Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Slavoljub Slava Ðukić: Ne kažu džabe da je istina zakopana pod zemljom

Doajen srpskog novinarstva o svojim počecima, (ne) poznavanju Slobodana Miloševića i Mire Marković, druženju sa Dobricom Ćosićem i strahovima koji ga zaokupljaju

Objavljeno: 09.07.2017. 06:00h
Foto: Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva
Sećam se mnogih susreta sa Slavom Ðukićem. Ide sa torbicom okačenom o ramenu, širi ruke i pita: „Miro, kako guraš? Kako ti je...“ Ja sležem ramenima i uvek od njega tražim recept za trajanje i preživljavanje jer ovaj novinarski posao je malo gnjuranja i veština da uzmete vazduh na vreme i spremite se za moguće potapanje.

Sada sedi u udobnoj fotelji svetlog ćerkinog stana u Beogradu. Oko njega sve moderno i belo. Ćerka Lana je na moju molbu pripremila sve njegove knjige koje su na stolu, i ja sam svesna da razgovaram sa novinarem velikog umeća u već visokim godinama (rođen je 1928. u Slovcu kod Lajkovca) čija je percepcija i svaka reč dragocena za sve one koji i pomišljaju da se ovim mukotrpnim poslom bave iskreno. Priznaje da ima dosta specifičnu prirodu, koja nije svađalačka.



Kao dečak bio je na Sremskom frontu, a izgubio je ženu i sina. Stiče se utisak da su mu emocije potrošene, da je mnogo toga video i da sam sebi ne priznaje koliko je sve to bilo strašno.
 
- Ovo je možda, verovatno, moj poslednji intervju, jer prosto ne znam šta nosi dan, a šta nosi noć. Evo, ja se bližim devedesetoj godini. Negde je čak objavljeno da sam najstariji živi novinar. Nisam siguran da je to tačno. U svakom slučaju, ostavio sam iza sebe mnoge generacije, mnoge prijatelje. Veliku većinu, ako ne sve. I nemam, pravo da vam kažem, više ni interesa. Dosta je bilo. Ono što me najviše zanima je druženje sa unukom Dušanom i sa ćerkom Lanom. Popeo sam im se na glavu od brige o tome kako su oni... Uz sve ove godine nemam nekih većih zdravstvenih problema. Pa dok traje, nek traje.

Slavo, vi ste preživeli sve.

- Baš sve.

Sve ste videli, sve ste prošli uzdignute glave. Kako se to radi, je l’ postoji neki recept?

- Slušajte, nema nikakvog recepta... Ja sam od kuće otišao već u četrnaestoj godini. U šesnaestoj sam se pridružio partizanima, i to elitnoj Prvoj proleterskoj brigadi. Prošao sam pakao Sremskog fronta, stigao do Trsta, bio na Ponte rosu i tako dalje. Sve sam već rano doživeo i preživeo. Kod mene je, imam utisak, sve išlo spontano, jednostavno se dogodilo. Sa nekim malim izuzecima, uvek sam nekako uspeo da izađem neoštećen iz svega toga. Meni je veliki prijatelj vašeg oca, general Papo, govorio: „Kome je veka, tome je leka“. Čovek mora da sačuva jednu svoju prisebnost, i da se snađe u okolnostima koje su ga snašle. Nekako sam uspevao u tome. Po prirodi nisam konfliktna ličnost. To se može nazvati nekom vrstom oportunizma, ali nije reč o tome. Jednostavno, mogu lagodno da komuniciram i da se sporazumem i sa ljudima s kojima baš i nemam najbolje odnose. I u „Maderi“, kad sedim za stolom, nikad u nekim sporovima ne učestvujem. Tako me majka rodila. Život je čudo jedno, jedna velika briga i muka.

Da li ste bilo kome ikada pripadali?

- Da li sam kome pripadao? Pa ne mogu da kažem da sam pripadao. Sad vi možete da kažete da sam pripadao, jer ja sam postao član Partije, više i ne pamtim kad je to bilo. Odmah posle rata... Ali nekako i tu, kao član Partije, ja sam to primio kao kao jedno, eto tako, životno iskustvo. I to je išlo svojim tokom. Sarađivao sam s mnogim ljudima. Nema poznate ličnosti s kojom nisam imao ili najbliži kontakt ili sam sve znao o toj osobi. Prvi čovek koji je bio vrlo poznat a koga sam upoznao bio je predsednik vlade Blagoje Nešković, inače partizanski komandant, španski borac. Upoznao sam ga 1946. godine, kad je on bio sila jedna, član Politbiroa, predsednik Srbije. Ja sam bio komandant radne brigade na posavskom kanalu. I jednog dana pozove on nas sve na večeru. I tada sam upoznao Blagoja Neškovića, pa onda dalje... Tragično je završio...

U kontaktu sa uticajnim ljudima nikada niste imali nikakav strah, uvek ste bili sa njima nekako jednaki.

- Ne znam da li sam bio jednak. Jednak nikad ne možeš biti, pogotovo s ličnostima koje imaju velike titule, ali uspeo sam da se uvek snađem. Život je stvarno čudo jedno.

Jeste li se plašili Miloševića?

- Ne, nisam se plašio, i to je za mene najveća tajna, posebno kad vidite te neke događaje, uključujući i ono što se desilo Slavku Ćuruviji. Pitanje je kako sam ja ostao živ, a toliko sam knjiga o njemu napisao. I to su sve bile knjige koje, naravno, nisu bile njemu naklonjene. Oni su mene ostavili na miru, i to je za mene najveća tajna. Razmišljao sam o tome. Izvesno je da je tu određenu ulogu odigrala Mira Marković. U vreme kad su neke bljuvotine pisane o njenoj majci, osudio sam jedan takav tekst. Možda ona to nije zaboravila i na taj način mi je vraćala, iako je o meni imala najlošije mišljenje. Nedavno sam razgovarao sa novinarom francuske televizije, i on pozove Miru u Moskvi i kaže da pravi intervju sa mnom. Ona je na to rekla: „On je Slobodanu i meni naneo veliku štetu.“ Mislila je verovatno na sve ono što sam objavio. Voleo bih da se vidim s njom. Nikad se nismo sreli. Ni sa Slobodanom. I to je ono što je čudo u novinarstvu. Nikada sa njima nisam razgovarao, a napisao sam tolike knjige. Neko može reći da je to neozbiljno. Ali zašto bi bilo neozbiljno ako je to sve što sam napisao tačno i oslonjeno na činjenice. O tome sam užasno vodio računa. Novinar iznad svega mora da pazi da ne napravi neku glupu grešku.

Sve ste rekli?

- Da li sam sve rekao? Mislim da sam rekao dovoljno. Razumete me dobro, nisam uvek, naravno, bio ni iskren, nisam ni dovoljno otvoren, jer se trudim da budem obazriv, da ne povredim ličnost, da ne uvredim i tako dalje...

Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva

Kada čovek prođe sve ono što ste vi prošli, to znači da ima urođeni talenat da može da rekonstruiše svaku vlast, da oseti vlast, da poznaje suštinu vlasti. Je li tako?

- Složio bih se sa vama. Prihvatam to što ste vi rekli. Baš je tako kao što kažete vi.

Je li vlast opasna? Da li stvarno menja ljude?

- Pa opasna je, vlast je najopasnija. Svaka vlast je opasna, uključujući i ovu koja je sad. Onaj koji ne pristaje da se toj vlasti prilagodi, on mora da plati cenu.

Jeste li vi ikada platili cenu?

- Platio sam. Mada, da vam kažem, kad sve se to skupi, ispada da i nisam neku cenu platio. Bilo je tu raznih neprilika, ali neprilike su deo svakog ljudskog života. Neku visoku cenu nisam platio. Ili nisam platio onoliko koliko sam zaslužio.

Zašto ste morali platiti cenu, po nekom vašem kriterijumu?

- Morao sam platiti cenu zbog ovoga o čemu sam pisao. Zato ja često ponavljam, štampa je apsolutno u svim vremenima, ali na različite načine, delila sudbinu društva. Kakvo ti je društvo, takva je i štampa. Kad nastane stezanje, onda se i štampa povuče. Pa i danas znate, vidite i sami kad gledate televiziju, čitate novine... I to je jedan prirodan proces.

Da li je vama bilo ko telefonirao i rekao da nešto ne objavite?

- Sigurno jeste, sigurno je bilo toga. To svaki novinar ima. Ali kad god me neko zamoli, nešto mi saopšti što me interesuje kao novinara i pritom mi kaže „slušaj, ali, molim te, nemoj ovo objavljivati“, ja ću to poštovati. I novinar u tom pogledu mora da pravi ustupke, inače ne može opstati kao novinar. U novinarstvu je ključ steći poverenje ljudi.

Da li ste bili nesrećni na momente radeći ovaj posao?

- Pravo da vam kažem, žao mi je što nisam išao nekim drugim putem. Ne znam šta bih, mene strašno interesuje istorija. I žao mi je što se tome nisam posvetio.

Bilo je i komičnih momenata...

- Rado se sećam tih komičnih situacija. Postajem glavni urednik NIN i idem se predstavim rukovodiocima. I u to vreme predsednik je bio Petar Stambolić. Odlazim u palatu, doček ne možeš zamisliti, kao ne znam ko da dolazi. Mi tako sedimo, neverovatna usluga, i sve to teče. Razgovaramo i on se malo interesuje kako ja mislim da radim. Posle nekoliko godina, ponovo se sretnem sa Petrom Stambolićem, ali u vreme kada ga niko nije uzimao u obzir. Niko me ne dočekuje više u palati. Javljamo se, donose nam kafu u onim plastičnim čašama. Da imam snage, a iznad svega da imam volje, a nje više nemam, mislim da bih mogao još jednu knjigu da napišem upravo od takvih životnih detalja. Da se vidi kako je to sve išlo. Ali ja nemam više apsolutno želje ni za kakvim pisanjem. Rekao sam, jedino me interesuju ćerka i unuci. Jedino oni. I tu preterujem u svakom pogledu.

Da li ste se ikada osetili upotrebljeno?

- Pa sad ne mogu da vam odgovorim na to. Sigurno sam se osećao, ali ne mogu da se setim da bih to mogao da argumentujem nekim konkretnim podatkom. Otuda ona krilatica koja se već zloupotrebljava, a stvarno je tačna: Život je čudo jedno, znate.

Posle koje knjige oni Vas penzionišu?

- Kada sam otišao u penziju, mislio sam da ću umreti. Međutim, verujte, najlepše godine proveo sam kao penzioner i najviše sam uradio kao penzioner. Danas vi imate na stotine, da ne kažem na hiljade raznih kolumni, emisija i tako dalje. U moje vreme ja sam bio jedan od retkih koji je imao svoju kolumnu, izlazila je godinama. Upetljao sam se svuda, svuda sam se našao. I sve je to nekako išlo, plivaš kako te matica nosi. Uzvodno i nizvodno.

Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhivaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS