Magazin

NEWSWEEK PORTRET ZA RAM Azem Vlasi - Junak prošlog i možda budućeg doba

Jedan pokušaj ubistva među Albancima u Prištini odjeknuo je u celom regionu, a posebno u Beogradu. Razlog: meta je bio Azem Vlasi, nekadašnji najviši funkcioner na Kosmetu i čovek koga je Slobodan Milošević proglasio krivcem za sve srpske nevolje u pokrajini

Objavljeno: 21.05.2017. 06:00h
Foto: Azem Vlasi; Autor: Profimedia
Ranjenom Azemu Vlasiju vlasnik „Ktitora“ Milija Milosavljević ponudio je lečenje u Beogradu i „najbolji medicinski tretman“. Ovo dosta govori o beogradskom preduzetniku, inače Srbinu sa Kosmeta, ali ništa manje ne kazuje ni o albanskom advokatu...



Osim u vreme najžešće nacionalističke histerije devedesetih, Azem Vlasi u Beogradu nikada nije doživljavan kao neprijatelj. Stoga ni u prvim vestima o njegovom ranjavanju, ni u docnijim izveštajima, nije bilo zluradosti i senzacionalizma, osim u jednom „ozbiljnom“ dnevnom listu, koji je ostao zarobljen u pomenutim devedesetim. Istina, o Vlasiju se listom pisalo kao o „Titovom omladincu“, čime se, radi površnog efekta, žrtvovala suština, sadržana u činjenici da je baš on bio član najužeg pokrajinskog rukovodstva u godinama kada se sudbina Kosova i Metohije prelamala, i najzad prelomila tako da je Srbiji u rukama ostao kraći kraj.
 
KOMUNISTA NA POSEBNOM ZADATKU

Kao učenik srednje škole u Kosovskoj Kamenici, aktivan omladinac i član Saveza komunista, izabran je u Pokrajinski komitet Saveza socijalističke omladine, delom zbog ličnog zalaganja, a delom zbog famoznog „ključa“: bilo je propisano da omladinska i partijska rukovodstva imaju toliko i toliko učenika, toliko studenata, onoliko radnika, a bio je i propisan tačan broj Srba, Crnogoraca... pa su skupljani sa raznih strana. Sistem je tako obezbeđivao „vertikalnu socijalnu prohodnost“ za široku bazu svojih pristalica i njihovu lojalnost. Na isti način kao i Vlasi, kroz članstvo u rukovodstvu omladinske organizacije u visoku politiku ušli su i Stipe Šuvar, Milan Kučan, Milo Ðukanović, Zoran Anđelković...

Kad je 1974. u vrhu jugoslovenske omladinske organizacije na red za predsedavanje došao Albanac, dvadeset šestogodišnji Vlasi bio je tu. Svojim aktivizmom i doslednim držanjem ispravnog političkog kursa, brzo je zapao za oko Josipu Brozu. Na jednom sastanku sa rukovodstvom JNA Tito je izjavio: „Sviđa mi se taj mali Šiptar, dobro radi!“. Takav sud neprikosnovenog jugoslovenskog vođe imao je veću težinu od svih zvaničnih ocena i za Vlasijevu karijeru u godinama koje su bile u znaku nacionalističkih nemira na Kosovu imao je presudan značaj. Ali mu je doneo i neprijatelje.

Njemu se u mandatu predsednika omladine zalomilo da odsluži vojni rok. Dva njegova prethodnika na toj funkciji služila su vojsku u Beogradu, a Vlasi je upućen u kasarnu u Bileći, u ono vreme poznatu po strogoj disciplini, a i inače „bogu iza nogu“.

„To mi je sredio general Ljubičić, ministar odbrane. Objašnjenje je bilo da služim kao primer drugima, ali je očigledna bila njegova namera da malo budem sklonjen iz javnosti, jer nekome nije bilo drago što Tito o meni tako govori. Nije mi bilo dozvoljeno odsustvo ni za Dan mladosti, kada su predsednici omladine, po tradiciji, stajali uz Tita u svečanoj loži tokom sleta“, rekao mi je Vlasi 1994. u intervjuu za knjigu „Pitao sam Albance šta žele, a oni su rekli: republiku... ako može“.

Ali, kad mu je istekao dvogodišnji mandat, Vlasi je, na Titov zahtev, nastavio da vodi omladinsku organizaciju još dve godine... Sve do 1981. njegov politički uspon nije se razlikovao od karijera pomenutih političara iz drugih republika. Posle te godine i nasilnih demonstracija Albanaca koje će, s pauzama, trajati narednu deceniju, Azem Vlasi postaje čovek sa posebnim zadatkom - da suzbija iredentu i širi bratstvo i jedinstvo. Zadatak je, videli smo, bio nemoguć, i to je posebna i opširna priča, ali vredno je pomena i ovde, da su Srbi na Kosmetu pozdravili Vlasijev dolazak, a da su Albanci bili podeljeni u očekivanjima. Između ostalog, bio je prvi albanski funkcioner koji je priznao postojanje iseljavanja pod pritiskom i nacionalistički motivisanih silovanja. Njegovo delovanje na Kosmetu bilo je sa „jugoslovenskih“ odnosno „titovskih pozicija“ u punom smislu te reči.

Moca i Vlasi 1994. godine; Autor: Privatna arhiva

TITO I ON NA SRPSKOM SUDU

I odlazak Azema Vlasija iz politike bio je u znaku Tita: suđeno mu je za „podsticanje kontrarevolucije“, a sudije su sedele ispod velike slike Josipa Broza.

„Ja sam to shvatio kao cinizam...“, rekao mi je.

Najkraće: Azem Vlasi, kao prvi čovek kosovskih komunista, i Kaćuša Jašari, predsednica pokrajinske vlade (u drugim okolnostima bilo bi nebitno, ali ovde treba reći - po majci Crnogorka), odbili su da podrže Miloševićevo ukidanje autonomije Kosova i Metohije. Smenjeni su, a na velikom mitingu u Beogradu 28. februara 1989. nekoliko stotina hiljada ljudi skandiralo je: „Uhapsite Vlasija!“. Milošević se pravio lud i gluv, govorio je: „Ne čujem vas dobro...“, da bi na ponovljen huk mase uzvratio: „Biće uhapšen!“.

Posle 468 dana u zatvoru, Azem Vlasi je oslobođen svih optužbi.

„Suđenje meni bilo je i suđenje Titovom komunisti...“, ocenio je tada.

Da li je Azem Vlasi mogao da izmeni tok istorije na Kosmetu?

U jednom beogradskom tabloidu ovih dana pojavila se njegova izjava da bi „Kosovo danas možda bilo u Srbiji da Slobodan Milošević nije ukinuo autonomiju“. Uz rizik što nosi bavljenje izjavama koje ova vrsta novina sažima i pojednostavljuje za svoju publiku, može se reći da je bivši kosovski političar tek delimično u pravu. Nezahvalno je nagađati da li bi Kosovo bila jedina federalna jedinica koja nije iskoristila cepanje SFRJ da krene svojim putem, ili bismo danas bili svedoci „makedonskog sindroma“... Ali izvesno je: da Milošević odmah posle Vlasijevog hapšenja nije uveo vanredno stanje u pokrajini i brutalno ukinuo ne samo autonomiju već i sva ostala prava Albanaca, na Kosmetu devedesetih godina ne bi bile formirane paralelne institucije „Republike Kosovo“, kao uvertira za OVK.

Smenjivanje Azema Vlasija i Kaćuše Jašari predstavljalo je uvod u period srpske politike na Kosovu i Metohiji, koji je bio veoma sraman i podjednako štetan po srpske interese. To je vreme kada policija i Državna bezbednost sprovode do tada neviđenu represiju (rezultate smo videli); kada sudski i inspekcijski organi koji u pokrajinu dolaze „na ispomoć“, beskrupulozno reketiraju i pljačkaju Albance; kada se kosovski Srbi uspinju stepenicama SPS hijerarhije i grabe „svojih pet minuta vlasti“, veseleći se kao što su to radili putnici na „Titaniku“... Hvalio mi se tek izabrani predsednik opštine jednog grada na Kosovu, u prethodnom životu kelner, kako je iz opštinske administracije otpustio sve Šiptare, jedino za ložača još nije našao zamenu.

To je vreme, da budem slikovit, kada rukovodstvo kosovskog ogranka Arkanove Stranke srpskog jedinstva na svečanom otvaranju prištinskog bazena, u vodu baca prase „da se Šiptari ne bi kupali“...

Posle je đavo došao po svoje i podvukao crtu ispod računa.

BEOGRADSKI GOST

Tito je već petnaest godina bio mrtav, a neumitno je umirala i Jugoslavija, kad sam Azema Vlasija intervjuisao za knjigu. Pitao sam ga šta o Maršalovom delu misli posle svega.

Kazao je: „Mi, Albanci, ako ni zbog čega drugog, zahvalni smo Titu što je u nama probudio nadu i otvorio nam mogućnost u tadašnjim odnosima da se možemo izboriti za istinsku ravnopravnost“.

Ne bez zlobe, titogradska „Pobjeda“ pisala je 1992. godine, pozivajući se na Lazara Koliševskog, da je „Azem Vlasi predlagao da se u Kući cvijeća instalira magnetofon iz kojeg bi u svako doba izlazio Titov glas i poruke za svijetlu budućnost“. Pitao sam ga i za to...

„To je najobičnija laž. Ne verujem da je Lazar Koliševski, ma koliko da ga ne cenim, mogao da izgovori takvu glupost...“

I u ličnom životu Azem Vlasi bio je „jugoslovenski orijentisan“: oženio se Nadirom Avdić, Bošnjakinjom iz Bijeljine, novinarkom koja je dugo bila dopisnica zagrebačkih listova iz Prištine, i s njom dobio sina i ćerku. „Sa mnom pričaju na albanskom, s majkom na srpskom“, rekao mi je.

Posle toliko godina teško je setiti se svega, ali znam da mu je sin Adem pohađao srpsku školu. Slučaj je udesio da je u razredu bio sa Karađorđem, sinom Miroslava Šolevića, jednim od vođa srpskog nacionalističkog pokreta na Kosovu i organizatora grupa koje su od Miloševića tražile Vlasijevo hapšenje. Adem je danas advokat u Americi, a Karađorđe je doskoro služio kaznu, ili je još na robiji, zbog razbojništva, teških telesnih povreda, nasilničkog ponašanja i droge...

Nadirina sestra je udata za Srbina i živi u Beogradu, pa je Azem Vlasi često boravio i boravi u srpskoj prestonici, a za vreme NATO bombardovanja zajedno su se sklonili u Bijeljinu.

Iako skrajnut, Vlasi nije prekidao kontakte sa jugoslovenskim političarima - ostalo je, na primer, zabeleženo da se u proleće 2000. godine u Parizu sreo sa Kirom Gligorovim i Ivanom Stambolićem...

Uz prethodno političko delovanje, i ovo ga je potpuno isključilo iz podele vlasti na Kosovu, kako u vreme Ibrahima Rugove i nastajanja višestranačja, tako i docnije, kada su ratni komandanti OVK, po principu „došli divlji, isterali pitome“, počistili prethodnu strukturu i preuzeli sve poluge upravljanja Kosovom. Vlasi je izvesno vreme bio savetnik Hašima Tačija, sada ima isto zvanje u Ministarstvu spoljnih poslova, i to je jedini njegov angažman u novoj vlasti na Kosovu. Osnovno zanimanje i dalje mu je advokatura, a mediji iz regiona često su od njega tražili ocenu političkih zbivanja na Kosovu, predstavljajući ga kao „analitičara“. Sudeći po izjavama u nekim intervjima, velika želja mu je da bude prvi ambasador Kosova u Beogradu.

Kosovska policija ispred kancelarije Azema Vlasija nakon neuspelog atentata; Autor: Profimedia

UVEREN U SVETLU BUDUĆNOST

Izmenjene okolnosti, želja da se ostane u orbiti vlasti, ambicija i, ostanimo korektni, nova saznanja... učinili su da političke izjave Azema Vlasija posle osamostaljenja Kosova odstupe delimično od onoga što je ranije govorio. Istini za volju, u tome se nimalo ne razlikuje od drugih komunističkih funkcionera sa YU prostora koji su se ukrcali na voz tranzicije - svi su oni pod stare dane otkrili čari zaljubljenosti u svoju naciju i njenu slavnu prošlost.

Vlasi je tako 2008. godine, nabrajajući svoje političke uzore, u istoj rečenici pomenuo i Šabana Polužu, vođu nacionalističke pobune u Drenici 1945, i Tita, čiji su partizani Polužu streljali.

Davanje intervjua medijima iz susednih zemalja za političare je veoma komplikovana stvar: treba izaći u susret publici „na čijem se terenu gostuje“, ali i povesti računa o tome da „kod kuće“ ne zvuči kao izdaja.

Tako Vlasi u januaru ove godine jednom beogradskom nedeljniku kaže, pogađajući misli prosečnog čitaoca: „Običan narod nije politički ostrašćen niti podeljen. Nema tenzija ni u međuetničkim odnosima. Srbi i Albanci ponajviše sarađuju u biznisu. Političari se svađaju preko medija i u parlamentu, ali ne može se reći da su u neprijateljskim odnosima... I na srpskoj i na kosovskoj strani pitanjem međusobnih odnosa i dijalogom u Briselu zamajavaju svoju javnost kako bi skrenuli pažnju sa životnih problema: siromaštva, korupcije, zloupotrebe vlasti, borbe za vlast... Na ovim prostorima već dugo je u modi plašenje svoje javnosti od drugih, od suseda“.

Ali odmah zatim, Zajednicu srpskih opština proglasiće „kukavičjim jajetom“ Srbije, da bi preko nje kosovske Srbe etnički i teritorijalno odvojila od ustavnog sistema Kosova i vezala ih za Srbiju.

Potreba da se dokaže prištinskim vlastima, bivšeg „Titovog omladinca“ dovodi čak na klizav teren koji istinu deli od laži. Pa u tom istom intervjuu Azem Vlasi tvrdi: „Institucionalno i u realnom životu, položaj Srba na Kosovu bolje je uređen nego što je to slučaj sa nacionalnim manjinama u mnogim drugim zemljama. Mnogo bolje nego položaj Albanaca ili Bošnjaka u Srbiji“.

Istini za volju, čak i u ovakvim ispadima, on ostaje daleko umereniji u retorici i bliže činjeničnom stanju stvari, od beogradskih političara kada govore o Kosmetu.

Njegov stav prema srpsko-albanskoj stvarnosti sadržan je u ovoj januarskoj izjavi: „Verujem da će doći do normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Zasad je važno da u Srbiji ljudi na vlasti znaju da je Kosovo država i da se tu ništa ne može promeniti. Sledeći korak jeste da shvate kolika je korist od toga da imamo normalne i uređene odnose kao susedne države. Shvatiće koliko je to značajno i za položaj kosovskih Srba ovde. Ako ne oni, shvatiće naredne generacije političara na vlasti u Srbiji. Ja sam siguran ne samo da ću to doživeti već i da ću imati neku ulogu u tom procesu“.

Možda zaista bude prvi ambasador Kosova u Beogradu.

Priština sada nema, niti će zadugo imati, boljeg čoveka od Azema Vlasija za taj posao.

PIŠE Momčilo Petrović

(Tekst je obljavljen u 77. broju magazina Newsweek (april 2016.), koji sada izlazi jednom mesečno.)
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Azem Vlasi; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Azem Vlasi; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Azem Vlasi; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Azem Vlasi; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS