Magazin

NEWSWEEK ZA PONAVLJAČE ISTORIJE Svi naši predsednici: Evo ko je sve vladao Srbijom (FOTO)

Ovo je priča o ljudima koji su, bar formalno, bili na čelu Srbije. Posledice koje je njihovo boravljenje na ovoj funkciji imalo vrlo su ozbiljne i s njima živimo

Objavljeno: 31.05.2017. 08:00h
Foto: Stefan Jokić, Ilustracija: Slavlje u Srbiji
Srbija je od 1944. do 2006. bila federalna jedinica Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, a od tada se smatra nezavisnom republikom. U većem delu ovog perioda stvarnu vlast u njoj imali su Komunistička partija i Josip Broz Tito, dok su ulogu šefa države, formalno, imali prvo predsednici Narodne skupštine, zatim predsednici Predsedništva, i na kraju predsednici.



Galerija likova kojima je zapala ova čast šarenolika je i živopisna, a njihovi životopisi i karakterne crte u ogromnom broju slučajeva daleko su od ozbiljnosti koja se podrazumeva u predstavama o uređenoj državi. Posledice koje je njihovo boravljenje na ovoj funkciji imalo, međutim, vrlo su ozbiljne i s njima živimo.
 
JEDINO SE PO NJEMU NEŠTO ZOVE

Tito i Partija radove na stvaranju socijalističke Jugoslavije počeli su u jeku rata i revolucije koja je zbrisala kraljevinu. U vreme neizvesne budućnosti o kojoj su odlučivale velike sile, konstituisanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije u novembru 1944. predstavljalo je taktički potez, pa je izbor Siniše Stankovića (1892-1974) za njenog predsednika bio prirodan. Francuski đak, predratni univerzitetski profesor, logoraš - najveći deo rata proveo je zatočen na Banjici, odakle je pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Stanković je bio prihvatljiv i komunistima i građanskim strankama, koje su se nadale da će „Čerčil i Englezi vratiti kralja“.

Kralj se u Srbiju, u kovčegu, vratio tek 2013. godine, a Narodna skupština (pridev „antifašistička“ izbačen je iz naziva 1945) i od nje nerazdvojna demokratija zadržale su taktičku ulogu u vladanju Srbijom sve do danas. Siniša Stanković ostao je na njenom čelu sve do 1953, a zatim se vratio naučnom radu. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru, a jedna retka vrsta škorpija koja živi samo u Srbiji nazvana je po njemu - Neobisium stankovici.

Po predsednicima koji su usledili posle njega ne zove se ništa - tek poneka ulica krštena tako u vreme komunizma.

Zanimljivo je da je ova državna funkcija od samog svog početka opadala. Siniša Stanković imao je najveći ugled i najrespektabilniju biografiju od svih koji su mu sledili. Oni su u najvećem broju slučajeva bili nesvršeni studenti, kamenoresci, svršeni maturanti, a moć im je proisticala iz učešća u revoluciji i sposobnosti da se približe Titu.



VLADAO JE SRBIJOM DUŽE OD KRALJA MILUTINA

Petar Stambolić (1912-2007) bio je predsednik Narodne skupštine od 1953. do 1957. godine. Predratni komunista rođen u Brezni kod Ivanjice, nesvršeni student Poljoprivredno-šumarskog fakulteta, član najužeg komunističkog rukovodstva postao je još u ratu, da bi po oslobođenju bio ministar, predsednik vlade, član kolektivnog predsedništva Jugoslavije posle Titove smrti. Dobrica Ćosić, koji ga nije voleo, zabeležio je da je „Stambolić Srbijom vladao duže od kralja Milutina“. Imao je čin general-majora i bio narodni heroj.

Za karakter Petra Stambolića ilustrativne su činjenice da je upravo on na 10. kongresu Saveza komunista Jugoslavije 1974. godine predložio Tita za doživotnog predsednika SKJ, a posle Titove smrti baš on je prvi upotrebio parolu „I posle Tita Tito“. Stambolićeve reči: „Kad je u pitanju Partija, zakoni ne važe“ najbolje odslikavaju duh vremena i mentalni sklop onih koji su u tom vremenu vladali.

Istoričar Venceslav Glišić, autor najobimnijeg rada o Stamboliću, beleži da ga narod nije voleo: „Narod ga je negativno ocenjivao, odnosno, smatralo se da je više vodio računa kako da ostane na vlasti, a manje o interesima naroda... Bio je svestan da je Tito centar moći i da bez njegove podrške u jednopartijskom sistemu nema opstanka u politici. Zbog toga ga je Stambolić podržavao, ponekad i nevoljno, u svim njegovim obračunima u vrhu Partije.“

Petar Stambolić bio je još u ratu poznat kao muškarac s veoma izraženim libidom i bez čvrstih moralnih skrupula kad su žene u pitanju. Vlast je - ne samo na njega - delovala kao najjači afrodizijak, pa su posle oslobođenja te sklonosti postale još izraženije i dovele ga čak u središte državne afere.

General Ljubodrag Ðurić bio je generalni sekretar vlade Jugoslavije. Nije imao sreće sa ženama: prva mu se u toku rata preudala, a brat druge izjasnio se 1948. za Informbiro. Kad su ga Tito i Ranković pozvali da se opredeli: žena ili posao, izabrao je ovo drugo, razveo se, a oni su na sebe uzeli obavezu da mu nađu „politički ispravnu suprugu“. Ali samo posle pet-šest meseci braka, ta je žena rekla Ðuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić. Tito je naložio istragu, a Stambolić je sve priznao.

Tri godine kasnije (1952) Petar Stambolić je predsedavao Šestim kongresom SKJ. U pauzi je Ðuriću prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: „Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, ja svratio i eto...“ Višestruko prevarenom mužu tada je pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u Partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene, a Tito je naredio: „Van s tim luđakom!“ Kongres je, pa i ovo, direktno prenošen na radiju, i pažljivo slušan ispod zvučnika na banderama širom zemlje. Sledeće godine Stambolić je postao predsednik Narodne skupštine Srbije, a mnogi su skloni da njegovu odanost Titu tumače zahvalnošću što ga je sačuvao u ovoj aferi.

Zajednička osobina većine Srba na rukovodećim položajima u Jugoslaviji bila je bojazan da ih ne optuže za „srpski nacionalizam“, što je za posledicu imalo popuštanje na štetu Srbije u međurepubličkim natezanjima.

Neki istoričari optužuju Stambolića da je teritoriju oko Leposavića pripojio Kosovu, ali je on to negirao, prevaljujući odgovornost na Slobodana Penezića Krcuna, koji je, navodno, tako hteo da poveća procenat srpskog stanovništva u pokrajini.

Stambolić se zalagao za izgradnju pruge Beograd-Bar i Užice-Čačak i auto-puta Beograd-Niš, ali je bio protiv razvoja automobilske industrije u Kragujevcu. Iako je, kao i ostali, koristio sve privilegije položaja, važio je za skromnog, čija je strast bila čitanje knjiga.

Petar Stambolić; Izvor: Profimedia

ČOVEK KOJI JE PUCAO U EDVARDA KARDELJA

Jovan Veselinov (1906-1982) na čelu Narodne skupštine ostao je šest godina - od 1957. do 1963. Od svih ranijih i budućih predsednika Srbije imao je najupečatljiviju revolucionarnu prošlost. Rođen u siromašnoj seljačkoj porodici u Kumanu u Banatu, ideje komunizma prihvatio je od suseljana koji su kao austrougarski vojnici dopali ruskog ropstva, i tamo svedočili Oktobarskoj revoluciji, pa se vratili u zavičaj. Učio je bravarski zanat, a u Komunističku partiju ušao je kao sedamnaestogodišnjak, praktično odmah pošto je osnovana. Tri godine kasnije odlazi u SSSR da se školuje na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada - za profesionalnog revolucionara. Kao takvog, jugoslovenska policija, kad se vratio 1930. godine, poslala ga je na petnaestogodišnju robiju. Tamnovanje mu je skratio Drugi svetski rat - odležao je deset godina, a u avgustu 1941. organizovao je bekstvo iz Sremske Mitrovice. Rat provodi organizujući otpor u Vojvodini, a posle rata, zna se - s položaja na položaj.

U vreme kad je bio predsednik Narodne skupštine (1960), pucao je u najbližeg Titovog saradnika - Edvarda Kardelja.

Geza Tikvicki, jedan iz komunističke nomenklature, beleži: „Lovili smo puškama, sačmarama, koje se pune krupnom sačmom namenjenom isključivo lovu na divlje svinje, u vrsti, jedan od drugog na razdaljini od oko 20 metara. Prvi s desne strane od Kardelja bio je Jovan Veselinov. Do njega sam stajao ja. Levo od Kardelja stajali su Ivan Gonjšak, do njega Otmar Kreačić, i sasvim levo Aleksandar Ranković i drugi. Iznenada, na četrdesetak metara ispred Jovana Veselinova pojavila se lisica. Videla nas je i uznemirena krenula prema nama, a zatim je, približavajući se, krenula prema Kardelju i Veselinovu. Tada je iz puške pod oštrim uglom opalio Jovan Veselinov. Istog trenutka pao je kao pokošen Edvard Kardelj. Video sam to.“

Zrno sačme zarilo se u vratni deo Kardeljevog kičmenog stuba, pa ni u Engleskoj nisu smeli da ga operišu, da ne bi ostao oduzet. Umro je s tim gelerom, a Slovenci su - neopravdano! - tvrdili da je posredi bio atentat.

Jovan Veselinov; Izvor: Privatna arhiva

FARAON IZ ŠUMADIJE

Dušan Petrović Šane (1914-1977), kamenorezac iz Kragujevca i predratni komunista, nasledio je Veselinova na položaju predsednika Narodne skupštine, i na tom mestu ostao do 1967. godine. Prema svedočenju Vojina Lukića, ministra unutrašnjih poslova u to vreme, upravo je Petrović naložio policijsku akciju kompromitovanja Stanke Veselinov, supruge svog prethodnika. Revolucionarka (hapšena je kao komunistički ilegalac, ali ni pod batinama nije odala svoje drugove) i posleratna funkcionerka zadužena za kulturu, bila je u užim krugovima poznata po sklonosti ka mlađim muškarcima. Lukić u svojim memoarima piše da mu je Šane naložio da se praćenjem i prisluškivanjem prikupe dokazi o Stankinim bračnim izletima, i da je policija iskoristila mladog pesnika Matiju Bećkovića da snimi tok jednog njihovog ljubavnog sastanka.

Petrović se, osim ovim, i spomenikom - sahranjen je 1977. u memorijalnom kompleksu faraonskih razmera - ničim nije upisao u istoriju. Dobrica Ćosić o njemu je zabeležio: „Po mom razumevanju naše bliže prošlosti, nezaobilazan je savremenik, šumadijski heroj Dušan Petrović Šane. Kao dugogodišnji kadrovik KP Srbije, stvaralac je jedne impersonalnosti. Taj kvalifikovani titovac i amaterski vajar imao je pravi dar da pronalazi i unapređuje komuniste malih sposobnosti i uzorne poslušnosti. Od njegovog revolucionarnog dela i morala, van svake sumnje, mnogo je impresivniji njegov spomenik. Njegova proleterska skromnost zasvedočena je gromadom venčačkog mermera, na grobu prostranom nekoliko hektara ziratne zemlje, na padinama Bukulje, da i Karađorđa i Karađorđeviće u Topoli, do potopa Šumadije i Srbije, gleda s nebeske visine.“

Dušan Petrović Šane; Izvor: Privatna arhiva

ŠEF DRŽAVE KOJI JE DOBIO BATINE OD SVOJE POLICIJE

Miloš Minić (1914-2003) predsednik Narodne skupštine bio je od 1967. do 1969. godine. Rodom iz Preljine kod Čačka, pre rata diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a tokom studija stasao je u jednog od vođa komunističkog studentskog pokreta. Između ostalog, jedan je od organizatora protesta 4. aprila 1936, koji se i danas obeležava kao Dan studenata.

Sudbina je udesila da prvi među partizanima 1941. započne pregovore s četnicima Draže Mihailovića i da 1946. bude glavni tužilac na suđenju vođi Ravnogorskog pokreta.

Tokom pobune 1968. Veljko Vlahović i Miloš Minić pokušali su da smire studente, ali su milicioneri baš tokom njihovog razgovora dobili naređenje da potisnu masu, pa je u metežu i Minić, šef države, dobio batine. Najveći doprinos jugoslovenskoj politici dao je kao ministar inostranih poslova od 1972. do 1978. godine.

Dragi Stamenković, predsednik vlade Srbije, zapisao je u svojim memoarima da šezdesetih godina u Petru Stamboliću i Milošu Miniću, predsedniku i potpredsedniku jugoslovenske vlade, nije „imao nikakvu podršku, jer su se bojali da ih u Saveznoj vladi ne optuže da brane srpske interese, čak i kada su mislili da su u pravu.“

A Dobrica Ćosić (svi njegovi citati u ovom tekstu preuzeti su iz knjige Slavoljuba Ðukića „Slom srpskih liberala“) ocenio je da je Minić „među komunističkim političarima Srbije intelektualno najracionalniji čovek i, istovremeno, uporni sledbenik očiglednih zabluda“.

Posle 1990. Miloš Minić potpuno se povukao iz javnosti.

Miloš Minić; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Stefan Jokić, Ilustracija: Slavlje u SrbijiSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Stefan Jokić, Ilustracija: Slavlje u SrbijiSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Stefan Jokić, Ilustracija: Slavlje u SrbijiSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Stefan Jokić, Ilustracija: Slavlje u SrbijiMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS