Magazin

​NEWSWEEK PREDSTAVLJA Branislav Grubački Guta: Za kim zvoni Zeleno zvono?

Klub koji je buntom i slobodom rokenrola rasvetljavao mračne devedesete preživeo je napade tajnih službi, kišu metaka i na kraju skončao u pepelu zaborava, spaljen rukama nekih novih klinaca koji su verovatno začeti baš nakon svirke u „Zelenom zvonu“

Objavljeno: 02.07.2017. 06:00h
Foto: Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić
Malim sredinama potrebni su veliki ljudi, a mračnim vremenima visoki svetionici. U kulturnom mraku devedesetih, u Zrenjaninu, koji se, kao i većina vojvođanskih gradova, smatra prilično letargičnom sredinom, nastao je u toj pesimističnoj dekadi sunovrata urbane kulture klub „Zeleno zvono“.

Jedini pozorišni klub poznatiji od pozorišta u kom se nalazio. Hram muzike, književnosti, slikarstva i svetlije budućnosti. U njemu je, uprkos nemogućim uslovima i nula miliona evra novčane pomoći, održano 700 koncerata, 300 tribina, 500 promocija knjiga i nebrojeno izložbi. Porez je plaćan uredno.



Od 1994. godine „Zeleno zvono“ se proširilo i na pozorišni klub, a od 1999. bilo je samo u pozorištu do 2016. A onda je, u jednoj od oštrijih istorijskih krivina na ovim prostorima, čitavo to poglavlje izbrisano s gradske mape, iz katastra i sećanja. Navršilo se godinu dana otkako „Zeleno zvono“ više ne postoji.
 
„’Zeleno zvono’ je trebalo da bude moje kapitalno delo“, otkriva Branislav Grubački Guta, nekadašnji vlasnik „Zelenog zvona“ i osnivač nevladine organizacije Novi optimizam, jedine kojoj je nakon predizborne trke zahvalio opozicioni kandidat Saša Janković. „Došao sam otprilike do polovine i nije mi žao. Četiri dana je trajalo otvaranje, prvo su bili majstori, onda komšije i rođaci, znali smo da ćemo ih godinama posle toga maltretirati, i oni su ušli pre svih zvezda. Te 1993. godine bio je Bajaga sa Muzikom na struju i kod nas se desio pretposlednji koncert EKV. To je bio istorijski čin, pod kišom, koja je četiri puta prekidala i odlagala taj koncert. Tada smo izgubili 400 maraka, jer je bilo manje ljudi zbog kiše, to je bilo dan pre nego što će svirati na Zaječarskoj gitarijadi. Nije bilo nadstrešnice ispod te bine, mogli su da poginu... Tada su svirali Plejboj i Deca loših muzičara zajedno, autobus manekenki Klika izađe ispred ‘Zvona’. Vlada Divljan, kada se vratio iz Australije, svirao je u ‘Zvonu’, svirao je i Gile. Divljan se tada družio s Nenadom Čankom i onda je Čanak molio da svira kao predgrupa Divljanu. Svirali su Miladojka Youneed i Divljan 1998. godine, a kao dvočinka u pozorištu su nastupali Divljan i njegov bend i Neno Belan i Ðavoli. To je bilo 10. decembra 2005, na prvom rođendanu Novog optimizma. Dolazili su autobusi iz Beograda, Novog Sada. Kada su bili KUD Idijoti, nije moglo da se uđe. Ima bendova koji neće da rade na karte, na procenat, a ovi dođu iz Pule i razvale. Partibrejkersi su svirali samo jednom, i to tako što sam naterao Caneta da on zove mene, što sada ne bi priznao ni pred streljačkim vodom. Brzo smo se dogovorili, padala je kiša pred koncert, bio je nervozan, tada sam mu rekao: ‘Daj zaustavi kišu, ti si onlajn s Bogom’“, priseća se Guta dok sedimo, simbolično, u restoranu „Teatroteka“.

Branislav Grubački Guta i Rade Šerbedžija; Izvor: Privatna arhiva

VASA LADAČKI PRODAJE KNJIGE

Rođen je 1963. godine, otac je dve ćerke, nadimak Guta nosi po dedi, a u nasledstvo ga je dobio i njegov bratanac. Još dok je bio student prava druge godine, po drugi put, shvatio je da to nije njegov put i da treba da stvori novi život. Imao je automobil, vozačku dozvolu i krenuo je.

Pre „Zelenog zvona“ radio je kao trgovački putnik za „Globus“ iz Zagreba, posle je prešao u „Mladinsku knjigu“. Prodavao je knjige po vojvođanskim selima, ali i u Zagrebu i Banjaluci. Nosio je samo kataloge i osnovna stvar je bila da mu kupac veruje, davao je kućni broj telefona, tako da su mogli i da otkažu ako se predomisle. Bio je dovoljno drzak da uđe u najveće firme švercujući se ujutro s radnicima i ostane do kraja radnog vremena obilazeći kancelarije. U jednoj zagrebačkoj banci su imali običaj, kada ga vide na vratima, da uskliknu: „Evo, došao Vasa Ladački da nam prodaje knjige“. I nije prodavao knjige na metar, nije prodavao ni Tita, ni Miloševića, najbolje je prolazila Agata Kristi, žene su kupovale „Kućne biljke“, i dobro je išao, iako nekomercijalan, slovenački pisac Vitomil Zupan i njegov „Levitan“.

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić

Tada se sretao sa sto ljudi dnevno i to je donekle formiralo njegovu ličnost. Znao je da u vojvođanskom selu prođe pored lokalne prodavnice, gde ljudi sede i piju pivo, iako je znao da nisu kupci knjiga, viknuo bi: „Dobar dan, dobri ljudi“. Glavna mesta prodaje su bila ambulanta, osnovna škola i seoska zadruga. Nikada nije bolje zarađivao nego tada, radio je na procenat, knjige su se otplaćivale na 10 meseci i imao je od dve do pet hiljada maraka mesečno.

Tokom leta je pravio pauzu s prodajom knjiga, da se druži s generacijom, radio je kao konobar u „Mravinjaku“, a preko puta je bila kuća njegovog dede. Onda je odlučio da ljude koji stoje ispred tuđih kafića smesti u dedino dvorište: otvorili su italijanski restoran, doveli su kuvaricu iz Beograda, napravili teniski teren i desio se prvi koncert Ramba Amadeusa, koji je umetnik prekinuo.

Branislav Grubački Guta i Zoran Cvijanović; Izvor: Privatna arhiva

„Tada je imao odličan album s hitom ‘Džemo voli džem’, bilo je hiljadu ljudi u tom dvorištu, upad je bio džabe, ali gosti su bili nezainteresovani jer su došli u ‘Zeleno zvono’, a ne na Ramba. On nervozan i sujetan, kakav jeste, video je da ne reaguju na adekvatan način, ozvučenje mu je bilo loše, škripalo je, i prekinuo je nastup. Iako je otpevao samo četiri pesme, dobio je sav novac, to je bilo 400 maraka, za njega i Truta. Tu se rodilo poverenje među nama i Rambo je postao zaštitni znak ‘Zelenog zvona’. Drugi koncert u ‘Zvonu’ održao je Delča, posle su dolazili Piloti, Jovan Maljoković, Tanja Jovićević... To je bila 1991. godina. Pola ljudi je bilo mobilisano, bili su u Erdutu. Rat je mirisao, pretila je opšta mobilizacija, benzin je bio tri marke. Dolazili su neki biznismeni, nudili su velike pare da kupe ‘Zvono’, ali nisam hteo, bilo je 20 zaposlenih, prodavali smo dnevno 300 pica, na terenu je trenirala Taša Ječmenica, bile su izložbe, slike... Tada nam je slogan bio ‘Izlaz uvek postoji, ovo je naš pokušaj’. Nikada nijedan narodnjak nije pušten, nisu prodavali devize, nije bilo poker aparata. Trajalo je osam godina, do 1999. godine, do bombardovanja.“

A onda se Gutin život pretvorio u pakao.

„Bavio sam se i politikom, bio sam član Lige socijaldemokrata Vojvodine i za jedan dan u toku bombardovanja od mene su napravili državnog neprijatelja, NATO lokatora, koji je navodno častio kafanu kad nas je napao NATO. Državna bezbednost je ozbiljna firma koja ima doušnike na 50 metara u svakom gradu i glas se proširio u roku od nekoliko sati. Trećeg dana bombardovanja jedan poznanik mi je javio da me traže. Prethodnog dana sam se zakačio s lokalnim glumcem, tvrdom strujom SPS i Miloševićevim fanom, koji je vikao što opet nisam pobegao u Slovačku, a moj konobar je tada rekao: ‘Uplašeni su ljudi’, na šta sam odgovorio: ‘Imali su vremena da se uplaše, bio je i Dubrovnik i Sarajevo i Vukovar, kasno je da se plašimo kada je mečka stigla i pred našu kuću’. Tako iskompleksirani lokalni glumac i priglupi konobar potpuno mogu da vam promene život. Došla mi je marica ispred kuće, ali sam tražio da ipak idem svojim kolima. Onda je usledio pretres kuće. Komšije su bile divne, vikale su: ‘Šta vi dirate našeg Braneta?’ Maltretirali su me, šamarali, pretili smrću... Nedavno sam sreo jednog mamlaza što me je šamarao i javlja mi se: ‘Gde si, dečko?’ Nikada nisam bio preterano partijski vojnik niti upućen u stranačka dešavanja, ali su me ispitivali: ‘Šta je tražila ona Amerikanka kod Čanka?’ Kažem: ‘Ljudska prava.’ Oni zapišu ‘ljudska prava’. Onda nastavljaju isleđivanje: ‘Šta su oni tražili zauzvrat od nje?’ Kažem: ‘Ne znam.’ Onda pukne šamar. Lupim: ‘Kompjutere.’ ‘Dobro, priznao je ljudska prava za kompjutere.’ Bili su zadovoljni. Neviđeno budalesanje. Pustili su me kući i rekli da se redovno javljam. Hapsili su me dva puta, što bi rekli: maltretirali iz dve vode, a kasnije su pucali u ‘Zeleno zvono’.“

Branislav Grubački Guta i Neda Arnerić; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana JevtićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana JevtićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana JevtićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana JevtićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS