Magazin

NEWSWEEK ISTRAŽUJE Dunav i njegove tajne: Groblja neznanih mučenika (FOTO)

U snažnu mrežu koja štiti hidroelektranu upletu se brodske olupine, đubre i tela nesrećnika koja su dotle doplovila ko zna odakle. Sahranjuju ih na srpskoj i rumunskoj strani, u uglovima lokalnih grobalja, bez imena i s krstačama. Cveće im niko ne ostavlja

Objavljeno: 11.06.2017. 06:00h
Foto: Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana Udovičić
Zbog utopljenika i njihovih sudbina i mi smo pohodili ovu reku. Na ulazu u Ðerdapsku klisuru, na srpsko-rumunskoj granici, razasuta je ogromna mreža koja hvata sve ono što bi moglo da ugrozi rad ogromne hidrocentrale nizvodno. U mrežu se upletu brodske olupine, stabla drveća, razno đubre i tela nesrećnika koja su dotle doplovila ko zna odakle, očekujući da će tu naći svoj mir. Došla sam ovde jer sam želela da otvorim makar korice priča, uglavnom bezimenih ljudi, koji vodom dalje od đerdapske gvozdene kapije nisu imali kud. Oni za koje se nije moglo utvrditi ko su, odakle su, da li su u vodi završili svojom željom, ili u strahu - za njih su spremljeni limeni sanduci na obodima ili uz mesna groblja, s krstačama bez imena. Identifikovani se vraćaju kući na večni počinak: u Novi Sad, Beograd, Smederevo i još dalje.

Znam da o utopljenicima postoje razna predanja, priče strašne i neverovatne. O grobljima posebno, na istoku zemlje posebno. Tamo se oduvek tvrdilo da se svet živih i mrtvih prepliće. U mesno groblje se, prema starim verovanjima, nije mogao sahraniti utopljenik, samoubica, razvratnik jer su se seljani plašili kazne u vidu poplava, grada, suše...



Znate da se na ovdašnjim ukopima mrtvaca nariče i kuka, glasno plače. Retki su pogrebi propraćeni tišinom i brzinom. Sve ima svoj protokol, jasno je ko nosi sanduk, ko stoji s koje strane, ko ga spušta u raku, ko mora da baci prvi grumen zemlje, ko pušta suzu. Ali samo utapanje se na Dunavu skoro uvek prihvatalo kao tihi incident. Sahrana nesrećnika pogotovo.

Posle svega viđenog, verujte, osećam se i ja nekako razmočeno. Kao utopljenik. Jer poštovanje koje se nekada iskazivalo prema grobljima danas više ne postoji. Čast izuzecima. Njih vidim kroz lik i delo Nenada Trifunovića. No, o ovom momku nešto kasnije.

Utapanje je jedan od deset vodećih uzroka smrtnosti u svetu za osobe do 24 godine starosti. Muškarci čine dve trećine utopljenika. Ne postoje zvanični podaci, ali se, prema izveštajima s terena, pretpostavlja da u Srbiji godišnje bude između 120 i 150 utopljenika. Najveći broj nesreća događa se na početku leta, kad mladima prestaju školske obaveze i počinje letnji raspust.
Svako nalaženje utopljenika je stresno i uzima svoj danak, ali vađenje dece iz Dunava, silovitog i nemirnog, nikad ukroćenog, posebno je teško. Od te tuge, pričaju svedoci, i kamen puca.
 
VODENI DUHOVI

Dok jezdim obalom do hidroelektrane „Ðerdap“, pitam se da li pogranično mesto Kladovo, raskršće trnovitih puteva između istoka i zapada, zapravo svoje ime duguje keltskoj reči za groblje - kladiff. Mislim da bi to mogao da bude više nego pravi opis. I što se tiče mrtvih i što se tiče živih.

„Vidiš i sama, mi smo zamrli, baš kao i ti tvoji utopljenici koje tražiš“, govori mi Milan Petrović, šef kladovske mesne zajednice Novi Sip. Nije iznenađen što pohodim mrtve. O njima on misli svaki dan. I govori i piše, ali to, izgleda, nema ko da čuje i ko da pročita.

„Odavno se u meni sve kuva. Nedaleko od temelja đerdapske brane imaš groblje ostavljeno da potone u Dunav. Sahranjeni naši Vlasi, Srbi, Italijani, Nemci, Rumuni... znani i neznani utopljenici. Padaju grobovi, kosti napolju vire...“

Krećemo dalje i tu kod seoceta Kožice, na potezu od Dobre do Donjeg Milanovca, počinje naša prva nevesela priča. Ðubre gotovo da je zakrčilo mesno groblje. Vidim nadgrobne ploče ispisane staroslovenskim pismom kako tonu u blato, krstove bez imena do kojih dopire voda. Da li su to obeležja nekih bezimenih utopljenika, ili je ljudski jad dozvolio da vreme izbriše imena? Ne znam, nema nikog da mi kaže. Sve okolo kao da je zamrlo. Kuće pozatvarane, niko da izađe da vidi koji je to novajlija tu zašao, i to još na ovakvo mesto.

„Treći dan Vaskrsa je, slavi se, teško ćeš naći nekoga za priču. A i ne vole ljudi o tim tvojim utopljenicima da govore. Šta? Hoćeš da me odvedeš na groblje i da me slikaš pored njih?! Ma ne dolazi u obzir, pu-pu...“, branio se nešto kasnije Ljubiša Dolbačanović.

Ljubiša živi tik do groblja, raduckao je nešto s drugarom u dvorištu.

„Ajde, idemo, al’ samo s leđa me snimajte, da me đavo ne prepozna“, pristaje pošto smo mu uredno čestitali praznik i prvobitni šok umanjili kuckanjem jajima. Sam je predložio i izgubio - ko mu je kriv.

Dunavski vodeni duh, natprirodno vodeno biće iz narodne mitologije, ne zabrinjava samo njega. Patuljak s bradom do pojasa i dugačkim nosom, s nogama nalik na kozje, roščićem na glavi i kozjim ušima, kod mnogih izaziva strah. Njegov drugar, kad je čuo o čemu pričamo, i bukvalno je utekao od nas.

„Još ako nosi kupastu kapu ili crveni fes!“, snebiva se Ljubiša.
Zna da ne postoji, ali ipak...

Objašnjenje posle dobijam od Jasne Jojić. Verovalo se i veruje, naime, da u Dunavu ima 99 ovakvih duhova i da je stoti njihov starešina. On nosi bubanj i bič u ruci. Bubnjem poziva ostale duhove, bičem kažnjava potčinjene, hvata i davi ljude.

„Svoje žrtve vodeni duhovi pozivaju po imenu i naređuju im da dođu na Dunav. Kleštima, lancima ili bičem, koji im obavijaju oko nogu ili vrata, odvlače ih na rečno dno. Da bi se utopljenik našao, u narodu je postojao običaj da se spremi neslana pogača, pa se u nju zabode višestruka sveća i na sveću metne metalni novčić. Zatim bi naga žena rasplela kosu, zagazila u vodu između ponoći i ranog jutra, pa pustila pogaču sa zapaljenom svećom niz vodu i molila nečastivog da pusti utopljenika.“
Ribari su se uvek čuvali da ne padnu u ruke nečastivima. Noću nikad ne spavaju kraj svog alata, „da ih duhovi ne nađu“.

„Zato se i kaže da ni đavo ne zna gde alas spava“, objašnjava nam Ljubiša.

Postoji i narodno verovanje da su vodene vile rusalke nastale od utopljenih devojaka. Večito su mlade i lepe, s dugom raspletenom riđom kosom spuštenom niz leđa. Ako bi neko čuo pesmu rusalki, ili ako bi ih kako ugledao pri igri, namah bi onemeo. One takođe i primamljuju i dave ljude kojima nisu baš naklonjene. Najjače sredstvo protiv rusalki je pelin, a koristan je, čujem, i beli luk. Prisećam se posle, u ovim krajevima sam zaista često viđala kako beli luk visi na ulaznim vratima.

Grobar Nenad Trifunović i groblje u Donjem Milanovcu; Autor: Dragana Udovičić

MA TU SU, SKRAJNUTI!

Ako postoji mesto tužnije od groblja, onda su to namenski odvojene parcele za bezimene i one koji nemaju nikog svog. Neveliko, skučeno novosipljansko groblje temeljno sam pregledala dok nisam ugledala Ljubišu. Pošto se nalazi na brdu, Dunav ga nije ugrozio. Ali ne vidim nijednu grobnicu s ukopanim N. N. licem. A neko od njih je svakako mogao biti nesrećni utopljenik za kojim je, tamo negde, čak i u Beogradu, ostala u večnoj žalosti porodica.

„Ma tu su! Ovde su pokopani“, pokazuje mi Ljubiša na nekih tridesetak metara obraslih grmljem tik uz ogradu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da su se tu skupile njihove kosti.

„Ležalo je tu i mnogo Rumuna. Bežali su od Čaušeskua sve do njegovog pada 1989. Neko je uspeo da prepliva Dunav, mnogi nisu. Tek pre petnaestak godina došli su po njihova tela.“

Donedavno, svega dva metra od ulazne kapije, nalazio se gotovo otvoren grob, bez krstače, a odmah do njega sveža raka s krstom i naznakom N. N. lica i tri izgorele sveće...

Vraćamo se nazad iz Kladova. Inženjer koji je penziju zaradio na hidroelektrani „Ðerdap I“, a koja mu je, kako kaže, ubila selo precizno nam crta gde ćemo naći ostatke groblja. Idemo do označene uzbrdice, uzvodno od brane, pa koji metar niže. Gde li je? Osvrćemo se bezbroj puta. Odjednom, kroz šiblje, na velikoj nizbrdici, ugledah belu ploču kako viri. Spuštam se, klizavo je, svaki korak može da nas ponese u Dunav. Nije nam svejedno.

Malo je reći da smo zatekli stravu i užas. Sve razvaljeno, trulo, zapušteno... Ovde sigurno ne leže samo utopljenici. I svi koji su tu pokopani davno su utopili svoju dušu. Baš kao i oni živi što je trebalo da na njih paze.

Ah, kako se jednostavno briše istorija.

Kod hidroelektrane čujem da su to radili Rumuni. Sada i mi. Nekada je na pragu Gvozdene kapije, ili kako bi naši susedi rekli - Portile de Fier Dunarii, svakog dana nalažen bar jedan utopljenik. Jake mreže nisu dozvoljavale da prođu dalje.

„Užasno brza voda je bila, ali Rumuni nisu žalili život da se dočepaju slobode. Nekad smo za njih bili Zapad, danas su oni za nas komšije iz Evropske unije. Videćete i tamo groblja, prava i usputna“, kaže mi jedan Kladovčanin koji radi tik uz hidroelektranu.

Groblja puna bezimenih humki pored Dunava čuvaju i danas brojne očajnike kojima je druga, naša strana ostala nedostižna. S njima je postala poznata i priča o rumunskom torpedu. To je bila metalna boca s komprimovanim vazduhom na koju su navarene ručice. Probušena na jednom kraju i terana potiskom, ponela bi čoveka ka drugoj obali. Stizali su samo oni koje nije opazila pogranična policija u gliserima čije su ih elise komadale, ili snajperisti koji su reku budno, danonoćno pratili s obale. I oni retki koje nisu povukli na dno Dunava hladnoća, virovi...

Bilo je i takvih koji su se uzdali samo u svoju snagu. Godinama se prepričava saga o jednoj Rumunki koja se šest meseci pripremala da „osvoji slobodu preko Dunava“ tako što se svakog dana kupala u ledenoj vodi. Jedne novembarske noći namazala se mašću, skočila u reku i stigla do Srbije.

Dugo Rumuni nisu hteli da dođu po svoje utopljenike. Ako bi nekog bližnjeg vlasti i naterale da prisustvuje identifikaciji, tvrdili su, prestrašeni, da ih ne prepoznaju. Ovde zato počivaju kao N. N. lica. Posle su na njihova tela zaboravili. Tek poslednjih petnaestak godina dolaze redovnije, raspituju se, odnose ih.

Prethodno, tokom Drugog svetskog rata, na obale Ðerdapa isplivavale su bezimene žrtve nacista, ubijanih na gornjem toku Dunava. Tada su do Kladova, niz vodu, stizale stotine izmasakriranih leševa. Na sreću, to vreme je daleko za nama.

Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana Udovičić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana UdovičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana UdovičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana UdovičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Pravoslavno groblje u Severinu; Autor: Dragana UdovičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS