Magazin

VESELI I TRAČERSKI ŽIVOT VIRDŽINIJE VULF: Nervni slomovi i Evropa u previranju 1915.

Nakon više od sto godina od objavljivanja prvog romana Virdžinije Vulf, rođaka poznate spisateljice u njenim dnevnicima i pismima otkriva jednu potpuno drugačiju ženu

Objavljeno: 09.07.2017. 06:00h
Foto: Virdžinija Vulf; Autor: Profimedia
„Jutros sam izazvala malu svađu s Lenardom kad sam pokušala da skuvam doručak u krevetu. Ipak, mislim da će na kraju sve biti dobro, tj. ako uspem da se rešim ljuski od jaja.“ 

(13. januar 1915)


Tako je pre sto godina pisala Virdžinija Vulf, razmišljajući o svom poslednjem domaćinskom eksperimentu. Pokušaj da u krevetu skuva jaja bio je samo uvod u jednu od najgorih godina u njenom životu. Čitajući nedavno njena pisma i dnevnike u Londonskoj biblioteci, otkrila sam jednu vedriju stranu spisateljice modernizma, za koju obično mislimo da je bila ozbiljna, izmučena osoba bez smisla za humor. Virdžinijin dnevnik i prepiska otkrivaju osetljivu, perceptivnu mladu ženu, koja je uživala u „trač partijama“ sa svojim prijateljima. Taj period njenog života, januar i februar 1915, bio je zatišje pred buru. Mesec dana kasnije, doživela je tako težak nervni slom da je ostatak te godine za nju bio izgubljen.



Nažalost, ti nervni slomovi nisu bili ništa novo. Prvi je doživela sa 13 godina nakon iznenadne smrti majke. Drugi posle smrti oca 1904. Treći u 31. godini, manje od godinu dana nakon udaje za Lenarda Vulfa. U periodu od 1913. do 1915. Virdžinija je nekoliko puta pokušala da se ubije.
 
PREOKRET

Ipak, 1915. trebalo je da bude dobra godina za nju. Objavila je svoj prvi roman i počela da zarađuje za život od kritika i recenzija. Ona i Lenard su živeli u Ričmondu i planirali da osnuju sopstvenu štampariju. Dakle, zašto je onda te 1915. došlo do takvog katastrofalnog preokreta?

Virdžinija se četiri-pet godina mučila s bezbroj verzija romana „Izlet na pučinu“ - Lenard se seća da ga je prerađivala „sa strašću ravnoj mučenju“. Roman je napokon objavljen 26. marta 1915, dan nakon što je Virdžinija otišla u stacionar, u kojem je ostala narednih šest meseci.

Ponovo sam iščitavala pisma i dnevnike svoje baba-strine u Londonskoj biblioteci - njen otac ser Lesli Stiven bio je direktor biblioteke od 1892. do svoje smrti 1904. Kad mi je bibliotekarka pokazala njen originalni članski karton, shvatila sam da je imala samo 22 godine kad je na kartonu upisala da je po zanimanju „usedelica“.

Virdžinijina privatna prepiska je živa i raznovrsna po sadržini - od književnih vrhunaca, preko kućnih niskosti i tračeva o njenim savremenicima i rodbini, često satirična, s ponekom zajedljivom opaskom.

Stranica iz dnevnika Virdžinije Vulf; Izvor: Heathcliff Omalley / REX

RAZVOJ

Dnevnici nude i fascinantan uvid u Virdžinijin rani razvoj kao spisateljice: „Celo jutro sam pisala s beskrajnim zadovoljstvom, što je neobično jer sve vreme znam da nema razloga da budem zadovoljna onim što pišem i da ću za šest nedelja ili čak dana to mrzeti.“ (6. januar 1915). Ipak, te sumnje liče na uspone i padove koje doživljava svaki pisac, a ne samo žena na ivici nervnog sloma. Prema mišljenju Virdžinijinih najbližih, završetak rada na „Izletu na pučinu“ bio je glavni razlog njenog nervnog sloma 1915. Dakle, šta je u tom romanu izazvalo takav lom? Postoji mnogo interesantnih paralela između tog romana i Virdžinijinog života tokom godina kad ga je pisala. Njena junakinja Rejčel Vinrajs, koja brodom iz Engleske plovi u tropsku južnoameričku džunglu, na tom putovanju spoznaje sebe, što odgovara Virdžinijinom izlasku iz zaštićenog viktorijanskog detinjstva provedenog u Južnom Kensingtonu i ulasku u period intelektualnog i seksualnog oslobađanja u Blumsberiju, gde se preselila nakon očeve smrti. Isto tako, Rejčelini prvi koraci u svet žene oslikavaju događaje u Virdžinijinom životu - dok je prerađivala „Izlet na pučinu“, verila se, a zatim i udala za Lenarda Vulfa. Nevinost, povređivanje i strah od seksualne bliskosti stalne su mučne teme ovog romana, koji odražava bojazni i njegove junakinje i autorke. Oklevajući tokom proleća 1912. da prihvati Lenardovu prosidbu, Virdžinija se borila da pomiri osećanje „polovične zaljubljenosti“ u njega sa svojevrsnim gađenjem zbog „seksualnog aspekta toga“. Pišući mu nekoliko nedelja pre nego što su se verili, objasnila je šta je sputava: „Kao što sam ti grubo rekla pre neki dan, ja prema tebi ne osećam strast. Ima trenutaka - jedan od njih je bio kad si me pre neki dan poljubio - kad osećam kao da sam od kamena.“ Ona je oklevala ne zato što je premalo osećala, već možda zato što je previše očekivala. „Mi oboje želimo brak koji je sjajan živi organizam, uvek živahan, uvek strastven, a ne mrtav i mlitav kao većina brakova. Mnogo tražimo od života, zar ne?“ (maj 1912).

Rejčel Vinrajs iskazuje slična osećanja kad svom budućem suprugu Terensu Hjuitu kaže: „Celog života sam želela nekog kome ću moći da se divim, nekog izuzetnog, velikog i sjajnog. Većina muškaraca je tako mala.“ Kao i Virdžinija, Rejčel se divi svom budućem mužu, ali se plaši onoga što je očekuje kao suprugu. Virdžinija piše Lenardu: „Ponekad sam ljuta zbog jačine tvoje želje“, a Rejčel o muškoj seksualnoj želji kaže: „Ona jeste zastrašujuća, ona jeste odvratna.“

Mnogo je spekulacija o seksualnom aspektu odnosa Vulfovih - da li je u tom braku bilo seksa, da li je ona bila frigidna ili lezbijka? Pre veridbe Virdžinija je Lenardu napisala sledeće: „Želim sve - ljubav, decu, avanturu, intimnost, rad.“ Često je prikazivana kao žena bez materinskog poriva, ali izgleda da to nije tačno. Ona i Lenard su se nadali da će imati svoju porodicu. Međutim, bila je suviše labilna za materinstvo.

Virdžinija je znala da svoj život duguje Lenardu, što potvrđuje pismo koje je 1929. napisala svojoj ljubavnici, čuvenoj Viti Sakvil Vest: „Da nije bilo njega, odavno bih se ubila u jednom od onih napada bolesti.“

Virdžinija Vulf; Autor: Profimedia

PREVIRANJA

Godina 1915. bila je teška ne samo za Vulfove već i za Evropu, koja je bila u previranju. Iako Virdžinija nije direktno pisala o ratu, on odzvanja u njenim romanima, posebno u „Jakovljevoj sobi“ (1922) i „Gospođi Dalovej“ (1925). Virdžinijino protivljenje ratu bilo je tesno povezano s njenim feminizmom - ona ga je nazivala „nečuvenim muškim izumom“ i još jednim izrazom muškog šovinizma. U „Tri gvineje“ (1938) napisala je: „Glavna muška zanimanja su prolivanje krvi, zarađivanje novca, izdavanje naređenja i nošenje uniformi.“

Virdžinija je mrzela rat, ali se gnušala i popularnih parola svojih sunarodnika, kao što je bila „Obesite Kaisera“, pa ih je u januaru 1915. u pismu umetniku Dankanu Grantu ovako opisala: „Izgledaju ispunjeni najdivljim i najprljavijim strastima.“ Tu pominje i koncert u Kvins holu, „gde je patriotsko raspoloženje bilo tako odvratno da mi je gotovo pozlilo“.

U februaru 1915. Virdžinija i Lenard otišli su da vide štampariju u Faringdonu. Najzad, 1917. godine osnovali su izdavačku kuću „Hogart pres“, u kojoj su objavili dela T. S. Eliota, Katarine Mensfild, E. M. Forstera i Sigmunda Frojda, kao mnogih drugih istaknutih pisaca 20. veka.

PARTNERSTVO

Šta god da je istina o braku Vulfovih, njihovo partnerstvo bilo je od ogromne važnosti za književnost 20. veka. Bez Lenarda malo je verovatno da bi Virdžinija dovoljno dugo poživela da napiše „Gospođu Dalovej“, „Svetionik“ i „Talase“, romane koji se danas smatraju uzorima modernizma. Nema nikakve sumnje da je među njima postojala duboka ljubav. Virdžinijina oproštajna poruka Lenardu, napisana pre nego što se u martu 1941. udavila u reci Uz, svedočanstvo je njihove bliskosti: „Želim da ti kažem da svu sreću u životu dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar... Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.“ Taj oproštaj je tako slikovito nagovešten u Terensovim poslednjim rečima upućenim Rejčel na samrti, napisanim 30 godina ranije: „Ne postoji dvoje ljudi koji su ikada bili srećniji od nas.“

Kad je pre 100 godina izašao roman „Izlet na pučinu“, kritika ga je dobro primila, iako je Virdžinija bila suviše bolesna da bi to znala. U januaru 1915, po povratku iz šetnje pored Temze, napisala je: „Pisanje me sad toliko oduševljava zato što volim da pišem i, iskreno, uopšte ne marim šta drugi kažu. U kakav samo okean užasa čovek mora da zaroni da bi pronašao bisere, ali vredelo je.“ Najzad, Virdžinijino ludilo bilo je deo pisanja, a pisanje deo ludila. Možda je zbog bisera vredelo zaroniti u taj okean užasa.


(Tekst je objavljen u 2. broju magazina Newsweek (16. Februar 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Ema Vulf
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Virdžinija Vulf; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Virdžinija Vulf; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Virdžinija Vulf; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Virdžinija Vulf; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS