Magazin

NEWSWEEK U POSETI LAJFKOUČU Jedan sat Lilijan Šepard

Kad zataje sve vrste pomoći, postoje ljudi koji su uvežbani da vam pomognu kako da lakše živite život. Telefonirate, predstavite se, zakažete seansu i vidite kako izgleda jedna od popularnijih profesija danas

Objavljeno: 01.07.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija; Autor: Pixabay
Čovek koji mi je otvorio vrata ordinacije liči na Vilijama Harta u najboljim danima, nosi fensi naočare za vid i dobre farmerke. Nasmejan je, ali to i očekujem od svog budućeg lajfkouča, nekoga ko će da me nauči kako da iskoristim sve svoje potencijale. Mlađi je od mene bar petnaest godina i jedva je uspeo da pronađe sat vremena u svom gustom rasporedu. Ne mogu da kažem njegovo ime jer sve između nas treba da ostane tajna. Ipak, nešto ću da ispričam.

Pošto me je ponudio čašom mlake vode, rekao mi je pošteno: „Vi, iskreno, niste idealan klijent. Zbog godina. Očekujemo da se starija osoba teže menja. To može biti problem. Neke stvari su suviše zakopane. Ali ne bih da prejudiciram“.



Znala sam da sam težak slučaj. Dobiću „samo“ neku vrstu psihoterapije. Lajfkoučing je namenjen mlađim ljudima, u naponu snage, uglavnom menadžerima pod stresom, kako mi je objasnio. Ako ih nešto stalno sapliće, pa ne mogu da preskoče tu prepreku, prezupče taj točak koji im stoji na putu uspeha - postoje ljudi koji će im pomoći. Ne traje večno dok ne shvate kako da pobede svoje slabosti, obično tri meseca. Za po dve hiljadarke, nekoliko puta nedeljno, mogu da dođu u ovaj prijatni mali stan u centru Beograda, moderno namešten, i da gledaju u peščani sat sa svetloplavim peskom. Kod kouča nema kauča da se izvalite i pričate o detinjstvu, roditeljima i da li ste vadili mačkama oči. Obična tapacirana stolica je mesto sa koga ćete pričati svoje muke.
 
Seo je preko puta mene i nije odmah okrenuo peščani sat.

„Pre nego što pitam šta vas ovde dovodi, u obavezi sam da kažem da ja nisam klasični psihoanalitičar. Psihoanaliza je samo jedna vrsta terapije danas, prilično staromodna. Previše pažnje poklanja podsvesnom. Ja sam konstruktivistički psihoterapeut. To je novi pravac psihoterapije u kome postoje mnogo bolje tehnike pomoću kojih dolazimo do problema. Ne operišemo sa pojmovima, već sa jezičkom formulacijom kojom određujemo pojam suprotan nečemu. Klijent često ne zna šta mu se dešava, zato ga pitam...“

„Hajde, pitajte me nešto, odmah!“

„Polako. Doći ćemo do toga. Dakle, klijent ne zna šta mu se dešava. Na primer, devojka kaže: moja mama je jaka. Kada to raspetljamo, ispada da je žena trpeljiva, ćuti i vuče. To odmah ima drugačije značenje.“

„Kapiram. Da li je jaka žena ona koja trpi, ili ona koja ništa ne želi da trpi?“

„Upravo tako! Došli smo do potpuno suprotnog pojma uobičajenog shvatanja jake žene! A zašto? Zato što ne postoji objektivna stvarnost. Mi delimo ovaj trenutak, ali ja vidim ono što je iza vas, a vi ono što je iza mene. Oboje smo u sopstvenoj stvarnosti. Nema objektivnog, samo funkcionalnog. To možete da vidite i u politici. Mi kažemo da je Kosovo naše. Albanci kažu da je Kosovo njihovo. Stranci pak imaju svoje viđenje. A delimo istu stvarnost. Kako biti vešt pa predvideti šta ovaj drugi vidi ili misli.“

„Za mene je Kosovo srpsko.“

„Polako. U redu. Samo sam vam dao primer. Moram da vam kažem da kontrolišete šta želite da podelite sa mnom. Napravite granicu. Nekad ću vam postavljati nezgodna pitanja. Ohrabrujem vas da slobodno kažete da nećete da govorite o tome. Još nešto: ako ne možete da dođete, javite mi dan unapred. Opravdano je ako ste bolesni. Gradimo odnos poverenja.“

„Ako bih vam rekla da me mrzi, pada kiša, umorna sam?“

„Taman posla. U tom slučaju plaćate terapiju.“

„Baš bih se zalepila za taj konstruktivizam. Od dosta stvari sam se odlepila.“

„Sjajno. I, šta vas dovodi ovde? Porodica, zdravlje, životni bilans? Nemam mnogo klijenata vaših godina.“

Okrenuo je peščani sat. Plavi pesak je počeo da curi.

„Ne, ništa od toga. Ja sam zavisnik od video-igara. Ne mogu da prestanem. Ne želim. Neću. A opet, osećam da gubim vreme igrajući ih. Eto.“

Ilustracija; Autor: Pixabay

NA DIVNOM MESTU

Skinuo je naočare. Nasmešio se.

„Vi igrate igrice? U vašim godinama?“

„Što da ne? Još mrdam.“

„Naravno, naravno. Gde igrate? U kladionicama?“

„Mislite igraonicama?“

„Da, izvinjavam se. Ja ne igram igrice, nije mi išlo. Ne poznajem najbolje taj svet. Ali poznajem zavisnost, o da. Šta vas privlači u igranju video-igara?“

„Ne znam, valjda uzbuđenje. Pojma nemam. Zbog toga sam došla kod vas. Retko sa kime mogu da pričam o tome. Kao što kažete, u mojim godinama...“

„Polako. Želeli biste da prestanete sa tom lošom navikom? A upravo ste rekli da nećete, zar ne?“

„Neću, a htela bih. Ne možete da zamislite kako je divno biti na nekom mestu koje vam se sviđa.“

„Opišite mi to mesto koje vam se sviđa.“

„To je vasionski brod ‘Normandija’, na kome sam ja komandant. Zovem se Lilijan Šepard - Šepard je obavezno prezime, mogu da budem i muškarac. Na početku, dizajniram samu sebe, kako želim da izgledam i mogu da prenosim taj lik iz jednog nastavka u drugi. Ima ih tri, četvrti se očekuje uskoro. Ja sam ljudska rasa, a na brodu ih ima raznih: Asari, Krogani, Turijani, Salarijani... Oni su moja posada. Svi zajedno ratujemo protiv rase mašina koja se pojavljuje u raznim oblicima - suveren, riperi, getovi... Mašine su bez emocija, normalno, milenijuma uništavaju svetove, a iz svake rase isisavaju ono najbolje i jačaju. Pojavljuju se u ciklusima, kad neka rasa ojača. Sada smo mi na redu i ja predvodim, mirim i ubeđujem raznim sredstvima sve rase i njihove najbolje vojnike da pobedimo mašine. Mogu i da se zaljubim, da vodim ljubav s bilo kojom rasom, muškarcima ili ženama. Moja misija je da spasem svakoga ko živi u tom trenutku. Igra se zove ‘Mas efekt’. Vrlo je popularna u svetu i kod nas.“

„U redu. Koliko ja shvatam, vi ste kao neki virtuelni mesija?“

„Da, ali sam i vojnik. Mogu da budem plemenita i okrutna, obe opcije su mi na raspolaganju. Cilj je najvažniji. Ako ubijem neprijatelja, ako mu oprostim, sve mi se računa u sledećem nastavku. Dakle, svaki postupak se broji, i onaj najnebitniji. Kao u životu.“

„Da, da. Koliko dugo aktivno igrate igre?“

„Preko dvadeset godina. Od bombardovanja 1999. ne prestajem. Tada sam, dežurajući noćima dok moji spavaju, igrala Cezara. Vama to ništa ne znači, ali sam na jednom nivou tri puta pobedila Cezarove legije. Nije mala stvar.“

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija; Autor: PixabaySrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija; Autor: PixabayMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS