Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Luka Bursać, reditelj filma "Afterparti": Mi smo umorno društvo. Treba nam odmor

Tokom snimanja filma menadžer kluba nam je rekao: „Svašta sam viđao i veruj mi, iz ovakve energije ne može da se rodi ništa loše“. Nedelju dana po završetku snimanja razneli su ga u automobilu na nekom bežanijskom parkingu, priča autor filma „Afterparti“

Objavljeno: 05.06.2017. 11:23h
Foto: Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić
Reditelj Luka Bursać čekao me je iza rešetaka na ulazu u bioskop „Zvezda“. Poslednji put sam ga video pre nego što će početi premijera njegovog filma „Afterparti“, kojim je i zatvoren 45. beogradski filmski festival Fest. Kroz lavirint hodnika i prostorija ispunjenih kršom prošli smo do „sale na otvorenom“, gde smo uživajući u sunčanom danu i pogledu na oronule beogradske fasade razgovarali o društvu, kulturi, „Afterpartiju“ i sudbini mesta u kojem smo se nalazili.


Brojne bizarne okolnosti pratile su snimanje filma „Afterparti“. Da li se ta neobična energija reflektovala na film?

U ovom slučaju bi to bilo krajnje tragično. Samo spletom vrlo srećnih okolnosti zapravo smo uspeli da izguramo ceo proces do kraja. Prvo smo u kontinuitetu snimali deset dana u senjačkom klubu „Kabare Rouz“, između 12 i 14 sati dnevno, a zatim smo prešli u eksterijere uglavnom na Novi Beograd i u 45. i 63. blok. U jednom trenutku tokom prve etape filma menadžer kluba nam je prišao i rekao: „Svašta sam viđao i veruj mi kad ti kažem, iz ovakve energije ne može da se rodi ništa loše“. Nedelju dana po završetku snimanja razneli su ga u automobilu na nekom bežanijskom parkingu. To je jedna od tih apsurdnih situacija.

Čini se da nove generacije glumaca ne nailaze na tako dobar prijem.

Vrlo je teško pobeći od nečega što je isključivo egzistencijalna stvar. Danas mnogi glumci doživljavaju film kao šljaku između dve predstave, vođenja emisije i nekih drugih stvari koje se rade pod ugovorom i za kintu. Želeo sam da radim s mladim ljudima koji su spremni da se odreknu, da se daju. Glumci su se upoznavali sa svojim likovima i počeli da rade ono što njihovi likovi rade u filmu, išlo se na kurs pedikira; kurs za barmena, radilo se na vratima klubova. Pošto se većina radnje dešava u bloku, mesec dana pre početka snimanja smo se praktično preselili i počeli da živimo jedni s drugima, navikavajući se na blokovski ritam života. Mislim da će se za ljude koji su glumili u „Afterpartiju“ tek čuti.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Zašto si postavio radnju u novobeogradske blokove?

Dinamika života u blokovima je potpuno različita od one na Vračaru, gde ja živim. Ta neka vrsta oslobođenosti saživota sa širokim površinama, pa i dodira s prirodom, postala mi je bliska i zanimljiva kao fenomen. Opet, trudio sam se da gledam na taj fenomen šire, i istorijski, kroz perspektivu omladinskih radnih akcija, simbolički. Za razliku od starog grada, razvio se relativno skoro i kroz plansku državnu inicijativu, solidarnog karaktera. To mi je bilo zanimljivo kao neka vrsta sukoba, i dramaturškog i filmskog.

Sa estetske strane, morao si da ga učiniš na neki način privlačnim uprkos svom sivilu?

Čitao sam jednu prilično tendencioznu kritiku koja predstavlja film kao mešavinu „depresivnog beogradskog geto filma“. Upravo to je ono što sam želeo da izbegnem. Nisam hteo da tretiram blok kao geto, jer on za mene i nije takav. Želeo sam da ga prikažem kao što Spajk Li prikazuje Bruklin, ili Skorseze Bronks. Te zgrade imaju svoj život, svoj duh. Postoji neka dinamika života koja pulsira unutar tih piramida i više nego što pulsira centar - on u stvari ne pulsira uopšte. Zamerili su mi uskost socijalnog miljea kojim se bavim. Klabing je metafora, ovo nije film o klabingu. Ovo je film o mojoj generaciji, svidelo se to nekom ili ne.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Šta je onda srpski klabing u filmu?

Srpski klabing je jedan mikrokosmos svega onoga što viđamo u modernom srpskom društvu. Klasna podela, tupost, apatija, nesreća, klonulost, nesvest - sve se to vidi i na ulicama van klubova, tamo je samo jasnije i s manje inhibicija. Ima tu generacijskog bola koji osećamo i ja i ti, bez obzira na to kom miljeu pripadamo. Ja idem na ova mesta, ti ideš na ona, svi se kupamo u istom bazenu, a kad jedan dobije kondilome, celo kupalište je inficirano.

Koliko uživaš u klabingu ako ga vidiš na način koji je prikazan u filmu? Ili si protutnjao?

Jesam, protutnjao sam, ali u određenim trenucima osećao sam se kao glavni lik filma. Uopšte nisam ni shvatao da postoje alternative, vrlo malo je vidim i danas.

Postaješ na neki način kontroverzna figura u svetu domaćeg filma. Zbog čega?

Javlja se jedan problem elitističke prirode, vezan za teme kojima mi filmadžije treba i smemo da se bavimo, nikad zapravo ne zaboravljajući kojoj kasti pripadamo. To je ono što je problematično i zato ovaj film i jeste na određeni način inat prema establišmentu.

Samo delom je finansiran od države, što potvrđuje njegovu „nezavisnost“. Pisao sam scenario dok je trajala okupacija bioskopa „Zvezda“, odnosno posle godinu dana provedenih tamo, u odsustvu bilo kakvog socijalnog života, a kamoli klabinga. Onda sam iz te perspektive pokušao da se setim, da rekonstruišem nešto što je bilo deo mog života. Mislim da je to ono što je vredno. Vredno je jer mogu da pričam objektivno, bez predrasuda, kao učesnik. Čak i s pozicija bezizlaznosti.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

To je smisao Maretovog odlaska na audiciju za „Game of Thrones“, koja je u stvari audicija za porno-film.

To je ta iluzija mladog čoveka ovde, da ga spas čeka negde na Zapadu ili u migraciji, a to je upravo vrlo opasna zabluda. Verujem u ličnu transformaciju, mnogo više nego u putovanje, imao sam prilike da pre pet godina ostanem u Americi, oženim se Ukrajinkom i vozim kamion. Nisam to uradio jer sam to osećao kao tuđu sudbinu. Sudbina je čudna stvar i bitno je otkriti svoju. Mi smo postali robovi predrasuda, mitova i lenjosti, upravo je srpska dijaspora koju sam imao prilike da upoznam najčešće otelotvorenje svega onog najgoreg od čega se u samom startu verovatno i bežalo.

Čini mi se da kod tebe ima onog beogradskog „svi se drogiraju, a niko nije narkoman“. Kako na to gledaš?

Ako klabing koristiš kao određenu vrstu supstitucije za nešto što ti fali, droga onda postaje samo detalj, deo ponude sa šanka. Imaš razne vrste sedativa, pa ti izaberi - može to da bude kokain, može ovo ili ono... Ali svakako si tu, već si deo iluzije, pa samo biraj detalje kojima ćeš iluziju da obojiš. Otupi čula kako bi umrtvio bol. Nema tu hedonizma, kako može da bude hedonizam nešto čija ti konzumacija upropasti erekciju. Često se zapitam da li je problem našeg doba prevelika udobnost iz koje proizilazi apatija ili upravo potraga za ljubavlju koje imamo sve manje.

Zašto misliš da niste uspeli da dođete do više novca za „Afterparti“?

U ovom slučaju nisam ni očekivao, a nisam ni tražio institucionalnu podršku. Film je nastao u specifičnim okolnostima. Ja i glavni glumac, koji je i producent, upoznali smo se na festivalu u Vrnjačkoj Banji i nakon mnogo skepse, ubeđivanja počeo sam da pišem „Afterparti“. On je već imao određeni budžet, a mi smo iz ludila, želje i entuzijazma pristali da radimo s tim novcem.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Koliko je teško zaraditi novac kao režiser u tvojim godinama?

Dok si mlad, nekako se suočavaš s tim da kinte nema. Mislim da smo mi jedna razmažena kasta. Gomila reditelja će ti reći da se baš malo para izdvaja za film. Mislim da je u odnosu na situaciju u kojoj se cela zemlja nalazi ovo i previše. Meni nekad prosto deluje neverovatno da se uopšte išta izdvaja. Ja sam u tom smislu iznenađen. Mi smo kao neko invalidsko udruženje građana, ne možemo da hodamo bez državne pomoći, ali nam je uvek država kriva. Drugi problem je problem taštine i raspodele, neko smatra da je sasvim u redu da tokom cele godine snima reklame, radi na Fakultetu dramskih umetnosti kao profesor i podrazumeva se da svaki put kad mu se ćefne, dobije pare na konkursu. Teško je biti reditelj ovde, ali nemam nimalo sažaljenja prema struci, pa ni prema sebi.

Da li je onda moguće, uslovno rečeno, ostati nezavisan?

Možeš ako otvoriš neku cvećaru ili pekaru od koje ćeš da živiš. U suprotnom, moraš da pristaneš na mnogo toga što ti oduzima tu nezavisnost. Moraš da budeš i preduzetnik i filmadžija ako hoćeš da praviš filmove koje želiš.

Za „Afterparti“ si na Festu dobio nagradu za najbolji debitantski film. Koliko ti to znači, a koliko prijem publike na premijeri kojom je festival i zatvoren?

Trudim se da ne budem pristrasan prema mojim filmovima. „Afterparti“ sam predao producentu posle raznih peripetija i sukoba zbog autorskih prava. To više nije moj film, poklonio sam ga i odlučio sam da ne očekujem ništa. Mi smo taj film napravili i to je najbitnije i sada idemo dalje, vreme je za sledeći.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša MandićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša MandićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša MandićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša MandićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS