Magazin

Mira Adanja Polak za NEWSWEEK: Bitka za dostojanstvo neizlečivih pacijenata

U porodicama koje same brinu o bolesniku u potpunosti upućenom na ukućane svi prestaju da budu društveno korisni i funkcionalni

Objavljeno: 11.06.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija; Autor: Profimedia
Majka moje prijateljice „pala je u krevet“. Tako se kaže, a to obično znači da će ostatak života provesti vezana za postelju. Od tada, ima tome već nekoliko meseci, svoju prijateljicu viđam retko. Stalno je uz majku. Sve je podredila brizi o njoj.

Prvo suočavanje s bolesnicima koje nazivaju „ležeći pacijent“ ili „nepokretan bolesnik“ imala sam dok sam radila reportažu u bolnici „Sveti Sava“ u Beogradu. Dok sam snimala najavu za emisiju, prolazila sam kroz jednu ogromnu sobu u kojoj su ležali pacijenti koji „ne mogu na noge“. Oko mene su ležali ljudi koji ne mogu da ustanu; bili su paralizovani, nepokretni, na ivici smrti i bez svesti na aparatima...



To su bolesnici koji, da bi bilo jasnije onima koji to nisu iskusili, stalno leže i kojima je potrebna pomoć 24 sata dnevno.To znači da za svaku malu ili veliku nuždu traže takozvanu lopatu. A neko tu lopatu mora da im doda.

Postala sam još svesnija te činjenice kad mi je dugogodišnja medicinska sestra s tog odeljenja Mira Ðapić rekla: „Kad dođu u bolnicu nakon šloga i kad je život u pitanju, članovi porodice u očajanju govore: ‘Molimo vas, spasite ga, neka samo ostane živ, neka samo preživi...’ A kad pacijent preživi, ćute i pitaju šta da rade s njim? Gde da ga smeste, kako to da reše, ko će o njemu da brine.“
 
NEOPHODNOST

Bolnica „Sveti Sava“ leči i diže na noge ljude koji su doživeli šlog. Povrate ih, a istovremeno leče i mnoga druga oboljenja. Dr Ranka Todorović, pomoćnik direktora i načelnik intenzivne nege ove bolnice, kaže da porodice u velikom broju nakon sprovedene terapije preklinju bolnicu da pacijenta koji je i dalje bolestan ne pusti kući jer ne znaju gde će s njim.

Te molbe su toliko dramatične i tako istinite da joj i uprkos dugog iskustva to najteže pada. Uverena je da su stacionari za takve bolesnike neophodni.

Brojni lekari suočeni su s molbama porodica ovih bolesnika da ih prime bar na nekoliko dana kako bi se ukućani odmorili. I mnogi im izlaze u susret znajući koliki je to problem.

Onaj ko nije iskusio, ko to nije imao u porodici, ko nema nepokretnog bolesnika u kući, teško da može da razume hitnost rešavanja ovog gorućeg problema. S bolesnikom koji ne može da ode do toaleta, koji često ne može sam da se okrene u krevetu niti samostalno da uzima hranu, nije u stanju ni da se pridigne, koji je poput bebe i zavisi isključivo od tuđe pomoći, a često je svestan svoje situacije, porodice koje je zadesila ova nesreća ne znaju šta da rade.

Ukućani ovih bolesnika uglavnom pozivaju Hitnu pomoć, koja im za bolove daje uobičajene lekove, ne uvažavajući okolnost njihove pozicije i činjenicu da su im bolovi ponekad nesnosni za trpljenje. Obično su to pacijenti bolesni od raka. A opijate koji bar privremeno rešavaju taj bol retko koji lekar hoće da prepiše. Ogromne su muke ovih bolesnika, a bolnice takve ne primaju.

Čućete da postoje privatni domovi, domovi za stare i bolesne, ali ko god ima osećanja i odgovornosti za svoje najbliže, nerado ih ostavlja tamo. Nijedna od tih ustanova ne ispunjava osnovne postulate ovakvih centara. Nema saosećanja, ne poseduju odgovarajuće uslove, ljudi koji rade taj posao nisu motivisani jer nisu ni adekvatno plaćeni za veoma težak posao.

Domovi zdravlja ne mogu da pruže ovakvu vrstu usluga jer zbrinjavanje ovih pacijenata nije u njihovoj nadležnosti. Posebnih bolnica za palijativno zbrinjavanje još nema, a za teške pacijente i pacijente koji umiru trebalo bi najmanje 300 kreveta.

Govoreći o potrebi za ovakvim centrima, ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar u TV emisiji koju radim apelovao je na sve bolnice u Srbiji da svoje neiskorišćene kapacitete stave na raspolaganje ovim pacijentima. Kao lekar i sam se svakodnevno sreće s ovim problemom.

Ilustracija; Autor: Profimedia

ZAŠTITA

Koreni savremenog hospis pokreta su u Velikoj Britaniji. U toj zemlji danas postoji 189 hospisa, u Poljskoj ih je 137, a od zemalja oko nas Rumunija ima 11 nezavisnih hospisa i 14 jedinica za palijativno zbrinjavanje, Makedonija tri hospisa i jednu jedinicu za palijativno zbrinjavanje, BiH dva hospisa, a Mađarska jedan i 12 jedinica za palijativno zbrinjavanje.

U centre se smeštaju terminalno bolesni, pacijenti za koje je medicina uradila sve što je mogla i koji se više neće vratiti aktivnom životu. Hospisi su namenjeni uglavnom obolelim od raka. Britanci su još 1967. shvatili da ako u porodici živi bolesnik koji je u potpunosti upućen na ukućane, svi oni, bez obzira na sva moguća snalaženja, prestaju da budu društveno korisni i funkcionalni. Tu muku nose sa sobom i na posao.

Borbu za hospise u Srbiji započela je Nataša Milićević pre 15 godina. Sad je direktor Bel hospis centra u Srbiji, koji je osnovala 2004. godine kako bi se posvetila rešavanju ovog delikatnog pitanja. Bel hospis je dobrotvorna organizacija čiji je osnovni cilj pružanje kvalitetnog zbrinjavanja neizlečivih pacijenata bolesnih od raka. Bave se edukacijom profesionalaca i, iznad svega, promocijom filozofije palijativnog zbrinjavanja i dobre kliničke prakse među onima koji kreiraju zdravstvenu i socijalnu politiku u Srbiji.

Bel hospis planira da do kraja 2015. godine sagradi prvi ovakav centar, a zemljište je nađeno. To bi sigurno unapredilo zbrinjavanje najtežih bolesnika koji zaslužuju dostojanstven kraj života.

S druge strane, jedno od osnovnih pravila koje se u svetu podrazumeva jeste da palijativno zbrinjavanje mora da bude besplatno kako bi svima bilo jednako dostupno. To je i osnovni razlog što hospise u svetu dominantno organizuju dobrotvorne, nevladine, neprofitne organizacije. U tome im i država pomaže jer je zbrinjavanje skupo.

Thinkstock, Baka

FINANSIRANJE

U Srbiji ne postoji hospis, nema svoju zgradu, nema svoju bolnicu ni stacionar. Bel hospis sa svojom malom ekipom ide od kuće do kuće i pruža pomoć porodicama teško obolelih. Za 10 godina, koliko postoje, zbrinuli su 1.367 pacijenata. Imaju volontere, organizuju događaje i skupljaju dobrotvorne priloge. Tako se finansiraju. Desetak zaposlenih obučava lekare, volontere, pružaju psihološku i duhovnu pomoć koja ne postoji u bolnicama. A neizlečivim pacijentima se na sve načine moraju olakšati poslednji dani.

Komplikovanu neprekidnu negu ovih pacijenata u kući moraju da pruže profesionalci, ali oni koštaju oko 1.000 evra mesečno. Ko ima te pare?

Kvalitetno palijativno zbrinjavanje je skupo. Bolnice i državni sistem zdravstvene zaštite to ne mogu da finansiraju. U zemljama koje imaju hospise država ih pomaže sa 25-35 odsto ukupnih troškova. Ostalo pokrivaju iz donacija ili dobrotvornih akcija. Kad bi rad hospisa finansirala isključivo država, ni u jednoj zemlji ih ne bi bilo u sadašnjem broju.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je usvojen u decembru prošle godine predviđa osnivanje ovakvih centara. Potrebno je omogućiti i da se time bave neprofitne, nevladine organizacije. Takva organizacija omogućila bi osnivanje ovakvih centara, koji bi imali svoju zgradu i bili bi pravo mesto za smeštaj najtežih pacijenata. Situacija kakva je sada, da stručnjaci odlaze po stanovima, pomažu i savetuju članove porodice, nije održiva na duži rok.


(Tekst je objavljen u  4. broju magazina Newsweek (2. mart 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Mira Adanja Polak
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS