Magazin

PET DAMA O JEDNOM ŠMEKERU (V DEO) Duška Jovanić o Gagi Nikoliću: Mangup je titula

Urednica monografije „Gospodin mangup“ Radmila Stanković, glumica Merima Isaković, šankerica bifea „Atelje 212“ Branka Golubović, kostimografkinja Ivanka Krstović i novinarka Duška Jovanić pričaju svoje priče o legendarnom glumcu

Objavljeno: 24.05.2017. 17:15h
Foto: Duška Jovanić; Izvor: Privatna arhiva
Duška Jovanić je dva puta intervjuisala Gagu. Između ta dva razgovora stalo je mnogo toga, a posle ovog drugog ostala je ljutnja.
 
* * *

Kada sam prvi put videla Dragana Nikolića, nestalo je struje. To što me je kao oduševljenu klinku jednog prvog januara služio čorbom u „Srpskoj kafani“, ne računa se. Bilo je to vreme kada su počele sve restrikcije naših života. Gaga je stavio ruke u džepove i posle intervjua za „Bazar“ pešice me otpratio do kuće. Malo je govorio, ali sve što je off record, nikada se ne zaboravlja.



Sledeći put smo u gostioni „Bevanda“ u Požarevačkoj ulici gde je rođen, razgovarali za „Plejboj“. Nije to zbog loze, bio je i veliki majstor cirkanja, ali svašta mi je ispričao. On, koji se je šmekerski služio najsočnijim detaljima iz života najboljih pajtosa, dugo je štekovao svoju intimu.
 
PRVE BATINE

Uvek je imao odličnu poziciju za kafanskim stolom i činilo se da je to jedini uspeh na koji je bio baš drčan.

„Sa deset godina sam ćutke i na kvarno uspeo da se umuvam u mnogo stariju ekipu svog brata. U početku su me izmarširali, pa čak i gađali kamenjem, ali sam rešio da se ne dam dok im ne dosadi. Kasnije sam stekao privilegiju da sedim s mnogim lucidnim tipovima, maltene genijalcima: Danilom Kišom, Mirkom Kovačem, Zoranom Radmilovićem, Duškom Kovačevićem. Najvažnije je to što su mi ponekad dozvoljavali da i ja nešto kažem. Doticali smo se i ozbiljnih tema, ali to je uglavnom bilo dobro zezanje. Mihiz me je pred smrt, u svojoj knjizi ‘Autobiografija o drugima’, častio rečenicom - da mu je žao što nije stigao da piše o jednom momku sa Crvenog krsta.“

Zanimalo me je ko mu je bio razredni starešina u toj neprevaziđenoj srpskoj disciplini.

„Nije to sport! Ali onaj kome to priznajem je Bora Todorović, prvak gavrošijade. Za njega sam se odmah zalepio i najviše kupovao od njega. Bio je zarazna pojava i vrhunski zajebant. Kao klinac raznosio sam mleko po kućama. U tadašnjem Bulevaru revolucije, preko puta Tehničkog fakulteta, bila je sindikalna zgrada, a na vratima mesingana pločica na kojoj je pisalo: Bojan i Mira Stupica. Stalno sam im krao prazne flaše, da ispadne kako ih nisu ostavili i ja imao razlog da zvonim. Nadao sam se da će mi Mira jednog jutra otvoriti. Ali uvek sam naletao na kućnu pomoćnicu. Oni su tada imali i šofera koji je noću ćorisao njihovog fijata 1300 i vozikao se po gradu. Isto je i Bora radio. Tako smo se upoznali. I postali zemljaci“.

Za razliku od ostalih iz njegovog mangupskog esnafa, prilično fucnutih i pomalo komičnih čika vođenih željom da i dalje budu mladi lavovi, Gaga se sve bolje držao, pa sam ga pitala kako se tako konzervirao.

„Ne furam ja taj fazon, nego on mene. Prosto mi je lakše da neke stvari odjebem, nego da im pridajem ogroman značaj. Mnogo je opasnije i gospodstvenije nasmejati se, nego se namrštiti. Mangup je titula. Kad vas drže za mangupa, znači da niste mutavi. Čini mi se da za mangupe ne postoji bivše vreme. “
 
ŽIVOT U PARIZU

Rekla sam mu ono što su neki mislili: da je dugo bolje glumio u privatnom životu.

„Sviđa mi se, ali nije baš najsrećnija formulacija. Dovoljno sam profi i upotrebljiv. Neću ništa zeznuti, ali ni umreti na tom poslu. Stvarno je najveća uvreda kad nekom kažu: Nemoj tu da mi glumiš. Atelje 212 jeste bio moj san. Mislio sam, ako tamo uđem, završio sam posao. Prvo sam u ‘Bošku Buhi’ igrao treću žabu. Kasnije sam malo avanzovao, uskočio u ‘Tri musketara’, kada sam od Žike Pavlovića dobio ponudu da snimam ‘Kad budem mrtav i beo’“.

Zanimalo me je šta mu se zaista desilo u tom famoznom Parizu, koji je spominjao isključivo u stavu mirno. Koga li je tamo krio?

„Tamo sam prvi put otišao kad sam kao klinac zbrisao od kuće. Moj ćale, okoreli Bulbuderac, bio je službenik, a keva krojačica. Stalno sam trubio o tome kako ću pobeći od kuće. Onda mi je ćale lepo objasnio: ‘Vidi, stvarno si budala! To se ne radi tako. Nego, ustaneš ujutru pre zore, spakuješ dve-tri stvari i na prstima zbrišeš’. Izbacio mi je te bube iz glave, ali mi đavo ipak nije dao mira, pogotovo što smo čuveni Miša Slovenc i ja zajedno polagali prijemni na Akademiji. Dogovorili smo se da, ako padnemo, zapalimo za Francusku. Ja sam prošao, a Miša se priključio ekipi Stevice Markovića. Za to kratko vreme, dok me ćale nije vratio, shvatio sam da tada u Parizu nisi mogao da budeš gladan, a i nije neki blam biti klošar. U Parizu sam žario i palio. Tamo sam prvi put gledao Playboy video. Nije bilo mnogo golotinje, ali najveći štos je bio kada se pojavio frizer za dame. Tako sam shvatio da se strava ribe i dole friziraju.“

Upoznala sam toliko cura koje su ozbiljno otkidale na njega, ali mi se činilo da je on sebe više izmislio kao zavodnika. Stvarno je izgledalo kao da ga je neko slagao da je smrt za žene.

„Je l’ znaš šta ćeš sad da mi napraviš?! Naravno da će se Milena naljutiti. Zašto uopšte da govorim o tome?! Čak i kada u Ateljeu nešto ispričam, znači da je bilo suprotno i da skrivam tragove. Kunem se da su sve to lažnjaci. S druge strane, sa šezdeset i dve godine tvrdim da stvarno postoji Kupidon. Kao što priznajem samo hemiju.“
 

AKVARIJUM SA ZLATNOM RIBICOM

Činilo se da nikada nećemo saznati kakav je Gaga bio muž. Hvalio se da kao lav prede u hladovini i čeka da mu ženka donese hranu. U stvarnosti je, pričali su, izgledalo drugačije.

„Nisam nikakav muž. Ja to, u stvari, uopšte i nisam, ako se računa u zanimanje. Jesam hedonista. Imam neke svoje repere, ali ne očekujem da će me oni amnestirati. Znam šta me čeka kada napravim neko sranje. Živim i puštam druge da to čine.“

Tada je još uvek bio član velike porodice noćobdija, kafanskih separea i tajnih loža vrhunskog zezanja, bezbrižni mladić od šezdesetak godina, Lepi Gaga, krstaš, koga uprkos nataloženim srećnim i nesrećnim godinama, nije napuštala dobra volja.

Zaista je bio najbolja ilustracija tog romantičnog klišea i opštepoznate slike o sebi kao najvećem beogradskom šmekeru, koji se nadmoćno osmehuje i ima šarma, velikodušnosti i melanholije u neizmernim količinama. Ponekad blizak kao ćale ili brat, ponekad povučen u sebe, rasejanih pokreta, ali gotovo uvek bez ičeg preteranog, sa zatomljenim grešnim pobudama, neko koje živeo iz dana u dan, čak i kada je igrao idiotske uloge.

Priznao je kako je uveče ulazio u svoju sobu da legne i sluša zvuk grada. Zatim je pritiskao dugme i puštao Felinijev „Amarkord.“

Da li samo zbog toga da bi sutradan ljudi mogli da ga tapšu po ramenu kao svog omiljenog TV junaka i filmsku legendu, iako to za njega nije bila prava stvarnost?

„Nekada sam jedva čekao da mi izađe slika u novinama ili da dobijem ulogu na filmu. Posle je to počelo da mi smeta. Iz određenih razloga više neću da izigravam mečku. Ali ljudi me i dalje čupaju za rukav i ponašaju se kao da sam kanal na njihovom televizoru“.

Gaga je, dok smo se vozili Bulevarom kralja Aleksandra, zaustavljao ljude na semaforima. U svom klasičnom dvorednom odelu sa kravatom. Prolaznici su ukočeno stajali kao da im nije bio svakog dana u dnevnoj sobi, a čak su i neobuzadani Cigančići odustali od brisanja šoferšajbne.

Posle sam ga u francuskom bistrou „Chez Stefan“, gde smo radili autorizaciju intervjua, branila od onoga što mi je rekao. Tražio je da biftek bude krvav i da ga posle svega što mi je ispričao ne prodam.
 

Nije mi se svideo taj mali znak paranoje, pogotovo što me držao za pravu beogradsku šmekerku. Ali, sutradan je jedan dnevni tabloid, mimo mog odobrenja, na naslovnoj strani razvalio njegovo duhovito Playboy priznanje kako je nevinost izgubio na tavanu.

„Zašto si mi to uradila? Toliko sam se trudio da dostojanstveno skenjam početak životnog kraja. Strašno mi je bilo stalo da se ne obrukam.“ Bio je ljut.

Odavno sam od mnogo mudrijih žena naučila da nikada ništa ne treba objašnjavati. Mnogo me je zabolelo, ali stvari peglam tako što se trudim da napravim dobar štos. Mislila sam da će Gaga to razumeti. Nije.

Poslala sam mu viski koji je godinama ležao i dve čaše, kao što se radi na filmu. Nije bilo reakcije. Ubrzo posle toga u njegovu „Taliju“ poslala sam mu akvarijum sa zlatnom ribicom. Ni pisma, ni razglednice. Samo sam čula kako su konobariri hranili ribicu.

Razočarana, okrenula sam broj Mire Stupice:

„Da li biste me pomirili sa Gagom? Desio se neki glupi nesporazum koji neće da mi oprosti“.

„Nema razloga, draga moja. Ostani takva veštica kakva jesi. Odlično ti stoji.“

Još jednom sam čula njegov glas. Zazvonio mi je telefon: „Duška?“. Brzo je spustio slušalicu praveći se da je pogrešio broj.

Ili mi se to samo tako učinilo.

(Tekst je obljavljen u 77. broju magazina Newsweek (april 2016.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

PIŠE Aleksandar Đuričić
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Duška Jovanić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Duška Jovanić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Duška Jovanić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Duška Jovanić; Izvor: Privatna arhivaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS