Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ljubav je Ljudmilu odvela u gulag: Jugoslovenski Šekspir među komunistima u Moskvi

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan je zbog sentimentalne veze sa jugoslovenskim oficirom, upućenim u Moskvu na vojnu akademiju 1948, petnaest godina provela u zatočeništvu u gulagu u Sibiru. Svog dragog više nikad nije videla...

Objavljeno: 15.07.2017. 06:00h
Foto: Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / Profimedia
Na samom izmaku prošle godine, 28. decembra, Ju-Es-Ej tudej, ugledni američki dnevnik namenjen tržištu u celom svetu, objavio je priču „Zbog zabranjene ljubavi upućena u gulag: žena koja je preživela surovi sovjetski logor opisuje jezive dane u zatočeništvu“.

Od petnaest miliona ljudi koji su prošli kroz Staljinove logore, danas ih je u životu oko 3.500. Jedna od njih, Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan, ispričala je novinaru kako je zbog sentimentalne veze sa jugoslovenskim oficirom, upućenim u Moskvu na vojnu akademiju 1948, bila zatočena u Sibiru. Svog dragog više nikad nije videla...



Članak u američkim novinama prilagođen je prosečnom anglosaksonskom čitaocu: prilike su pojednostavljene, a likovi opisani grubim potezima, i Ljudmila Hačatrjan mogla je, što se njih tiče, da preživi i brodolom „Titanika“, ili da bude prvi putnik „Orijent ekspresa“, sve to u istu rubriku ide.

Za nas, međutim, Ljudmilina sudbina i sudbina njenog ljubavnika, čije ime američki novinar ne pominje, šekspirovski je slojevita. Kroz priču o njima dvoma prelamaju se politika i svakodnevni život, odnos između dva naroda i dve države, ljubav i smrt... i sve to staje u Jesenjinove stihove na kraju „Ane Snjegine“: „Daleki dragi dani nesveli!... / Nikad da mine ta slika i glas. / Tih godina smo mi svi voleli, / ali su, bogme, / voleli i nas.“
 
POSLEDNJI LUKSUZ KOJI SU VIDELI

Priča o toj ljubavi počinje dok Drugi svetski rat još traje. Februar je 1945. Tito naređuje da se u svim republikama odaberu omladinci koji će biti upućeni na školovanje u bratski Sovjetski Savez, i to se naređenje izvršava odmah. Izabrani pitomci, partizani prekaljeni u borbama i nesumnjive vere u komunizam, dobijaju najbolje uniforme koje se u tim trenucima mogu naći u njihovim jedinicama i stižu u Beograd, neretko se probijajući i kroz teritorije koje drži neprijatelj. Dva meseca je bilo potrebno da se okupi grupa od dvestotinak partizana.

Naš junak - recimo i njegovo ime, sada kada smo uokvirili scenu - zvao se Radojica Nenezić i pripadao je drugom ešalonu oficira koji su upućeni na školovanje u SSSR; bio je upisan na akademiju „Frunze“, zajedno sa Franjom Herljevićem, Milošem Šumonjom, Markom Peričinim Kamenjarom... koji će, svi odreda, docnije stići do čina general-pukovnika i ostvariti sjajne vojničke karijere.

Život Radojice Nenezića u mladosti je bio tipičan život budućeg revolucionara. Stigao je da se rodi u jednom selu kraj Nikšića malo pre nego što su mu roditelji, posle Prvog svetskog rata, iz crnogorskog krša kolonizovani u bogatu Slavoniju. Tu je, oko Vukovara i u Osijeku, završio nešto škole, ukupno osam razreda, jer su mu roditelji rano umrli, pa je morao da se vrati u selo i poljoprivredom prehranjuje mlađu braću i sestre. U komunističku omladinu primljen je kao sedamnaestogodišnji mladi seljak, a tri godine docnije, 1940, postaće i punopravni član partije.

U rat je otišao kao običan borac, a vratio se kao komandant divizije koja je 8. maja 1945. prva ušla u Zagreb! I onda: akademija „Frunze“, Moskva! Tu mu se desila - ljubav!

Naša junakinja, koja od početka ovog teksta strpljivo čeka da postavimo kulise i mlađim čitaocima izložimo okolnosti u kojima je bilo moguće da zbog ljubavi prema našem junaku bude odvedena u logor, tada je još nosila devojačko prezime Jermilov: Ljudmila Aleksejevna Jermilov. Tih prvih posleratnih godina život joj je bio lep: jedinica, otac artiljerijski oficir, brižna majka, zaseban stan u vreme kad je većina Moskovljana živela u „komunalkama“ (zajedničkim stanovima u kojima je jedna porodica imala pravo na jednu sobu)...

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan; Izvor: Youtube Printscreen / Музей истории ГУЛАГа

SVE SU SE ZVALE IRINE

Uslovi u kojima su živeli i radili jugoslovenski studenti - a bilo ih je na svim fakultetima, od agronomije, preko filozofije, do glume (među poslednjima je bio i Stevo Žigon) - bili su veoma teški: neki su spavali na podu, grejanja nigde nije bilo, a najčešće su bile pritužbe na hranu: čaj, kupus, čaj, kupus... Veljko Vlahović, jedan od ideologa Komunističke partije i najbližih Titovih saradnika, naivno ih je lagao da to nije zbog siromaštva, već su takvi obroci rezultat proračuna potrebnih kalorija na naučnoj bazi! Izuzetak su predstavljali polaznici najelitnije visoke vojne škole, akademije „Vorošilov“ - od 1944. do 1948. ukupno 27 Titovih generala i pukovnika. Bili su smešteni u udobnoj zgradi u centru Moskve, dobro se hranili, imali pristojnu „platu“ i, što ih je najviše razlikovalo od drugih, imali su neograničenu slobodu kretanja. Ali, videćemo malo kasnije, đavo će baš zbog toga doći po svoje...

U jednom izveštaju rukovodstvu Komunističke partije u Beograd piše da je „umrtvljavanje svakog partijskog rada imalo za posledicu opadanje discipline, dovelo do pojava svađa, tuča, nepravilnog držanja prema ženama...“ Na drugom mestu pominje se „slabo moralno držanje“, odnosno „nedozvoljene veze sa ženama“.

Žena je, naime, posle velike pogibije u ratu, bilo nesrazmerno više nego muškaraca. Bilo je sela i varoši u kojima nije bilo muškarca starijeg od četrnaest godina! A pitomci, iako visokog čina, bili su samo mladi muškarci tek izašli iz rata. Pozornica za dramu bila je postavljena...

General-pukovnik Ðoko Jovanić, narodni heroj, ratni komandant legendarne Šeste ličke divizije, komandant Zagrebačke vojne oblasti u vreme Maspoka, zamenik načelnika Generalštaba... bio je u onoj grupi Titovih oficira koji su upućeni na akademiju „Vorošilov“, zajedno sa Pekom Dapčevićem, Arsom Jovanovićem, Slavkom Rodićem...

Nin je 2000. godine objavio razgovor novinara Milana Šarca sa Jovanićem, a mi ovde navodimo jedan odlomak: „Posle izvesnog vremena Ðoko mi je govorio i neke pojedinosti, više nego samo zanimljive. Recimo, sa školovanja u SSSR; o svom poznanstvu sa „prelepom Irinom“, koja se u njega zaljubila. Ona mu je pričala da su sve devojke koje idu sa njima - generalima poslate od KGB sa zadatkom da im sve učine po volji, da ih osvoje, da ih vrbuju za rusku obaveštajnu službu. U tome su imale uspeha. Zavrbovale su neke od generala, koji će ‘ljubav’, po povratku u zemlju, platiti glavom. Pričao mi je kako je imao pet devojaka (...) Zatim mi je pričao o generalu Arsi Jovanoviću, koji je pred rat bio poručnik u Sarajevu. Bio je veoma inteligentan i sposoban oficir, ali težak čovek. Kad su bili u Rusiji, Arsa bi uhvatio dve devojke i u uniformi generala šetao Moskvom. Na partijskom sastanku Jovanić ga je kritikovao, a Arsa je skočio da se bije.“

Pruga koja je tokom Staljinove ere povezivala nekoliko sibirskih gulaga; Autor: Profimedia

VENČANJE U AMBASADI

Ljubav između sedamnaestogodišnje Ljudmile i osam godina starijeg Radojice rodila se prilikom slučajnog susreta pred vratima lekarske ordinacije. Imali su i stalno mesto za sastanke - trg Crvena kapija. Lep par brzo je pao u oči milicionerima, pa su počeli da ih obaveštavaju: „Još nije stigao onaj tvoj“, „Ljudočka je bila, rekal je da će brzo da se vrati...“ i tako, kako već biva kod mladih ljudi. Osamdesetšestogodišnja Ljudmila Hačatrjan nije američkom novinaru pričala ove detalje, ili ih on nije smatrao važnim navođenja, ali zabeleženi su na snimku koji se čuva na internetu, u virtuelnom Muzeju istorije gulaga.

„On je meni pričao o borbama protiv Nemaca u kojima je učestvovao zajedno sa Crvenom armijom, a ja sam izigravala njegovu učiteljicu ruskog; ispravljala sam njegov pogrešan izgovor i osećala sam se odraslo...“

Mladi jugoslovenski oficir u duši je još bio slavonski paor: eto, završava visoke škole, ima siguran posao, samo još da se oženi... A devojka je „iz dobre kuće“ - iz „prve zemlje socijalizma“. (Mada, ne treba isključiti ni ljubav.) Ali devojka nije bila punoletna, a u „prvoj zemlji socijalizma“ to je bio uslov za izlazak pred matičara. U FNRJ, međutim, granica za stupanje u brak bila je šesnaest godina.

Radojica Nenezić otišao je kod jugoslovenskog ambasadora Vladimira Popovića Španca (eno mu danas ulice na Novom Beogradu) i ispričao mu celu priču.

„Vladimir Popović bio je tronut... I mi smo se, tako, u ambasadi venčali“, zabeleženo je na onom snimku Muzeja istorije gulaga.

Iste te 1947. godine, na njenom izmaku, Radojica Nenezić završio je školovanje na akademiji „Frunze“; po pravilima koja su tada važila, morao je odmah da se vrati u Jugoslaviju.

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan: „Radojica je imao dobar plan, ja se to ga nikad ne bih setila: da u Moskvi zatrudnim i da otputujem za njim u Jugoslaviju da bih se porodila i da onda ostanem da živimo zajedno.“

Ali čovek snuje, a bog određuje. I Rusi imaju sličnu: „Человек предполагает, а Бог располагает“.

U međuvremenu je u SSSR usvojen zakon - sa retroaktivnim dejstvom! - kojim se zabranjuje brak sa strancima. Njihovo venčanje u ambasadi tako je - poništeno!

Radojica se sa još dvojicom drugova, koji su se takođe oženili u Moskvi, u Beograd vratio avionom.

„I tako, na aerodromu ‘Vnukovo’, bile smo nas tri ‘udovice’ i tri mlada muškarca u naponu snage koji nisu mogli ništa da urade da izmene svoju nesrećnu sudbinu... Radojica je u avion ušao poslednji. Kad su se za njim zatvorila vrata, to je bilo kao da se spustila kamena ploča na grob...“

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan; Izvor: Youtube Printscreen / Музей истории ГУЛАГа

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS