Magazin

NEWSWEEK O filosofiji hrane i pića: Um počinje u kuhinji

Sedenje za stolom, jelo, piće - to je čitava kultura. Način na koji čovek jede određuje stepen njegove društvenosti. Ljudi za stolom predstavljaju društvo, državu, masu na trgu, u hramu...

Objavljeno: 02.07.2017. 06:00h
Foto: Đuzepe Arkimboldo: Leto; Autor: Profimedia
Negde se jede sporo - to je čitav obred, negde je pak cilj što pre pojesti, popiti, a onda preći na pesmu, ples pa, ako treba (nekad češće bivalo), i na tuču...
 
* * *

Znamenita Ničeova misaona pikanterija „Um počinje već u kuhinji“, kojom je gastronomiju uzdigao do gastrosofije, ako ne i do filogastrosofije, s jedne strane, može da se shvati kao rezime njegovih gorkih iskustava sa nemačkom kuhinjom i nemačkim vaspitanjem uopšte, a s druge strane, kao plod iskristalisanog saznanja o tome koliko je hrana bitna kako za „spas čovečanstva“ tako i za najličnije svrhe: kako treba baš svako od nas da se hrani da bi mogao stići do svog maksimuma snage, do sopstvene vrline.

U svakom slučaju, sa ovim Ničeovim aforizmom na misaonoj trpezi se kao predmet filosofskog promišljanja i doslovno našlo jelo. Ne prvi put u istoriji filosofije, doduše, ali Niče je bio revolucionaran u tome što je „u odgovarajućem jelu prepoznavao nemački nacionalni karakter, a varenje, ne samo hrane nego i ideja, posmatrao je kao jedan značajan element ljudske kulture - i u sladoledu je otkrio odlično digestivno sredstvo“ (Filosofski kuvar, 2014).



Čime se to hranio Niče da su mu iskustva toliko rđava i da se, kako sam kaže, dockan naučio pameti. „Ali ta nemačka kuhinja uopšte - šta sve ona nema na duši! Čorba pre ručka...; iskuhana mesa, mast i brašnjavo spremljeno povrće; slatka testa izvrgla su se u pritiskivače pisama! Uračunaju li se tome još upravo životinjske potrebe zalivanja onih starih... Nemaca, tad se razume i poreklo nemačkog duha - iz pomućenih utroba... Nemački duh je jedna indigestija, on neće ništa dovršiti“ (Ecce homo, 1977).

Ničeov citat s početka teksta možemo uzeti kao radni naslov za istraživanje one oblasti u kojoj je ljudski duh najuže povezan sa materijalnom supstancom, sa onim što predstavlja drugi pol ljudskog bića ako se ono može shvatiti kao tačka susreta duha i materije, odnosno mesto gde dualizam dve supstance sadejstvuje u jednom organizmu. Jer hrana ili jelo jeste ono što okuplja dušu i telo.

Da li Ničeova misao, pročitana u tom smislu, znači da domaćice, žene u kuhinji i kuvari uopšte i ne znajući obavljaju duboko duhovan posao, neprekidno pripremaju, spravljaju i hrane nas najtemeljnijim „idejama i stavovima“ o biću, koji se sležu u našoj ploti, krvi i soku, pod svešću i našim (muškim) duhom? Da li se, dakle, usađivanje kardinalnih ideja obavlja preko njihove doslovne konzumacije? Uzgred, Niče je obožavao pijemontsku kuhinju i jedino je iz „njene utrobe“ dosezao do vrhunaca svog duha.
 
PRIRODNA SAMOUSLUGA

Ali pre nego što uđemo u mirisni duh kuhinje kao mesta gde se spravlja onaj deo spoljašnjeg kosmosa koji ulazi u našu unutrašnjost i postaje deo mikrokosmosa, to jest kao mesta gde se u kulturi i načinu ishrane ogleda etnobiće svakog naroda, da pogledamo šta sve može biti čovekova hrana i na koji način se obavlja kosmički metabolički proces na nivou odnosa čoveka i prirode.

Šta iz „prirodne samousluge“, tj. iz same prirode, može direktno ući u nas u gotovom stanju, bez obrade vatrom? Plodovi, voće, povrće, korenje, bobice... Oni su na drveću, stabljikama, uzdignuti nad zemljom, napojeni vodom (kišama i sokovima stabla) i suncem. Znači, sama priroda je obavila taj čin krštenja vatrom i vodom koji mora pretrpeti svaka supstanca kako bi dospela u našu unutrašnjost. Pred kapijom Edena naše utrobe kao da stoje dva anđela: jedan s vatrom, drugi s vodom.

Dakle, ono što do čoveka dopire u gotovom obliku jeste biljna priroda, tako da se čovek razotkriva kao biljojed. A u životinjskom svetu, ima li tu čega gotovog za nas? Naravno da ima, a to su pre svega mleko i jaja... Hrana ima svoju hijerarhiju i piramidu. Na dnu je obično mleko, njega ima najviše. Što je mesto na piramidi više, to je nezavisnost od vremena (od „kvarljivosti“) veća. Ta piramida je paralelna socijalnoj piramidi: prema onome šta (koji nivo) čovek jede određuje se i njegov nivo u društvenoj hijerarhiji (Fojerbah: „Čovek je ono što jede“; Brija-Savaren: „Kaži mi šta jedeš i reći ću ti ko si ti“...). Mleko pije siromah (jer je to nešto opšte - majčinsko). A više na lestvici - kiselo mleko, pavlaka, šlag, puter, mladi sir - masa previre, tu je već došlo do segregacije tečnog i čvrstog, količina prelazi u kvalitet i energiju: broj se žrtvuje radi umeća = uma, koji se usađuje hranom.

Sve u svemu, socijalna uloga hrane kao sredstva opštenja i veza među ljudima veoma je važna. Na to je ukazao još Platon u dijalogu „Gozba“ (na grčkom „Symposion“, reč koja označava razgovor koji se vodi za sofrom, dakle uz jelo i piće), a posebno u „Zakonima“, na čijih se prvih pedesetak stranica odvija visprena rasprava o koristi i šteti vina za idealno uređenu državu. U ta dva dela Platon nam zapravo prikazuje formiranje etike i morala na primeru iskušenja u koje nas dovodi alkohol kao droga. I tu se Platon pokazuje kao istinski paradoksalan mislilac. On, naime, iz svoje idealne države proteruje pesnike, ali ne i vino. Alkoholu je u vaspitanju dodeljena značajna uloga. U vinu je „istina“, doduše, ali u životu samo vino, čak i kad je samom bogu Dionisu sveto, ne donosi izbavljenje. To bi bilo moguće jedino onda, smatra platonovski Sokrat, kada se, i to uživajući u vinu, pritom ne zanemaruje filosofija. Platon, zapravo, hoće da istakne značaj zajedničkog obedovanja i zajedničkog konzumiranja pića upravo zbog temeljne uloge koju „trezvenost“ ima u društvenoj zajednici. Vekovima kasnije, za ručkovima kod Kanta, upravo o ovoj dimenziji se prvenstveno vodilo računa: obedovanje kao takvo poprima karakter društvene manifestacije u znaku druženja i dobrog, vedrog raspoloženja. Jedno prijateljsko raspravljanje i smeh koji nastaje u takvoj atmosferi jesu važan lek, važna pomoć za duh koji se u vedrini društvenosti najviše oporavlja i odmara od svojih zadaća.

Sedenje za stolom, jelo, piće, govori - to je čitava kultura. Način na koji čovek jede određuje stepen njegove društvenosti. Ljudi za stolom predstavljaju društvo, državu, masu na trgu, u hramu. To je veće, agora, forum. Tu je glavni život. Negde se jede sporo - to je čitav obred, negde je pak cilj što pre pojesti, popiti, a onda preći na pesmu, ples pa, ako treba (nekad češće bivalo), i na tuču... Pića su, uopšte uzev, „vatrovoda“ (prepečenica, brandy - od engl. brennen: goreti): ona podižu čoveka, čine ga laganim, vazduhovnijim, pomažu mu da pobedi okove tela i grudnog koša i da izađe iz sebe. U žestokim pićima skriven je plameni jezik i čovek je, kad popije, u stanju da se vine u visine, da se izbavi i od straha, kako kaže Platon. Konačno, „in vino veritas“...

Đuzepe Arkimboldo: Jesen; Autor: Profimedia

ČOVEK JE I KRAVA I TIGAR

Čovek jede i životinjsku i biljnu hranu, kao i svinja, koja će pojesti i krompir, i kokošku, a slučajno će smazati čak i sopstveni okot. Čovek je životinja biljojed i mesožder: i krava i tigar istovremeno. Onda je jasno zašto lutalački, nomadski narodi, koji tamane životinjsku hranu, imaju više osobina divljih životinja: plahost, okretnost, mekan mačji korak, dok „zemljoradnici“, to jest oni narodi koji su se trajno ukotvili i žive isključivo od plodova obrađivanja zemlje imaju više sličnosti sa biljojedima, miroljubivim životinjama: okrugle kravlje oči, konjsku glavu, gledano fizički, kao i strpljivost i tromost, u duhovnom smislu. Mi svojom ishranom kao da presrećemo plodonosnu silu prirode. Iz prirode do nas u gotovom stanju dolazi semenje svih bića (to jest, njihove ideje - energije, kvanti). Dakle, mi smo othranjeni idejama prirode, jer seme - to je potencijal forme, entelehija bez posebnog oblika.

Svako jelo je misao i sud o svetu. Da bi se prodrlo do smisla hrane, treba pročitati rečenicu, stav o biću koji u sebi krije ovo ili ono jelo, treba pažljivo posmatrati koja jela prate koje verske praznike, obrede. To je zona gde se telesno (hrana) dotiče i spaja sa duhovnim i počinje da izlučuje smisao skriven u materiji stvari (u ovom slučaju hrane). Nije slučajno da se pričešće obavlja prelamanjem hleba - „tela Gospodnjeg“ - i ispijanjem crvenog vina - krvi. Tu je na delu potpuna apstrakcija: od materije i hrane bira se ono primarno i glavno. Hleb i vino ovde nastupaju kao osnovni principi bića: kao muško i žensko (čvrsto i vlažno), pri čemu je hleb okrugao, svetao, sunčan (pecivo se tako pravi: i đevrek je okrugao, beo, sjajan), a vino je tamna, gusta, trpka krv - to je noć, bezdan, žena, tajna. Nije slučajno da je upravo ovo ili ono jelo propisano i religijski fiksirano za određeno vreme. To je naređenje da se sopstveni geni, etnos, nacionalna plot i krv, suština, jačaju i drže u čistoti, da im se u kontinuitetu predaje ceo kompleks iskustava, percepcija (=hrana), materijalnih pojmova (preuzetih) iz sveta. Sva jela narodne kuhinje imaju svoje duhovne patrone i pokrovitelje, i obrnuto, svakom od njih je po volji određeno jelo.

Đuzepe Arkimboldo: Korpa s voćem; Autor: Profimedia

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Đuzepe Arkimboldo: Leto; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Đuzepe Arkimboldo: Leto; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Đuzepe Arkimboldo: Leto; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Đuzepe Arkimboldo: Leto; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS