Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Džaret Kobek, autor knjige „Ja mrzim internet“: Tviter revolucije ne postoje

Zašto i posle svega verujemo u knjige. Možda jer nas internet podseća na to kolika smo govna

Objavljeno: 13.06.2017. 12:29h
Foto: Džaret Kobek; Autor: Vladimir Šporčić
„Internet je divan pronalazak. To je kompjuterska mreža koju ljudi koriste uglavnom da bi podsetili druge ljude na to kolika su zapravo govna“, piše na početku svog romana „Ja mrzim internet“ Džaret Kobek, američki pisac turskog porekla, koga nećete naći na Vikipediji, iako su o njemu pisali i Njujork tajms i Gardijan. Momak koji smatra da je „novac merna jedinica ljudskog poniženja“ postao je upravo zahvaljujući internetu jedan od deset trenutno najtraženijih pisaca na svetu. Roman koji niko nije želeo da objavi, pa ga je štampao u sopstvenoj režiji, zapalio je društvene mreže, preveden je na sedam jezika i ušao na bestseler liste u Nemačkoj, Italiji, pa i u Srbiji.

„Ovo je krajnje zbrkana knjiga s glavnom ličnošću koja se nigde ne pojavljuje. Radnja, kao i u životu, nema nikakav rasplet, ali zato izaziva emocionalnu patnju bez ikakvog dubljeg značaja“, ironično opisuje svoje delo Kobek, da bi malo kasnije dodao i da je u pitanju „loš roman, zamišljen da bude moralna pouka na temu interneta“, koji je, paradoksalno, napisan na kompjuteru.

„Vi sada trpite razjareno moralisanje licemernog pisca koji profitira na plodovima tuđeg rada“, piše on, uvodeći čitaoce u svoj svet, pun neverovatno jasno artikulisanog besa.
 
Kobekovi junaci su umetnici: pisci, crtači stripova, performeri, žitelji San Franciska, koji je takođe u neku ruku važna „ličnost“ u romanu. To je „najlepši grad u Americi prepun najbezveznijih ljudi u Americi“, smatra pisac, koji roman počinje upozorenjem o njegovom sadržaju - kapitalizmu, ogavnom vonju čovečanstva, nasilju, bestidnom ismejavanju bogataša...

Grad bitnika, hipika, seksualnih i ostalih manjina ubrzano se menja pod uticajem dešavanja u Silicijumskoj dolini - cene stanova vrtoglavo skaču, kultna mesta pretvaraju se u restorane organske hrane, knjižare nestaju, a društveni život odvija se na internetu. Ulicama krstare autobusi puni programera u majicama s natpisima „Gugl gotivi Gagu“, koji se sporazumevaju frazama iz omiljenih naučnofantastičnih knjiga. Lud od besa, jedan od Kobekovih likova urla nad gradom:

„San Francisko, ti si najgore mesto na svetu! Oduzeo si izopštenicima i moronima snove o boemskoj enklavi i pretvorio ih u Diznilend za skorojeviće.“

Nasuprot njemu, Džaret Kobek veoma je miran i staložen. Nedavno je o svom trošku posetio Beograd, želeći da upozna izdavača Ivana Bevca, koji mu je među prvima u svetu ponudio ugovor za roman „Ja mrzim internet“. U UK „Parobrod“, gde je održana promocija romana, nimalo ostrašćen pričao je sa svojim čitaocima o književnosti, ali još više o aktuelnoj politici, „slobodi govora i „slobodi izražavanja“, koje se ostvaruju na tehnološkim platformama smišljenim da donose profit svojim vlasnicima, svetskim revolucijama koje se, prema tvrdnjama američkih medija, dešavaju „zato što bi svi hteli da budu Amerikanci“... Uprkos umoru i džet-legu, ostavio je utisak čoveka kome je sve jasno, sem činjenice da je njegov roman postao toliko popularan.

Džaret Kobek; Autor: Vladimir Šporčić

Šta se zaista desilo u San Francisku i šta je vas pogodilo lično?

San Francisko me izludeo - ne postoji drugi izraz kojim bih to opisao. Uprkos istorijskoj reputaciji grada hipika, to je uvek bio okrutan grad, a postao je još grublji zbog razvoja tehnološke industrije. Pobesneo sam što grad gubi vezu sa svojom retorikom i postaje mesto beskućništva i ogoljene pohlepe. Imao sam jezivog stanodavca, grozne komšije. Dva meseca pošto sam ga napustio počeo sam da pišem „Ja mrzim internet“. Mislim da sam hteo da uhvatim sva ta osećanja pre nego što otupe.

Za vas je industrija stripa metafora za razumevanje onoga što se dešava na društvenim mrežama - nekoliko kompanija enormno se bogati tako što u sadržaj koji za njih proizvodimo besplatno umeću reklame.

Moram da kažem da ova metafora o strip-industriji i internetu nije moja, smislio ju je moj prijatelj Džef Lester, koji vodi strip-ediciju „Čekaj, kako?“, koga sam u knjizi i naveo kao autora. Zanimljivo, kada sam Džefu poslao svoj roman, on je bio prvi čovek kome se nije svideo. Hiljade Evropljana čitaju o Džefu Lesteru, a Džef Lester mrzi moju knjigu. Da ste me ovo pitali pre godinu dana, rekao bih da je to verovatno najgora stvar u vezi s internetom. Sada mislim da je to mogućnost društvenih mreža da politički mobilišu fašizam.

Kažete da tvitovi ne mogu biti forma za oponiranje društvenoj situaciji i da se takozvane Tviter revolucije nikada nisu ni desile. Kako pokrenuti društvo? Gde revolucija zaista može početi?

Nažalost, živimo u političkoj situaciji koja sprečava popularne maštovite modele revolucije - masovna pobuna na ulici izgleda se pretvorila u dosadnjakovića koji podmeće požar u „Starbaksu“. To znači da jedino moguće rešenje može doći preko dobrog upravljanja, što je možda najdosadnije i nepraktičnije rešenje. Ako prihvatimo da mizerija situacije u kojoj živimo proističe iz usvajanja loših zakona, onda verovatno postoji neka nada u ideji da dobri zakoni mogu rešiti neke, ali sigurno ne i sve naše probleme. Kako ćemo tamo stići s trenutno dominantnim modelima upravljanja, takođe je misterija. Demokratija je izgleda podbacila.
Džaret Kobek; Autor: Vladimir Šporčić

Ako tvitovi nisu nešto što istinski menja svet, da li književnost jeste?

U današnjem svetu književnost nije funkcionalna, nema snage, ali, zanimljivo, ljudi koji su odredili realnost u kojoj smo zaista su ljubitelji knjige. Književnost je umnogome odredila njihov pogled na svet, pokazala im put i onda se odrazila i na nas. To znači da možda ima nade. Nijedna knjiga ništa neće promeniti na kratke staze, ali ako gledamo u budućnost, možda postoji nekakav pozitivan uticaj. Nisam baš siguran, ali ako je u stanju da utiče loše, nadajmo se da može da bude i obrnuto.

U romanu pominjete mnogo „loših“ romana i tvrdite da je CIA finansirala mnoge romane kako bi potukla Rusiju nekom vrstom „normalne građanske“ ideologije. Na koje romane mislite? Koji su romani dobri? I da li je književnost zaista toliko važna?

Na kraju, može biti da književnost ima samo loš uticaj na svet. Ako razmislimo o tome koliko su mnogo noćnih mora Silicijumske doline konstruisali ljudi potaknuti konkretno groznim knjigama kao što su one Ajn Rend, teško je pronaći analogiju u romanima koji uče ljude da budu dobri. Čak je i ideja romana s moralnim podukama vrlo, vrlo nemoderna ovih dana, kao neki relikt iz 18. veka. Ali na primeru Silicijumske doline jasno je da knjige mogu da utiču i imaju uticaj na svet. Mada, kao što već rekoh, možda je to još gore.

Napisali ste i da su ljudi koji danas vladaju svetom pomoću interneta odrastali na lošoj literaturi, groznim naučnofantastičnim romanima. Šta bi po vama trebalo da čitaju vladari sveta?

Vrlo zanimljivo pitanje. Ljudi iz San Franciska koji su stvorili internet i upravljaju njime veoma su otvoreni u vezi s knjigama koje su uticale na njih, a sve su u neku ruku đubre. Stvorili su internet kao odgovor na neke od vizija koje su pronašli u staroj naučnofantastičnoj literaturi ili, još jezivije, kod Ajn Rend. Ipak, siguran sam da postoje knjige koje bi ih, ako bi ih pročitali, možda odvele negde i dotakle njihovu dušu. „Najhladnija zima ikad“ je po meni knjiga koju bi svako morao da pročita.

Džaret Kobek; Autor: Vladimir Šporčić

Kažete da je roman Sister Soulje „Najhladnija zima ikad“ najinteresantnija knjiga štampana u SAD u poslednje dve decenije, jer je „alat moralnih instrukcija“. Da li i vaša knjiga nosi uputstva o moralu u novom, internetom promenjenom društvu?

Nisam imao baš takvu nameru kad sam je pisao, ali čini mi se da je na kraju ispalo baš tako. Ja zaista volim viktorijansku literaturu i mislim da se u Americi potpuno izgubila ideja o tome da nas romani mogu informisati ili učiti kako da budemo bolji ljudi. A ono što je interesantno u vezi s romanom „Najhladnija zima ikad“ jeste da je to verovatno najbolje prodavana fikcija u Americi u poslednjih 25 godina, prodavanija i od Frenzena, ali nikada nije dobila priznanje, jer ju je napisala crna „gangsterka“ iz potpunog drugačijeg sveta od onog u kom žive izdavači. Milioni kopija ove kompleksne knjige prodati su ljudima koji inače ignorišu književnost, latinoameričkim i crnim ženama, na primer. Začela je žanr koji je kasnije nazvan „geto lit“, pa preimenovan u „urbanu književnost“ da bi donosio više novca. Ta knjiga je veliko dostignuće i često mislim o njoj, a na vrlo čudan način je uticala na mene i moj roman, koji je u sličnom pogledu moralno uputstvo. Šta je moral tačno, ne bih mogao da kažem, ali je definitivno u tom delu.

Otvorili ste mnoga pitanja u svom romanu, a na samom kraju, u govoru koji drži jedan od likova, pisac Karadžehenem, nudite i poneki odgovor. Da li je ovaj lik, čije prezime na turskom znači crni pakao, neka vrsta vašeg alter ega?

Karadžehenem je moj alter ego u maniru samoparodije. On je poput mene, ali je malo gluplji i lošije uklopljen u društvo. Pomalo kao lik Lerija Dejvida iz serije „Bez oduševljenja, molim!“ (Curb Your Enthusiasm), neka verzija mene koja ne ume ništa da oćuti, što stalno rezultira malim nevoljama. U realnom životu više volim da umuknem i izazovem veće probleme, za šta je objavljivanje knjige „Ja mrzim internet“ pravi primer. Ali svakako mislim da je njegov govor na kraju neka vrsta sumiranja romana i možda zaista nudi neke odgovore. Ipak, ne smemo da zaboravimo da je on čovek koji s vrha brda urla na grad koji ga ne sluša, što je otprilike ono što sam mislio da će moja knjiga biti - vrisak u prazno.

Karadžehenem na kraju knjige savetuje ženama da naprave svoj digitalni univerzum, bez muškaraca. Mislite li da je to moguće?

Ne znam da li je moguće, ali ako bi se ipak desilo, mislim da bi mnogi problemi i štete koje internet pravi nestali. Internet su napravili muškarci, po modelu koji treba da zadovolji njihove potrebe, i ako danas pogledate ljude koji su njegove žrtve, to nisu beli muškarci, to nisu oni ljudi koji su bili prisutni u sobi u kojoj je internet nastajao. Karadžehenemova ideja o ženskom virtuelnom svetu nije praktični program, više je misaoni eksperiment. Ako žene zaista naprave svoju mrežu, ona će sigurno odgovarati njihovim potrebama i sasvim sigurno će biti drugačija od interneta koji imamo danas.

Džaret Kobek; Autor: Vladimir Šporčić

Kada bi tako nešto postojalo, da li biste voleli da ipak zavirite tamo?

Da. Mrzim stvari koje su napravili muškarci.


(Tekst je objavljen u 78. broju magazina Newsweek (maj 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Vera Nikolić
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Džaret Kobek; Autor: Vladimir ŠporčićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Džaret Kobek; Autor: Vladimir ŠporčićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Džaret Kobek; Autor: Vladimir ŠporčićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Džaret Kobek; Autor: Vladimir ŠporčićSvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS