameru da kao važan državni uposlenik, vaspitavan na „starim vrednostima“, učestvuje u stvaranju novih. Početkom 90-ih godina drugačiji politički standardi onespokojavajuće su se umešali u sve pore društva, prirodno i u Šormazov posao.

Kada su promene u Srbiji uhvatile maha, podređenima je u šali, koja se ubrzo tragikomično obistinila, napomeno:

„Moramo biti još pažljiviji sa zatvorenicima - ko zna ko će nam se od njih vratiti u odelu i s kravatom u nekoj zvaničnoj državnoj delegaciji“.



Slutnja se potpuno ostvarila nekoliko godina kasnije, kada je Željko Ražnatović Arkan izabran za narodnog poslanika, te potom kao član Skupštinskog odbora za bezbednost obilazio srpske zatvore, gde su mu predavani raporti, a stražari ga dočekivala u stavu mirno.

„Ništa lično nisam imao protiv Arkana, smatram da je bio veoma pametan i inteligentan, ali nisam bio spreman da s momcima poput njega zamenim životne uloge. Ipak sam navikao da takvi u mojoj kancelariji stoje dok ih ne ponudim da sednu“.
 
NEPOSTOJEĆA PODELA

Rođen je u zaseoku Pržine, selo Crni Lug kod Bosanskog Grahova.

Kao dete nagledao se i naslušao svačega u vezi s ratom, partizanima i četnicima. Bliskih rođaka je imao na obe strane. Potpune konfuzije u rodnom selu seća se, između ostalog, i kroz posete dvojice njegovih stričeva, partizana i četnika, koji su tokom rata obilazili oca i ostajali na večeri. Kada bi preterali s političkom prepirkom, otac bi ustajao od trpeze, pa jednog mlatnuo u petokraku, a drugog u kokardu vičući: „Tišina, jebali vas i Tito i Draža!“.

Srednju školu je pohađao u Bosanskom Grahovu i Livnu, upisao Filološki fakultet u Beogradu i diplomirao francuski jezik i književnost. Nakon toga je neko vreme u grahovskoj osnovnoj i srednjoj školi predavao francuski, latinski i ruski jezik. Nije mu bilo suđeno da nastavi s poslom koji je tada bio uvažavan kao retko koji drugi. S porodicom se početkom 70-ih preselio u Krnjaču kod Beograda, u kuću tašte i tasta. Tada i dobija zaposlenje u zatvoru u Padinskoj Skeli gde je prvo radio kao vaspitač, a ubrzo postao i upravnik.

„Vaspitač je, tako su me učili, trebalo da pomogne osuđeniku da se po odsluženju kazne vrati u normalan život i uklopi u sredinu - da mu se služenje kazne ne svodi na vreme provedeno u zatvoru, već da ga iskoristi za obrazovanje i socijalizaciju. Nisam siguran ni da se danas u tome uspeva. Čini mi se da sitni kriminalci iz zatvora izlaze kao još veći razbojnici. Uostalom, da su bili vaspitani, u zatvoru se ne bi ni našli.“

Do integracije sa Centralnim zatvorom „Padinjak“ je bio samostalna ustanova, da bi potom sa zatvorom u Bačvanskoj ulici postao deo jedinstvenog Okružnog zatvora. Tada je Branko postavljen za zamenika upravnika, a zatim i za upravnika.

Pre gotovo pola veka visokoobrazovanih u Srbiji, kao i tadašnjoj Jugoslaviji, bilo je vrlo malo. Uz doktorku iz zatvorske ambulante, Šormaz je bio jedini s fakultetskom diplomom. Državna služba je tada nosila nemerljivo veću sigurnost nego danas, skoro je garantovala posao do penzije i rešavanje stambenog pitanja posle određenog radnog staža. I sama uniforma je podrazumevala sitne privilegije - besplatnu vožnju autobusom, ulazak na utakmice bez karte, ture pića na gazdin račun...

Šormazu je teško da pobroji ljude, sa obe strane zakona, koje je upoznao tokom radnog veka. Uveren je u nešto drugo:

„Sagledavajući sa ove distance doživljeno za više od 20 godina rukovođenja zatvorom, siguran sam da striktne podele na dobre i loše nikada nije ni bilo. Niti je može biti. Ponekad su kaznu služili obrazovani, kulturni i porodični ljudi, dok su ih čuvali manje obrazovani u uniformi zatvorskog stražara. Svakako, većina zatvorskih službenika živela je skromno i ponašala se dostojanstveno boreći se za egzistenciju svoje porodice, ali je bilo i prekih, neobrazovanih i brzih na pendreku“.

Prema njegovoj odluci, početkom 90-ih deo CZ-a u Bačvanskoj ulici adaptiran je da bi uslovi bili humaniji, s namerom da tu borave maloletnici. Tako je nastao čuveni zatvorski „Hajat“. Kada je posao bio završen, pre dolaska predstavnika pravosuđa u obilazak, Šormaz je krenuo u proveru urađenog.

„Kada smo ušli u kupatilo, napravljeno po merilu svetskih pritvorskih jedinica, video sam da nema nijedne slavine. Nadzornik se kleo da je dan ranije lično prisustvovao završetku radova. Jasno je bilo da su, uprkos ogromnom broju lopova u zatvoru zaključanih u ćelijama, baterije pokrali neki od službenika. I tada na scenu stupa još jedna naša naopaka karakterna osobina - lažna solidarnost. Pošteni službenici, nadzornici i stražari solidarisalili su se s onima koji kradu, rizikujući da svi zajedno budu proglašeni lopovima. Nove slavine su stavljene, ali sramota me je preplavila na duži rok.“

I pored svega što se događalo, kaže da bi bio nepošten kada ne bi istakao da je uglavnom sarađivao s divnim i pažljivim ljudima. od kojih se s nekima i danas čuje i vidi. „Mnogi od njih su uz posao stražara vredno učili i završavali fakultete, a tada privatnih fakulteta, u sklepanim zdanjima na preuređenim livadama, nije bilo.“

Veliki problem je pokušavao da reši. Formalno, tek delimično je uspeo, suštinski je ostalo po starom. U zadnjem delu zdanja CZ-a, s dvorišne strane, u preuređenim ćelijama i hodnicima, sa porodicama su stanovali stražari i zatvorski službenici. „Kada sam odlazio s mesta upravnika, tamo su bila 54 domaćinstva. Stanje se, čujem, ni danas nije značajno promenilo. Kada se događalo da se neko odseli, odmah se njegov komšija proširivao u napušteni deo kako bi sprečio useljavanje novog kolege, a sebi omogućio veći komfor. Tužno je što su mnogi od države dobili stanove, ili u međuvremenu sagradili kuće, ali u preuređenim ćelijama žive i dalje, dok svoje udobne stanove i kuće izdaju u zakup.“

U međuvremenu stanari u zatvorskom smeštaju po sopstvenom izboru i dalje plaćaju simbolične naknade i zanemarljive troškove struje i vode. Brojni stražari su davno zaposlili supruge kao kuvarice, spremačice ili radnice u vešeraju, pa im je tako oboma posao bio udaljen tek nekoliko desetina metara, a i žene su deci spremale sendviče na račun zatvorske kuhinje...

„Pokušavajući da rešim taj problem s direkcijom grada, dogovorio sam se da se ustanovi dodeli uređeno zemljište u Kaluđerici, da grad obezbedi kompletan materijal za gradnju. Obaveza Okružnog zatvora bila je da pribavi radnu snagu, što nije bio nikakav problem budući da je bilo dosta zatvorenika građevinaca, zidara, molera, a i dosta stražara se honorarno bavilo tim poslovima. Međutim, kada su stražari čuli da je reč o Kaluđerici, bez obzira na to što se radilo o komfornim dupleks stanovima, odbili su svaku pomisao na preseljenje, trajno se odlučivši za porodični život u zatvorskom krugu, u centru grada. Državna služba all inclusive, kako bih to nazvao“.

Centralni zatvor; Autor: Nebojša Mandić

BATINE ZA NAUK

Upotreba fizičke sile u zatvoru, u šta mnogi ne veruju, regulisana je prilično strogim pravilima. Svako potezanje pendreka podrazumevalo je pisanje detaljnog izveštaja i ozbiljno pravdanje. Najzanimljivije je bilo to što se prećutni dogovor između stražara i osuđenika poštovao i prilično dobro funkcionisao. Retko kada bi se pritvorenik žalio na komandira, tužakao ga i tražio zaštitu. „Kada bih ja, neko od mojih, upravnika ili nadzornika straže, primetio modrice na licu osuđenika, uobičajeno objašnjenje bilo bi da se sapleo u ćeliji ili udario. Osuđenici su znali da žalbe mogu da izazovu kontraefekat. Svedoci su, naravno, uvek govorili da ničega nije bilo.“

Koliko god se međusobno ogovarali i mrzeli privatno, kao i u svakom drugom velikom kolektivu, stražari su među sobom bili složni kada se radi o zatvorenicima. „Čitajući izveštaje i opravdanja stražara zbog upotrebe sile, primetio sam kod njih veliki nedostatak mašte. U najvećem broju slučajeva kao dokaz neposlušnosti osuđenika navodili bi otkinuto dugme sa uniforme, što ukazuje da je pritvorenik povlačio stražara i da je ovaj bio prinuđen da se brani“.

S druge strane, ovdašnji paradoks je i to što osuđenici više uvažavaju stražare sklone nasilju i brzom potezanju pendreka nego one staložene koji uvažavaju njihova prava. Takve smatraju smotanima, vređaju ih, dobacuju im, ne poštujući nikakva pravila u njihovom prisustvu.

Šormaz navodi primer verovatno najpoznatijeg kriminalca u Srbiji, Ljubomira Magaša, nadaleko znanog Ljubu Zemunca. Stražar, tadašnji osvajač brojnih medalja u bacanju kugle, Jovan Lazarević, dvometraš s približno 150 kilograma težine, postao je meta Magaševih dobacivanja, provokacija, uvreda na račun njegovih seksualnih sklonosti, porodice... Bez povoda, samo zbog Lazarevićevog gabarita i Magaševog ubeđenja da od njega samog nema, niti sme da bude jačeg, važnijeg i odvažnijeg. „Dobacivanja su postajala sve glasnija i uvredljivija, nailazeći na oduševljenje ostalih vucibatina u ćelijama. Zatvorski komandiri su pokušavali da ućutkaju Magaša preteći mu samicom, istovremeno ne shvatajući svog kolegu džina koji ćuti i trpi uvrede izrečene na njegov račun. Ali, ništa se nije promenilo“.

Nakon nekog perioda Lazarević, koji je sve slobodno vreme posvetio treninzima, došao je do Magaševe ćelije i mirno mu saopštio da je bilo dosta uvreda, da mu to više ne padne na pamet, inače će biti problema. Magaševa reakcija bila je pljuvanje u pravcu stražara. Istog dana, kada mu je prošlo radno vreme, Lazarević je skinuo uniformu, složio je u orman, obukao trenerku, došao do Magaševe ćelije i rekao kolegama stražarima da je otključaju. Iako zbunjeni, oni su to i učinili. Čim je on zakoračio u ćeliju, Magaš je skočio i zauzeo bokserski stav. Lazarević mu je rekao da je došao privatno i da je vreme da Magaš ispuni svoje pretnje, posebno one o „prebijanju i zavrtanju ušiju“. Detalji obračuna bili bi suvišni, sem onog da je Magaš prvi zamahnuo na Lazarevića i da su ga dežurni stražari jedva iščupali iz „zagrljaja“ bacača kugle, nekako mu povratili disanje, a potom podigli s poda i poniženog smestili u krevet ne bi li došao sebi. Pretnji i uvreda, osim jednog „srešćemo se mi negde“, više nije bilo.

Neizbrisiv utisak mu je i komandir Žika, koga tako zove mada mu to svakako nije pravo ime, „stari kadar“ koji se trudio da bez diskusije i suvišnog razgovora bude korektan prema zatvorenicima. Čuvao je i svoje i njihovo dostojanstvo, štedeo ih nepotrebne vike, oštrih reči i besmislenog pokazivanja sile. Ali, postojala je vrsta kriminalaca koja ga je posebno zanimala, zbog kojih je satima seckao novine i slagao isečke u rokovnik.

„Čim bi se preko puta njega našao razbojnik, silovatelj, višestruki povratnik ili druga vrsta bitange, otvorio bi rokovnik i užurbano listao stranice. Dok bi se zatvorenik premeštao s noge na nogu, Žika bi pobedonosno izvlačio novinski članak i uskliknuo: ‘A ti li si taj što siluje devojčice, tebe sam, prikane, čekao’, ili: ‘Otimaš ženama tašne, kidaš lančiće’, ili pak: ‘Prebijaš devojke i decu po parkovima’... Na kraju i nešto uvek za nijansu drugačije, ali poput: ‘Dobro došao, prijatelju, baš tebe očekujem!’. Onaj koga je evidentirao u svom rokovniku bio bi raspoređen na najteže poslove. Njegova vrsta pravde je, moram priznati, bila nepogrešiva. I mislim se - šta bi on rekao za medije kojima je nekad s razlogom verovao, a koji danas popularišu kriminalce i moralno najniži sloj ljudi?“

Pre nekoliko decenije, kada je polarizacija između poštenih i onih drugih bila neuporedivo jasnija a sistem daleko uređeniji, sve je, kaže Šormaz, imalo više smisla. Pa i boravak u zatvoru.

„Padinska Skela nije bila mesto gde će kriminalci pisati memoare, davati intervjue za novine ili deliti utiske sa obožavaocima, već institucija u kojoj će, osim kazne, činiti i nešto korisno. Tako su, u skladu s potpisanim ugovorom, radili na njivama Poljoprivrednog kombinata Beograd. PKB-u je to značilo, a i zatvorenici su dobijali dnevnice za svoj rad, posebno sledovanje cigareta i odličnu hranu. Kada je za njihovim angažmanom bilo potrebe direktor PKB-a me je zvao i pitao da li imam ‘rodoljube’, kako ih je nazivao. Nismo strahovali da će pokušati beg jer su bili pod budnom pažnjom stražara. Ali, jedan od njih je smislio poseban način da se obezbedi. Kada bi stigli u polje, naredio bi im da se spreme za ‘sunčanje’ - pošto se žale na vrućinu, skidali su se u donji veš i tako radili. On je bio siguran da tako nikome neće pasti na pamet da pokuša bekstvo. U to vreme nisu postojale nevladine organizacije koje bi ‘digle ustanak’ zbog takvog tretmana.“

Ljuba Zemunac; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Centralni zatvor i Branko Šormaz; Autor: Nebojša Mandić / Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Centralni zatvor i Branko Šormaz; Autor: Nebojša Mandić / Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Centralni zatvor i Branko Šormaz; Autor: Nebojša Mandić / Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Centralni zatvor i Branko Šormaz; Autor: Nebojša Mandić / Privatna arhivaSvet

KORAK NAPRED ZA PRAVA ŽENA: U Jordanu ukinut zakon po kom žena mora da se uda za svog silovatelja

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS