Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ajvor Roberts, bivši britanski ambasador u Jugoslaviji: Milošević mi je priznao: Bio sam glupa, tvrdoglava budala...

Nekadašnji britanski diplomata svedoči da je Milošević u isto vreme bio i piroman i vatrogasac. Otkriva o čemu je razgovarao s Mladićem, Karadžićem, Dobricom Ćosićem, Vukom Draškovićem...

Objavljeno: 08.07.2017. 06:00h
Foto: Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhiva
Ne dešava se često da neka knjiga doživi uspeh i privuče veliku pažnju tek nekoliko godina nakon objavljivanja. Upravo to je slučaj sa knjigom „Razgovori s Miloševićem“ ser Ajvora Robertsa, britanskog ambasadora (najpre otpravnika poslova) u Beogradu od 1994. do 1997. godine. Izvorno objavljena 2012, knjiga je tek početkom ove godine imala promociju izdanja na engleskom.

Robertsova sećanja na bezmalo četiri godine provedene u turbulentnoj Srbiji prepričavaju se kako na najvišim mestima tako i među „običnim“ ljudima širom sveta. I to s razlogom. Jer knjiga zaista verno odslikava Srbiju i krnju Jugoslaviju devedesetih godina, te njene ključne političke aktere.



Robertsovi susreti sa Slobodanom Miloševićem, Vukom Draškovićem, Milanom Milutinovićem, Dobricom Ćosićem, Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem više su nego verno svedočanstvo o jednom vremenu o kojem još ni istorija nije dala svoj konačan sud. Zato ga treba čitati pažljivo, jer nam i te kako može pomoći da bolje shvatimo ono što nam se dešavalo zloglasnih devedesetih, koje ovaj ugledni britanski diplomata opisuje kao „najtežu deceniju srpske istorije od 14. veka“.
 
VREME NAJVEĆE DEPRESIJE

Roberts je karijerni diplomata i u britanskoj diplomatskoj službi radio je od 1968. do 2006. Osim u Jugoslaviji, kao ambasador Velike Britanije bio je i u Rimu i Dablinu, a službovao je i u Libanu, Parizu, Luksemburgu, Kanberi, Vanuatuu i Madridu. Od 2006. je predsednik Triniti koledža.

U Beograd je, početkom 1994. godine, stigao u nimalo sjajnom trenutku - ugled Srbije u svetu je veoma loš, Jugoslavija je pod teretom međunarodnih sankcija, predsednik Slobodan Milošević ima ogromnu moć, narod je potpuno osiromašen... Uz to, rat u Bosni još nije završen, a i situacija na Kosovu se svakim danom dodatno komplikovala.

U razgovoru za Njuzvik, Roberts danas ocenjuje da je to bilo vreme najveće depresije.

„Ulice su bile prazne. Nije bilo goriva, pa je funkcionisala tek polovina javnog prevoza, hiperinflacija je dostigla apsurdan nivo... To je bila najgora inflacija u istoriji, što je dovelo do toga da pacijenti umiru u bolnicama, jer nije bilo grejanja, a takođe su zatvarane i pekare i mesare. Bilo je teško živeti među ljudima koji toliko očajno pate i koji su, u većini slučajeva, bili nevine žrtve politike jugoslovenske/srpske vlade.“

Govoreći o Slobodanu Miloševiću, s vremenske distance od skoro dve i po decenije, naš sagovornik ističe da se uloga nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije može tumačiti samo u veoma negativnom smislu. Smatra da je Milošević - uz hrvatskog predsednika Franju Tuđmana - zapalio požar u bivšoj Jugoslaviji.

„Od toga da je bio jedna od najpopularnijih ličnosti u Srbiji još od cara Lazara, Milošević je postao jedna od najomraženijih. Na kraju je Srbija izgubila sve ratove u tom periodu - od Slovenije do Hrvatske, od Bosne do Kosova. Niko u istoriji Srbije nije imao tako katastrofalan učinak... Kada je Miloševićev san da bude novi Tito ispario, počeo je sebe da vidi kao lidera svih Srba u velikoj Srbiji. Kada je i ta slika počela da bledi, on se predstavljao kao neko ko će biti međunarodni mirotvorac. Kao što je jedan njegov biograf opisao, Milošević je u isto vreme bio i piroman i vatrogasac.“

Milošević je tokom devedesetih imao nekoliko prilika za mir, koje je, nažalost, propustio. Da ih je iskoristio, istorija Balkana bi, nesumnjivo, bila znatno drugačija.

„Jedan od njegovih propusta bio je taj što, posle odlaska Slovenije i Hrvatske iz SFRJ, nije uspeo da ubedi Aliju Izetbegovića da prihvati mesto premijera federacije kako bi ubedio bosanske muslimane da nemaju čega da se plaše ako ostanu u Jugoslaviji, čak iako Srbi budu dominantni igrači. Druga, veća greška bila je ta što nije uspeo da ubedi skupštinu na Palama da prihvati Vens-Ovenov plan u maju 1993. Da je ovaj plan bio prihvaćen i primenjen, čak i uz veoma mlaku podršku Amerike, rat bi bio završen dve godine ranije i nikad se ne bi dogodilo onakvo krvoproliće, uključujući, naravno, i masakr u Srebrenici“, kaže Roberts za Njuzvik.

Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman; Autor: Profimedia

BALKANSKI KASAPIN

Miloševićev imidž balkanskog kasapina stvorio sam, naravno, u sebi pre dolaska u Beograd 1994. godine, priseća se Roberts u knjizi „Razgovori s Miloševićem“.

„Međutim, iza neminovno pojednostavljene slike pojavila se složenija i često paradoksalna figura. Osećao se, na primer, neprijatno u masi - što je bilo iznenađujuće s obzirom na način na koji je stekao slavu - i gotovo nikada se nije pojavljivao na javnim mestima. Isto tako se malo interesovao za pompu i zvanične formalnosti, iako je tokom nekoliko mojih poslednjih nedelja u Beogradu pred njegovom rezidencijom mogao da se vidi gardista u paradnoj uniformi, što nije viđeno još od Titovog vremena. U suštini je bio nezainteresovan za spoljašnji sjaj vlasti - interesovalo ga je samo ono konkretno“, navodi on.

Seća se da mu je podsekretar u Londonu rekao, pre nego što je krenuo za Beograd, da je na jednom sastanku u Briselu sa evropskim ministrima spoljnih poslova, u decembru 1993, iz Miloševića „curila moć“. „Međutim, na prvom susretu (bio je prisutan i britanski ministar spoljnih poslova Daglas Hog, prim. nov.) nije imalo smisla razmišljati ni o opasnosti, ni o moći. (...) Prvi susret i upoznavanje s ‘najopasnijim čovekom Evrope’ (tako je Milošević opisivan u Gardijanu, prim. nov.) nisu me uopšte impresionirali. Delovao je više tromo nego dominantno; puštao je da se razgovor odvija dugo, ne pokušavajući da ga usmeri...“

Slobodan Milošević, „neprikosnoveni autokratski vođa“ Srbije, a potom i nove krnje Jugoslavije duže od deset godina, bio je svakako, ocenjuje Roberts, jedan od najzahtevnijih diplomatskih i vojnih izazova za diplomate, državnike i generale. Svi oni su ga češće shvatali pogrešno nego pravilno.

„Iako je bio predsednik u najtežoj deceniji srpske istorije od 14. veka, uspevao je da se održi na vlasti, često se i agresivno suprotstavljajući usaglašenoj volji međunarodne zajednice.“

NOŽ U STAMBOLIĆEVA LEĐA

Roberts posebno ističe ulogu koju je na početku uspona Slobodana Miloševića imao Ivan Stambolić.

„Dok je studirao pravo, Milošević se sprijateljio sa čovekom za čiju će karijeru vezati sopstvenu u sledećih 15 godina. Ivan Stambolić je bio pet godina stariji od Miloševića i pošto se upisao na studije iz redova radničke klase, odmah je usmerio pažnju na građenje političke karijere. (...) Stambolić nije bio samo Miloševićev politički mentor; bio mu je i blizak lični prijatelj, koji je bez rezerve delio političko i poslovno iskustvo s njim. (...) Miloševićeva konačna izdaja prijatelja i zaštitnika odlično je dokumentovana. Pošto je u aprilu 1987. poslat na Kosovo da predstavlja partiju i čuje pritužbe sa obe strane o pogoršanju situacije u pokrajini, Milošević je iskoristio glavnu binu čuvenim pozivom Srbima sa Kosova da ostanu na Kosovu ‘zbog predaka i potomaka’ i obećanjem: ‘Niko ne sme da vas bije.’ Godinu dana posle prvog javnog pojavljivanja na Kosovu, postao je najpopularnija ličnost u živom srpskom pamćenju.“

Osvrće se i na čuvenu Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, održanu septembra 1987, na kojoj su Miloševićeve pristalice pokrenule svoje snage i izolovale Stambolića.

„Ispostavilo se da predsednik Srbije (u to vreme je bio Stambolić, prim. nov.) nije pribegao tradicionalnim političkim lukavstvima, kao da nije verovao da njegov najbliži prijatelj može da upotrebi nož. Kasnije se sećao: ‘Kada vam neko gleda u leđa 25 godina, razumljivo je da u nekom trenutku poželi da vam zabije nož. Mnogi ljudi su me upozoravali, ali ja nisam prihvatao.’“

S MILOŠEVIĆEM U ČETIRI OKA

U sećanju britanskog diplomate je do detalja ostao njegov prvi privatni sastanak sa Slobodanom Miloševićem. Do susreta u četiri oka - kojem je na neki način kumovao profesor i političar Nikola Koljević - došlo je u nimalo bezazlenom trenutku - u mirovnom procesu se bilo stiglo do kritične tačke, na Pale uopšte nije uticala blokada na Drini, Mladić je napadao zaštićenu zonu Bihaća, a razgovori o okončanju rata, ili čak o prekidu vatre, delovali su iluzorno.

„Kao što ću kasnije otkriti, svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicama desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje se dalje išlo u druge prostorije koje su se mogle koristiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad - Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru - i velika fotografija njegove supruge na zidu levo od stola. Milošević me je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu.“

Slobodan Milošević i Mira Marković; Autor: Profimedia

MIRA MARKOVIĆ SEJALA STRAH U NARODU

„Uticaj Mire Marković na Slobodana Miloševića je legendaran i, po mom osećaju, bio je samo štetan“, ocenjuje diplomata. Markovićeva je svog supruga držala u šaci, iako je on bio potpuno racionalan, a ona sva u vlasti ideologije. U vezi sa svim važnim stvarima Milošević se devedesetih konsultovao s Markovićevom, pod njenim uticajem počeće da okreće SRJ prema Istoku, dok će mu uzori u jednom trenutku postati Kina i Severna Koreja.“

„Imao je veoma malo bliskih prijatelja. Odbacivao je kolege i prijatelje kada bi poslužili svojoj svrsi, ali ih je uklanjao na način koji ih je obično sprečavao da mu naškode. Jedinog pravog prijatelja imao je u svojoj supruzi. Lord Oven je isticao paradoks da projugoslovenska antinacionalistkinja Mira Marković živi sa čovekom ‘za koga se veruje da je glavni vinovnik raspada Jugoslavije’. Ona je rekla Dejvidu Ovenu i njegovoj supruzi da shvata da Milošević nije uspeo da ih ubedi da nije nacionalista. ‘Reći ću vam zbog čega nije nacionalista. Nikada se ne bih udala za njega ili ostala s njim u braku da je nacionalista.’ Miloševićevo poštovanje njenih stavova sve više je iz njegovog kruga isključivalo sve one koji su naginjali ka zapadnom liberalizmu. Njeni činovnici su bili, s njene tačke gledišta, ideološki zdravi i često su bili odaniji njoj nego njenom mužu. Stalno ih je unapređivala na uticajna mesta, tvrdeći da su, za razliku od njegovih ljudi, oni pravi vernici. Zbog moći i štetnog uticaja na muža, ona je sejala strah u narodu“, piše Roberts u svojoj knjizi.

Potom prepričava jednu šalu - mada bi se, gledano s ove distance, reklo da nije isključeno da je to istinita priča - koja je svojevremeno kružila srpskom prestonicom.

„Beogradom je kružila šala o tome kako su se Milošević i njegova žena nalazili u kolima kada su ona ostala bez goriva. Iako je, zbog sankcija, vladala akutna nestašica benzina, Mira je ubedila prodavca na benzinskoj stanici da napuni njihova kola. Kada ju je on upitao ko je prodavac, ona je odgovorila: ‘Moja prva ljubav.’ ‘Dakle’, uzvratio je Milošević, ‘da si se udala za njega, bila bi žena prodavca benzina.’ ‘Ne’, rekla je Mira, ‘da sam se udala za njega, on bi bio predsednik Srbije’ (navedeno i kod Slavoljuba Ðukića u knjizi „Milošević i Marković“)“.

MILOŠEVIĆ: EVO GDE SAM GREŠIO

Oproštajni susret Robertsa i Miloševića 1997. bio je i prilika da se sumira pređeni četvorogodišnji put, koliko je ovaj Britanac proveo u Beogradu. Upitan šta su njegove greške, Milošević je Robertsu odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali da nije pravio katalog grešaka. „Ako imam jedno opšte osećanje, onda je to da sam previše verovao ljudima.“

„Sačuvavši ozbiljan izraz lica, vratio sam ga u prve dane na funkciji. Milošević je rekao da je bio neverovatno proamerički čovek u početku. SAD su bile apsolutno odlučno protiv raspada Jugoslavije. Dobro je poznavao SAD i Amerikance iz svoje ranije bankarske inkarnacije i u Americi se lepo osećao. Zato je bio pomalo šokiran kad je shvatio da su se Amerikanci okrenuli protiv njega. Jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila je svađa sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Na 600. godišnjicu Kosovskog boja, u junu 1989, Milošević je organizovao veliki miting u Kosovu Polju, na kojem su bila rukovodstva svih republika, ceo diplomatski kor i predstavnici centralne i lokalnih vlasti. Jedini uglednici koji nisu prisustvovali bio je novopostavljeni Cimerman i još nekoliko predstavnika zemalja koje je on naterao da bojkotuju ovaj događaj. Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao ‘glupa, tvrdoglava budala’. (...) To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikad čuo od Miloševića.“

"MILE ILIĆ JE MOJA LIČNA GREŠKA"

O još jednoj ličnoj grešci Milošević je govorio i tokom 1996. godine, i to kada mu se Roberts požalio na niškog funkcionera SPS Mileta Ilića.

„Morao sam da kažem da je od svih ljudi koje sam upoznao u javnom životu Srbije, lokalni šef socijalista Mile Ilić čovek o kome sam formirao najgore mišljenje. Bio sam ubeđen da je sirovi manipulator i rekao sam da mu ništa ne verujem. Savetovao sam Miloševića da postupi na isti način. Milošević je uzdahnuo, kao da je hteo da kaže: ‘Dakle, kaži mi nešto novo.’ ‘Ilić je’, rekao je, ‘moja lična greška.’ Bio je planirao da ga se otarasi prethodne godine kada je Ilić napisao autobiografiju koja je više bila žitije. I Isus Hristos bi se zastideo, reče Milošević, kad bi video kako Ilić sebe opisuje. Međutim, pošto je Milošević rekao da Ilića treba najuriti, iz Niša je došla delegacija socijalista da moli da Ilić ostane u političkom životu, tvrdeći da je u duši dobar čovek i čvrst član partije. Protivno sopstvenom rezonu, Milošević je popustio. Dodao je da kad god je pravio greške, da je to uvek bilo protivno rezonu“, navodi Roberts.

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: Profimedia

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhivaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS