Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ljubav je Ljudmilu odvela u gulag: Jugoslovenski Šekspir među komunistima u Moskvi

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan je zbog sentimentalne veze sa jugoslovenskim oficirom, upućenim u Moskvu na vojnu akademiju 1948, petnaest godina provela u zatočeništvu u gulagu u Sibiru. Svog dragog više nikad nije videla...

Objavljeno: 15.07.2017. 06:00h
Foto: Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / Profimedia
ŠEST GODINA DO VEČERE

Nije daleko od istine, jer brzo je, za nekoliko meseci, došla Rezolucija Infrombiroa, svađa Staljina sa Titom zbog koje su stradale hiljade, a njima nije bilo ništa. Ogromna većina jugoslovenskih studenata na brzinu se vratila u zemlju, a oni koji su stali na sovjetsku stranu, osudili su sebe na gorku emigrantsku sudbinu. (Načelnik Generalštaba JNA Arso Jovanović, što je u generalskoj uniformi šetao sa dve devojke Crvenim trgom, prema zvaničnoj verziji, ubijen je na granici sa Rumunijom u pokušaju da iz FNRJ pobegne na istok. Nezvanično, likvidiran je u zatvoru, kao špijun...)

Sve veze između Moskve i Beograda su prekinute.

Ali mladost je jaka i Ljudmila nije htela da se preda. Preko jedne službenice ambasade Italije u Moskvi, za koju joj je žena jugoslovenskog vojnog atašea rekla da je poverljiva, pisala je Radojici u Beograd. Da ga voli, razume se, i da je upisala studije italijanskog jezika. Pa će tako jednom dobiti dozvolu da ode na praksu u Italiju, a odatle do Dubrovnika... šta je to, očas posla... i opet će biti zajedno.

Ne znamo kako bi mladi oficir Radojica Nenezić postupio da je ovo pismo stiglo do njega i nećemo - iz poštovanja - nagađati. Ali moramo reći da se i za mnogo manje od primljenog pisma iz SSSR u to vreme išlo na Goli otok, a o odgovoru da i ne govorimo! Pravovremeno odnošenje pisma organima bezbednosti najmanje je što je trebalo uraditi!

Kažemo, nepotrebno je nagađati, jer pismo nikad nije otišlo iz Moskve - završilo je u rukama KGB, ili kako se već tada zvala sovjetska tajna policija, a osamnaestogodišnja Ljudmila Aleksejevna, tada Jermilova, uhapšena je.

„Nema potrebe da nosi stvari sa sobom, vratićemo je do večere“, rekli su islednici njenim roditeljima tog novembra 1948. Vratila se 1954. jer je Staljin umro godinu dana ranije, pa su logori postepeno raspuštani!

Šest godina je provela u logoru zbog „izdaje zemlje“.

„Kakav brak? Živela si sa neprijateljem!“, rekao joj je islednik.

Ruševine gulaga na Čukotki (Sibir, Rusija); Autor: Profimedia

KRSTIĆ NA NASLOVNOJ STRANI

Pred kraj zatočenja, uporno raspitivanje Ljudmilinih roditelja dalo je rezultat: saznali su da je živa i u kom je logoru, pa joj je otac stigao u posetu. Ispostavilo se da su komandant gulaga i on u ratu bili u istoj diviziji, pa je junakinja naše priče prebačena na rad u zatvoreničko pozorište... a dozvoljeno joj je i da prima pakete od kuće.

U jednoj pošiljci, Ljudmili Aleksejevnoj stiglo je i nekoliko brojeva „Aganjoka“, ilustrovanog časopisa koji je veličao uspehe socijalizma. Naslovnica jednog bila je označena krstićem - to joj je obazriva majka skretala pažnju. A unutra, preko cele strane, fotografija susreta jugoslovenske i mongolske delegacije, i iza Horlogina Čojbalsana, mongolskog vođe, lep, u lepoj uniformi - on, Radojica Nenezić!

„Oh, bože moj...“, uzdahne osmadesetšestogodišnja žena na snimku u Muzeju istorije gulaga kad priča o tom trenutku.

Tada je, u logoru, gledajući sliku muškarca kojeg je volela, napisala pesmu: „Strašno je, jezivo, što sam te izgubila, i nemilosrdno što sam te opet našla. Pred kim da klečim i molim se da mi se sreća vrati? Papirnati susret tužan je, ti si živ, i potreban si mi kao pre...“

Čuvar gulaga nadgleda zatvorenike; Autor: Profimedia

SUDBINA I PROTIV NJE

Ljudmilini roditelji, kad je oslobođena, preselili su se u Ukrajinu, u Harkov. Majka ju je odvela u crkvu i naterala da se pred ikonom Bogorodice Kazanjske zakune da „nikada više neće ništa preduzeti da se opet sretne sa svojim Jugoslovenom“.

Zaposlila se u harkovskom kulturnom centru, udala se i brzo ostala udovica, pa se udala opet, za Jermenina Hačatrjana, muzičara koji je i sam bio u gulagu - zbog ljubavi sa Nemicom! Rodila je sina koji je kao dete umro od leukemije, a od 1997. opet je udovica.

Ali na zakletvu koju je dala majci brzo je zaboravila. Pošto je bila zadužena za organizaciju koncerata, upoznala je, a zatim se i sprijateljila sa Ðorđem Marjanovićem. Po njemu je početkom 1990. poslala pismo Radojici Neneziću, ali je pevač u aprilu pretrpeo moždani udar i pismo je ostalo neuručeno.

Prilika se ukazala opet, pet godina kasnije, kad ju je posetio sin jedne poznanice iz Beograda.

„Pisala sam mu kakvu sam cenu platila zbog ljubavi s njim...“

Tada nije znala da je Radojica Nenezić umro šest meseci ranije.

„Sudbina nije htela da mu moje pismo stigne.“

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan danas ima 87 godina i živi u Moskvi. Strastveni je pušač i svi su kadrovi njene ispovesti, pohranjeni u Muzeju istorije gulaga, blago zamagljeni zbog duvanskog dima.

Radojica Nenezić umro je u januaru 1995.

Nakon povratka sa školovanja u Moskvi nalazio se na dužnostima komandanta korpusa i armije, komandanta vojnog područja, načelnika uprave u Generalštabu JNA, predsednika Stalne ispitne komisije Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.... Penzionisan je 1981. godine u činu general-pukovnika.

U vreme raspada SFRJ, početkom devedesetih godina, bio je veoma politički aktivan u radu partije Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, koju su predvodili generali JNA... ali to je već druga priča.

Nismo uspeli da saznamo da li je ikada ikome pominjao „svoju severnjakinju“, kako joj je u Moskvi tepao. Ne znamo ni da li je se uopšte sećao...

Nije ni morao, ona je i pamtila i volela za oboje. 


 
* * *

PUT ZA MOSKVU

Posebna kompozicija u kojoj su bili oficiri koji su krenuli na školovanje u Moskvu krenula je sa beogradske železničke stanice u pratnji dva sovjetska i dva naša oficira kao vođa puta. Putovali su preko Niša i Sofije, do Galca na rumunskom Dunavu. Odatle je počinjala ruska pruga, sa većim razmakom između šina, pa su prešli u nove vagone - ovog puta teretne furgone, sa slamom na podu i furunama za grejanje, da se voze kroz nepregledne ravnice i brezove šume. Između, kroz otvorena vrata, sa strahopoštovanjem su odmeravali razmere razaranja koje je SSSR pretrpeo: spaljena sela i razrušeni gradovi u kojima doslovce nijedna zgrada nije ostala cela. Procenjuje se da je u Drugom svetskom ratu poginulo 26 miliona stanovnika SSSR. Nemaca je, poređenja radi, stradalo sedam miliona, Britanaca 385.000, Amerikanaca 300.000...

Devetog maja, kada je Nemačka kapitulirala, bili su negde ispred Moskve. Pucalo se u vazduh iz svih oružja, grlilo i ljubilo, i pilo, mnogo pilo, i nazdravljalo pobedi, a već sutradan njihov voz ušao je na stanicu „Kijevskaja“, jednu od šest, koliko ih je u Moskvi bilo.

„Upoznavanje realnosti sovjetskog društva za mnoge je značilo otrežnjenje od fascinacije koju su poneli iz domovine. Poražavajuće je delovala slika nezbrinutih boraca, ratnih invalida bez ruke, noge ili oka, heroja Staljingradske i drugih istorijskih bitaka Drugog svetskog rata...“, beleži u svojoj uzbudljivoj i akribičnoj knjizi „Od Staljina ka Sartru“ istoričar Miroslav Perišić. Njemu dugujemo i većinu drugih podataka o školovanju Jugoslovena u SSSR, navedenih u ovom tekstu.

Od 1945. do 1947. godine 3.696 Jugoslovena pohađalo je oficirske, a 1.439 podoficirske škole. Odmah po dolasku, shvatili su da je „bratstvo po oružju“ prilično rastegljiv pojam: bivši partizani, listom učesnici borbi protiv Nemaca, od 1941. imali su kod sovjetskih oficira i instruktora isti tretman kao i Bugari i Rumuni, koji su se pobedničkoj strani našli tek kad ih je, u pohodu na Berlin, pregazila Crvena armija. Ponegde, kao u Kijevu na primer, smatrani su lenjivcima. Lekar je odbijao da ih pregleda, tvrdeći da imaju „jugoslovensku bolest“. Bili su rasuti širom velike zemlje, praktično odsečeni od jugoslovenske ambasade u Moskvi i od Jugoslavije uopšte - pisma su im bila zadržavana, a napuštanje mesta školovanja zabranjeno. Ponegde su im ruski načelnici škola zabranjivali i slušanje Radio Beograda i Radio Jugoslavije.

Josif Vaserionovič Staljin; Autor: Profimedia

GULAG

Za upućivanje u logor nije bila neophodna sudska presuda - bio je dovoljan nalog policijskog službenika koji je vodio istragu

Aleksandar Solženjinicin knjigom „Arhipelag Gulag“ obavestio je 1973. zapadni svet o strahotama ovih logora (gulag je skraćenica od Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada), a sliku je upotpunio Varlam Šalamov svojim „Pričama sa Kolime“. Ne mali doprinos razobličavanju ideologije koja je prouzrokovala patnju miliona ljudi dao je i Danilo Kiš „Grobnicom za Borisa Davidoviča...“

Manje-više, sve se zna: većina zatvorenika u gulazima nisu bili politički zatvorenici, mada je njihov udeo bio značajan. Ljudi su mogli da završe u gulagu zbog dela kao što su sitna krađa ili pričanje viceva o vladinim zvaničnicima. Za upućivanje u logor nije bila neophodna sudska presuda - bio je dovoljan nalog policijskog službenika koji je vodio istragu. Između 1929. i 1953. u logorima ili od posledica boravka u njima umrlo je oko 1.600.000 zatvorenika. Rasformirani su posle Staljinove smrti 1953. godine, kada je na čelo SSSR došao Nikita Hruščov.

O gulazima postoji mnogo svedočenja. Ovde ćemo navesti samo nekoliko redova iz sećanje druge jedne zatočenice, Jevgenije Ginzburg, opis ni po čemu dramatičan ni drastičan, takoreći crticu iz svakodnevice: „Nezagrijana kolibica sličila je na zajednički zahod, jer za obavljanje prirodnih potreba nikoga nisu puštali van, a kible nije bilo. Gotovo čitavu noć valjalo je prestajati; moralo se čekati na red da se posjedi na nekim skelpanim oblicama koje su zamjenjivale prične (ležajeve - prim. nov.). Tamo su nas utjerali ravno iz šume, mokre i gladne, oko osam sati navečer, a ujutro u pet pravo na raspored, pa opet u šumu.“


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (Jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Momčilo Petrović
   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan i Radojica Nenezić; Izvor: Youtube Printscreen Музей истории ГУЛАГа / ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS