Magazin

Srđan Darmanović za NEWSWEEK: Ulaskom Crne Gore u NATO na Balkanu više ništa neće biti isto

Ako me pitate da li jednoga dana mogu da zamislim Srbiju u NATO – da, naravno, zašto da ne?

Objavljeno: 05.06.2017. 15:46h
Foto: Srđan Darmanović; Izvor: MVP Crne Gore
„Crna Gora je ulaskom u NATO postala deo najmoćnijeg vojno-političkog saveza koji je ikada na svetu postojao. To dovoljno govori samo za sebe. Dodatno, Crna Gora je sada i deo zajednice demokratija u kojoj je većina najrazvijenijih zemalja na svetu. Time je, prvi put u svojoj istoriji, zaštitila sopstveni suverenitet, granice i identitet koliko je to najviše moguće. Ovime je definitivno overena odluka o državnoj nezavisnosti iz 2006. Reakcije iz Srbije su bile manje-više očekivane, dobili smo razumevanje i podršku od predsednika Aleksandra Vučića. Imamo odlične odnose. I druge zemlje u regionu nas podržavaju...“

Kada vam ovako govori Srđan Darmanović, ministar inostranih poslova Crne Gore, naoko sve izgleda lako. Ljubav cveta. U situaciji kada se napetosti na Balkanu otimaju kontroli, a bučne izjave političara upućuju da bi sezona mira mogla biti pri kraju, mnoge principe iz šaha, kojem je godinama odan, on očigledno pokušava da primeni i u poslu koji obavlja. Prednost ovog talenta jeste nesumnjiva, što Darmanović i dokazuje, ali bez mukotrpnog rada nema rezultata. Svih igrača.



Razmišljam, kada smo podelili figure i kada se, tokom „partije“, karakter sagovornika odslikao kao na dlanu, koliko je premijer Duško Marković bio u pravu kada je poverio ovu dužnost čoveku koji se u šahu okitio majstorskom titulom, profesoru političkih nauka i do juče ambasadoru Crne Gore u Vašingtonu. Ha, stari je to lisac! Zna on da ministar spada u one ljude koji veruju da se sve može reći i rešiti pristojno, uz uvažavanje drugoga. No, da li je to moguće?

Razgovarala sam s Darmanovićem u trenutku kada se na Balkanu baš zakuvalo. Jasno je da potencijal za konflikte postoji: Kosovo želi vojsku i štošta pride, u Makedoniji je na delu ustavna kriza, BiH šepa duže vreme, Hrvatskoj i Srbiji neodostaje međusobnog razumevanja, ali ne i oružja... EU se bavi sopstvenim problemima, prepušta region drugima. Uplitanja sa strane nisu sporna, ni u Crnoj Gori. Strahujem kakve sve to posledice može da ima. On čitaocima Njuzvika poručuje: „Neće se ponoviti scenario devedesetih!“  
 
Jeste li baš uvereni u to?

Mislim da elementarni mir nije ugrožen. Uzmite Makedoniju. Političke krize te vrste se dešavaju i u drugim zemljama. Ali danas je u Skoplju atmosfera manje-više normalizovana. Kriza, naravno, nije naivna i uvek može da dovede do ozbiljnijih posledica, ali ako govorimo o ratu ili miru, mislim da ni u kom slučaju nismo pred scenarijem devedesetih. 

Ipak, o Balkanu je opet počelo da se priča kao o buretu baruta. Ne potcenjujete li probleme?

Naš region je izašao iz katastrofe i užasa devedesetih dosta rovit; trebalo je da se obnove veze između zemalja, ekonomske, političke, kulturne, sportske... Bosna je pacifikovana i nekako sklopljena Dejtonskim sporazumom koji je bio izvanredno rešenje da se postigne mir. Ali ustavni tekst, u najmanju ruku, nije baš lak da bi se na osnovu njega skladno funkcionisalo. I lako dovodi do toga da etno-politika izbija u prvi plan. S druge strane, Makedonija je, nakon kriza koje su se tamo dešavale, takođe utemeljena na jednom konsesualnom političkom sistemu u kom postoji osetljiv balans dve glavne etničke nacije, većinske i manjinske, sa dosta komplikovanim ustavnim aranžmanima i polarizovanom demokratijom.

Idemo dalje.

Problemi između Srbije i Kosova su jasno iskazani. Dosta pregovaračkog umeća je zahtevano s obe strane da se uđe samo u tehničke sporazume, a kamoli da se krene dalje...

Vidimo, Ramuš Haradinaj je daleko odmakao. 

U našem regionu se zapaljive izjave često daju u susret raznim izborima. Na Kosovu su one deo unutrašnjih političkih borbi. Koliko su poslužile partijama, videćemo posle glasanja. Moram da primetim da se političari na zapadnom Balkanu, i pored toga, manje ili više ponašaju odgovorno. Svesni su da snovi o „velikim“ nacionalnim državama mogu biti realnost jedino ukoliko se svi nađemo u EU.

Da li je EU realnost? Mnogi danas kritikuju EU zato što je ubeđivala zemlje regiona da bez nje ne mogu da regulišu odnose i urede sebe same, a onda ih je, bez njihove saglasnosti, ostavila same. I prepustila drugima. 

Nije sve uvek posledica odluka. EU se sama suočila s ozbiljnim krizama. Evo, migrantska kriza nije samo demografski problem. Postala je politički problem, pa i problem vrednosti. Članice se pitaju šta je sa šengenskim granicama, da li hoće da budu multikulturno društvo i da li su spremne na dodatni element multikuluralizma, primajući ljude u nevolji iz prilično dalekog sveta. Usledio je i talas antievropskog populizma, neke partije otvoreno osporavaju evropsku ideju – počele su da dobijaju značajne procente na izborima. S napetošću smo svi čekali ishod francuskih izbora... Dakle, EU je u izvesnoj meri zapostavila naš region baveći se sopstvenim problemima. 

Nije dobro ukoliko prevlada stanovište da zapadni Balkan sad nije prioritet. 

Naravno, ne mora da bude prioritet, ali će problemi i računi doći na naplatu. Zato mislim da za EU nema boljeg odgovora na bregzit od politike proširenja. Možda sa još više entuzijazma nego što je to bilo do sada. Ni za nas isto tako nema boljeg odgovora od politike proširenja. Jer ukoliko EU i NATO ne budu izvori stabilnosti na ovom našem prostoru, tu ulogu će, kao što smo videli, uvek pokušavati da preuzme neko drugi. 

Rusija? Amerika? Turska? 

Uz sve naše probleme, koji su ostali na snazi bez obzira na to što su odnosi obnovljeni čak možda i više i bolje nego što se neko nadao posle jugoslovenske tragedije, došlo je do upliva sa strane, do geopolitičke borbe, dosta snažnog upliva Rusije u regionu, neke vrste ako ne povlačenja – a ono slabijeg angažmana EU i SAD. Vi znate da je u vreme prethodne američke administracije jedno vreme strategija bila usmerena, pre svega, na Aziju. Kasnije su se evropski problemi nagomilavali, pa se Obamina administracija njima vratila. A kao i uvek, ovaj region nosi sopstvene probleme i kao što je to u našoj istoriji slučaj bar poslednjih 150 godina, bilo koji spoljni faktor još dodatno multiplikuje te naše probleme. I sada smo tu gde jesmo. 

Gde je Crna Gora danas?

Ne treba zaboraviti da je Crna Gora proces pridruživanju NATO prošla potpuno sama. Mi smo prva zemlja koja ulazi u NATO a da nije bila deo grupe zemalja, čime je taj napor bio teži i samom tim, mogli bismo da kažemo – i rezultat značajniji. A sve to je učinjeno začuđujuće brzo: deset godina je mali period u istorijskim razmerama! Crna Gora ulaskom u NATO znatno podiže svoj rejting i za okončanje procesa evropskih integracija. EU više ne mora da se pita o bezbednosti Crne Gore niti o njenoj sposobnosti da zaštiti svoju bezbednost. Značenje ove odluke nismo još u mogućnosti da sagledamo. Mislim da će najveći dobitnici ove odluke biti naredne generacije koje će živeti u Crnoj Gori.   

Dakle, ne plašite se inostranih uticaja.

Uticaji su razni. Kina pokušava da svoju rastuću ekonomiju plasira u razne delove sveta. Oni to rade sa manje ili više uspeha u Africi, Latinskoj Americi, ne samo na zapadnom Balkanu. Turska dosta dugo nije osećala posledice ekonomske krize sa kojom smo se mi nosili od 2008, skoro sve do danas. I ta rastuća ekonomija je želela svoj izraz. Pritom, Turska ima i značajna kulturna uporišta na Balkanu. Kod nas je to bogatstvo multikulturalizma. Te uticaje treba očekivati. Turska je, s druge strane, i članica NATO, i to jedna od najvažnijih, tako da region ne treba da se zatvara. Napotiv. Treba da sarađuje. Ali mislim da u vrednosnom smislu, u smislu temeljnih vrednosti kuda region želi da ide, nemate mnogo izbora. I to nije prinudni izbor, to je izbor koji ova društva žele. Ne znam ni za jednu zemlju u našem regionu koja ne želi da ide u EU. Samo jedna od njih trenutno nije raspoložena da se pridruži Alijansi. To je nešto što je bilo inherentno ovom regionu od 90-ih naovamo. Mislim da te nade ne treba da budu izneverene. S druge strane, mi moramo da budemo ti koji ćemo vredno raditi. Da bismo bili spremni da se pridružimo EU. 

Odluka da Crna Gora uđe u NATO ipak potvrđuje duboke podele u vašem društvu, što baš nije reprezentativno za proces pridruživanja. 

Da, mislim da ste apsolutno u pravu, ovo nije nikakva nova podela u crnogorskom društvu. Nova je tema, motiv, nova je situacija, odluka... Ovo su podele koje, u najmanju ruku, datiraju iz devedesetih godina, a istorijski mnogo dublje. One su bile zamagljene ili čak u dobroj meri relaksirane tokom perioda jednopartijskog socijalizma. Onog momenta kada su se stvorile mogućnosti, one su se izrazile 90-ih godina prošlog veka i kasnije na vrlo jasan, jak i neprijatan način po naše društvo. 

E, sad ne možemo izbeći Baćuške. Jeste li u tom smislu meta Moskve, kao što se tvrdi u Podgorici?

Ne verujem da je Crna Gora prvenstveni cilj Rusije na Balkanu. Reč je o mnogo širem nastupu u kom je zapadni Balkan jedan deo, a Crna Gora opet samo deo toga. Za nas dovoljno neprijatno jer smo se našli na geopolitičkoj raskrsnici. Rusija teži preraspodeli svetske moći i promeni međunarodnog poretka, o čemu se ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov nedavno izjasnio u Minhenu na bezbednosnoj konferenciji. On smatra da svet ulazi u „postzapadni“ poredak. Mislim da to znači pokušaj globalnog ili frontalnog osporavanja međunarodnog liberalnog poretka oličenog u dominaciji zapadne demokratije i evroatlantske porodice. Na kraju krajeva, demokratija je kao poredak prvi put iskoračila nakon devedesetih kao većinski sistem u svetu: ovo što se događa pokušaj je drugačijeg oblikovanja današnjeg sveta. Zapadni Balkan je u tome jedno od poprišta. Jer ako se dešava da Rusija utiče na izbore u SAD, o čemu postoji sve više dokaza, ili je bar to pokušala, ako imate konstantan upliv u izborne procese u drugim zemljama koje su članice ili EU ili NATO, ako imate već uzavrelu bitku za interesne sfere na Balkanu, onda bih rekao da je prilično jasno o čemu je reč. 

U Moskvi tvrde da nisu zainteresovani za naše prostore.

Rusija je izgledala nezainteresovana za Balkan do pre jedno dve-tri godine, bar su tako zvučale izjave njihovih zvaničnika. Negde u septembru 2014. Lavrov je rekao da će svako proširenje NATO na Balkanu Moskva uzeti kao provokaciju. To je bio potpuno novi stav i od tada se Rusija zaista tako i ponaša. Rusija je velika sila koja će, pre svega, svoje interese tako i da posmatra. Mi ne želimo nikakve konflikte, imamo dosta razgranatu ekonomsku saradnju, pogotovo u turizmu, mada vidimo da ruska strana želi da smanji tu saradnju.

Uz kiselo crnogorsko vino, na tapetu je i crnogorski predsednik Filip Vujanović. Đukanovića da ne pominjem.

Zapazili smo to. Verovatno da će, dok god Rusija bude imala interese na Balkanu, biti dosta teško normalizovati političke odnose. Ministarstvo inostranih poslova Rusije bukvalno je izvređalo predsednika Vujanovića, govoreći da je skandalozno da neko da izjavu da narod treba da odluči o tome hoće li u NATO, pa posle nekoliko godina promeni mišljenje... Mislim, ako bi takva izjava došla od neke zemlje koja je demokratska, onda bismo možda i mogli da se zamislimo, ali ovako je dosta teško prihvatiti takve kritike. Uostalom, sa svim manama  balkanske demokratije, ako ništa drugo, mi imamo vrlo često tesne izborne rezultate. Postoji izborna kompeticija, one su napredovale, mnoge od njih su kandidati za EU, uključujući i Crnu Goru, koja je lider u regionu u tom smislu. Imajući u vidu kako funkcioniše politički sistem u Rusiji, nisam siguran da je Moskva pravo mesto sa kog treba da dobijamo lekcije o tome kako treba da izgleda demokratski poredak. 

S druge strane, vi ruske državljane optužujete da su učestvovali u pripremama za nasilno preuzimanje vlasti na dan izbora u Crnoj Gori 16. oktobra prošle godine. 

Ni starije i razvijene demokratije nisu pošteđene izvesnih akcija tako da, u najmanju ruku, treba biti svestan toga. Imali smo dovoljan oprez. Sudstvo će reći svoje. Nadamo se vremenu kada ćemo, možda, imati normalnije, bolje odnose. Naravno – ovoga puta sa svim obavezama članice NATO. 

Srđan Darmanović; Autor: AP

Saveznike iz NATO ste obavestili o pokušaju puča. Američki senator Džon Mekejn otvoreno je rekao da je ruska obaveštajna služba (GRU) bila umešana. 

Oni su verovatno imali još bolje načine da provere da li je zaista do toga došlo i na koji način. Pomogli su nam i u istrazi.

Ključna pomoć je naprije došla iz Srbije.

Jeste. Mi imamo veoma dobre odnose sa Srbijom. Ne možemo zaboraviti to što su premijer Vučić i njegova vlada uradili za Crnu Goru u odlučnim momentima tokom oktobra i novembra prošle godine. S vremenom su se činjenice gomilale. Senat i Kongres SAD su tada počeli ozbiljnije da se bave ovim činjenicama, eventualnim uticajem ruskih službi na izbore. Ni NATO kasnije nije želeo da ispusti ovaj ozbiljan slučaj iz svog vidokruga.

Hoće li se, posle svega, zagovornici pučističke politike povući s obzirom na to da ste vi rekli šta ste imali? Formalno ste postali član Alijanse.

Crna Gora je odjednom postala legitimna meta zbog težnji da ostvari evroatlantske integracije koje nije izjavila juče, nego ih je zacrtala u Deklaraciji o nezavisnosti.  Znači, svi naši protivnici i prijatelji dobro su znali unapred kuda mi idemo ako postanemo nezavisni, a građani su znali za šta glasaju 2006, tj. da ako Crna Gora bude nezavisna, to automatski znači da će postati, kada za to dođe vreme, kada bude spremna, deo NATO i EU. E sad, ja bih rekao da smo mi tu ne samo  privremeni problem nego i indikator da Rusija želi da pokaže šta se može desiti drugim zemljama u regionu ukoliko pokušaju da idu našim putem. 

Budimo realni, nijedna sila ne voli kada se menjaju tzv. linije razgraničenja na njenu štetu.

Pa dobro, Rusija uvek optužuje NATO da želi da se proširi na njen račun. Postavlja se, međutim, pitanje zašto države žele da se priključe NATO, a ne žele da idu na Istok. Da je situacija obrnuta, sa vrednostima koje zemlje sa sobom nose, možda bi bila drugačija situacija i sa opredeljenjima. Na kraju krajeva, uzmite u obzir neke  banalne činjenice: verovatno dosta ljudi koji se i ne slažu s tim da Crna Gora uđe u NATO, kojima su u geopolitičkom smislu Istok i Rusija vrednosti koje oni baštine, koji su Rusiji čak mentalno ili intelektualno bliže, verovatno će 90% tih ljudi decu poslati, ako može, da se školuju na Zapadu. Reč je o vrlo prostim stvarima.. Konačno, o kojim to tradicionalnim linijama razgraničenja je reč? Možda nekima iz 19. veka. U 20. veku, izuzimajući samo tri godine, od 1945-48, mi koji smo živeli u Jugoslaviji nikada nismo pripadali sovjetskoj/ruskoj „interesnoj sferi“. Kraljevina Jugoslavija je i stvorena kao neka tampon-zona prema Sovjetskom Savezu, a zatim im, iako i sam na čelu komunističkog poretka, Tito nije dozvolio da SFRJ pretvore u deo svoje spoljne imperije. Pripadam generaciji koja je uvek bila poštovalac ruske kulture, literature, umetnosti, nauke, heroizma u antifašističkom ratu, ogromnog stvaralačkog potencijala te velike zemlje i njenih ljudi. U mom slučaju, dodatno i poštovalac šahovskog stvaralaštva kakvom nema ravnog u istoriji drevne igre. Ali nikakvog „tradicionalnog prijateljstva“ nije bilo. Za nas u ondašnjoj Jugoslaviji, SSSR je bio supersila koja je jednom želela da potčini zemlju u kojoj smo živeli i od koje treba biti na oprezu.

Mogu li se te „proste stvari“ prevazići?

Pokazalo se da se u Crnoj Gori delimo po fundamentalnim vrednostima. Nemamo klasičnu podelu na levicu i desnicu. To nisu uobičajene podele demokratskog društva nego jednog društva koje se još bori sa svojim temeljnim vednostima, ali u kojem ipak imate jasno iskazanu većinu na svim izborima, većinu koja vuče ka modernizaciji, ali imate i jedan antizapadnjački trend, vrlo tradicionalistički, više nazadnjački nego konzervativan (konzervativan je čak uobičajen pojam u demokratijama), čiji zagovornici jednostavno ne žele da se pomire s tim da ovo društvo više ne želi da bude društvo koje baštini ideje iz 19. veka ili ranije. Takve vrste podela se ne prevazilaze lako. I nakon što je Crna Gora uspela da na demokratski način obnovi sopstvenu državnost, te podele nisu sasvim izbledele. Naprotiv, mi ćemo se verovatno s njima susretati i dalje. 

Kako ih kanalisati?

One se kanališu putem demokratskih formi. Dakle, imamo izbore, slobodno izražavanje ideja, a čim imate mogućnost da se izrazite, vidite i na osnovu čega je društvo podeljeno. Nije to samo NATO i nije ništa novo. NATO je samo nova tema istih protivnika. 

Sa dosta zebnje se iščekivalo u Podgorici kako će se Trampova pobeda odraziti na završetak procesa ulaska Crne Gore u NATO. Vi niste delovali zabrinuto. 

To je tačno. U to vreme se nisam nalazio na ovoj dužnosti, ali sam na osnovu svega što sam znao iz američke politike i na osnovu uverenja u to da se interesi velikih sila, bez obzira na to ko su nosioci vlasti, ne menjaju tako lako i brzo, a pogotovo da Amerika ne menja svoje globalne interese iznenada, verovao da se dolazak Trampa na vlast, koliko god možda bio neočekivan ili koliko god on bio nepoznanica za američko društvo i svet, ne može odraziti na stavove SAD o NATO, čak uzimajući u obzir i njegove kritike na račun NATO. Jer to je jedan od stubova bezbednosti i SAD i evroatlantske zajednice i uopšte današnjeg sveta. 

Nije sve išlo glatko.

Naravno, nije bilo lako i jednostavno, bilo je proceduralnih problema i teškoća, ne samo u Americi, ali i tada, kada sam preuzeo sadašnju dužnost, nijednog momenta nisam imao sumnju da ćemo doći do ishoda koji se desio danas. 

Vratimo se crnogorskoj opoziciji. Neslaganje s ulaskom u NATO nije zajednički imenitelj. Kod nekih partija su istaknutije emocije, kod drugih racio.

Jasno je da nema saglasnosti o temeljnim vrednostima državne i spoljne politike unutar opozicije. No, bez obzira na to što, deklarativno posmatrano, političke partije koje su protivnici ulaska u NATO, posebno jedna od njih koja je bila organizator protestnog skupa na Cetinju uoči glasanja u skupštini – Demokratski front, bez obzira na izgovorene reči i neke političke deklaracije o tome da će ta odluka biti promenjena, mislim da je većini ljudi jasno da je Crna Gora promenila svoj međunarodni položaj, da to nije više zemlja sa istim statusom. To nama, naravno, ne može doneti odjednom sve bolje, pa i u našim unutrašnjim odnosima. Zemlje koje su u NATO, naravno, imaju svojih problema, ali da je naš međunarodni položaj bitno promenjen i da se na Crnu Goru ne može više gledati istim očima, shvataju i u opoziciji. Mislim  da je i onima koji su bili za i onima koji su bili protiv jasno da je nastupila duboka promena. 

Razlike o ovom pitanju se mogu potisnuti u cilju političke borbe.

One se mogu složiti ovako ili onako na opozicionom frontu, ali tamo ima dosta razlika i među onima koji su naizgled slični. Ne žele svi nazad. Ovaj, da tako kažem, nazadnjački pokret imao je prvo svoga mentora u Slobodanu Miloševiću i to je trajalo deceniju ili nešto više. Mislilo se da se ti ciljevi mogu ostvariti silom, a sila se  vratila kao bumerang. Danas oni u ruskom predsedniku Putinu vide novog Miloševića, samo mnogo jačeg. Naravno, Rusija jeste velika sila, mnogo je jača, ali stvari su se ipak završile onako kako je bilo logično da se završe: u ovom društvu postoji većina koja želi da Crna Gora ide na Zapad, ne samo u geopolitičkom nego i vrednosnom smislu. Ta većina se iskazala i sada, kao i u svim prilikama dosad. Tu će DF ostati usamljen. 

Vidim ja, ne možete vi nikako bez Srbije. A šta kažete na to što je Vučić rekao da se Crna Gora vara da će pre drugih ući u EU?

Verovatno se to moglo čuti pre izbora u Srbiji (smešak). Ne treba baš svaku izjavu uzimati kao da je to poslednja reč.

Dobro. I kad mislite u EU? Makar bila i ovakva kakva je danas, uz prilično sumnjivo koncipiranu politiku proširenja.

Crna Gora se nalazi u odlučujućoj fazi završetka pregovora sa EU, od nje nas deli možda nekoliko godina. Crna Gora je ipak daleko odmakla, otvorili smo 26 od 33 poglavlja i očekujemo da do kraja juna otvorimo još dva pod malteškim predsedništvom. Pritom ćemo privremeno zatvoriti još neka poglavlja. Dakle, Crna Gora je u poziciji da neko vrlo teško može kazati da naš proces treba zaustaviti. Ono što mi moramo razumeti jeste da je EU posle bregzita u izvesnom preispitivanju i da je entuzijazam u zemljama EU za proširenjem svakako opao. 

Valja videti kakva je to nova EU. 

Nije bilo ko izašao iz EU nego jedna od glavnih sila, Velika Britanija. S druge strane, naš region, zapadni Balkan, možda više nego ikad treba nastavak politike proširenja. U ovom regionu, i kada su bili najbolji odnosi među našim zemljama, uvek su bili potrebni dodatni izvori stabilnosti. Danas su to, svakako, evrointegracije i naravno atlantske integracije za one koji to hoće. 

Ali...

Ali Evropa, koja bi odlučila da, eventualno, uspori ili zamrzne proširenje, mora biti svesna da bez integracije zapadnog Balkana nikada neće biti celovita, iz jednog komada, slobodna, bez problema. Naš se region uvek pokazivao dovoljno sposobnim da napravi dovoljan broj problema.

Ni Beograd ne želi probleme. Šta biste poručili uzavrelom komšiluku?

Imamo odličnu saradnju i odlične odnose sa svim susedima. Ali sve moramo gledati iz ugla nečega što ne usporava našu evropsku agendu. Države koje su u regionu aspiranti za članstvo u EU i NATO, a to su i Bosna i Makedonija, i ne samo one, na našem primeru mogu videti da se uporan rad na tome isplati. 

Ako zanemarimo belosvetska uplitanja, gde su tu problemi u vezi sa granicom s Kosovom, različita viđenja rešenja Hrvatske i Crne Gore u vezi s Prevlakom...

Što se tiče granice s Kosovom – to više nije naše pitanje, već deo unutrašnjih političkih borbi u Prištini. Spremni smo da strpljivo čekamo da političke partije na Kosovu dođu do momenta kada će većina glasati za ratifikaciju sporazuma o razgraničenju. A na Prevlaci je već dugo na snazi privremeni režim koji sasvim dobro funkcioniše.

Međunarodni čuvari mira, koji su tamo došli kada su započeli sukobi, bili su zapanjeni što me vide na poluostrvu. Bila sam poslednja osoba koja se slobodno švrćkala po Prevlaci. Crnogorska i hrvatska noga o tome su samo mogle da maštaju.

E, pa onda znate kako sve to izgleda. Neophodna je krajnja suptilnost i jedne i druge strane kako bi se utvrdila granica na moru. Ako ne bilateralno, složili smo se, moraćemo pred međunarodni tribunal.

Sreća te takvih problema nemate sa Srbijom.

Nemamo. Ono što mogu reći je da mi želimo da vidimo Srbiju kao zemlju koja se, zajedno sa svima nama iz regiona, približava evropskoj porodici. To je najveća zemlja u našem regionu. Po mnogim pitanjima, hajde da kažem i najvažnija, i jednostavno niko od nas ne bi bio srećan da vidi da Srbija ne sledi taj kurs. Mada, kao što vidimo prema svim naporima predsednika Vučića, evropska orijentacija Srbije zasad nije dovedena u pitanje. 

A ulazak Srbije u NATO?

Politika neutralnosti svakako ima izvesne prednosti, ali i mane. To je ipak unutrašnje pitanje Srbije o kom nije na meni da se izjasnim. Ipak, ako me pitate da li jednoga dana mogu da zamislim Srbiju u NATO – da, naravno, zašto da ne? 


(Tekst je objavljen u 79 broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Branka Mitrović
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Srđan Darmanović; Izvor: MVP Crne GoreSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Srđan Darmanović; Izvor: MVP Crne GoreSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Srđan Darmanović; Izvor: MVP Crne GoreSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Srđan Darmanović; Izvor: MVP Crne GoreRegion

PRVA POSETA REGIONU: Majk Pens u Crnoj Gori

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS