Magazin

NEWSWEEK U KLUBU KNJIŽEVNIKA Iva i Buda: Akademici za ugostiteljstvo i srećan život

Priča o Ivi Kusaliću i Budi Blagojeviću, Hrvatu i Srbinu, priča je o večnom prijateljstvu, iskonskom poslovnom partnerstvu, u kojem je obraz bio važniji od ugovora.

Objavljeno: 25.07.2017. 16:54h
Foto: Klub književnka; Autor: Dado Đilas

HLADNA GUŠČIJA DŽIGERICA

Urbani mit je kako se Olivera Katarina posle jedne večeri u „Klubu“ venčala s Vukom Vučom, a to je bio i prvi restoran koji je princ Aleksandar Karađorđević posetio po povratku u Srbiju. Prvu izjavu posle primanja Nobelove nagrade te 1961. godine Ivo Andrić je dao u „Klubu“. Prepričava se polemika između gazda Ive i Miroslava Krleže, kad je veliki pisac poslednji put došao u „Klub“ da s njim uz teleću glavu popije bocu graševine. Dok je Iva donosio porciju, Krleža je dobacio: „Evo, tele nosi teleću glavu.“ „Volu da je pojede“, uzvratio je Iva.

Mira Trailović je umela da u „Klub“ uvede po dvadesetak gostiju, učesnika Bitefa, i to bi bio performans jednak onom pozorišnom. Nema tog gosta Festa kojeg takođe nije uslužio Buda, nema viđenog privrednika ili političara koji bar jednom nije sišao u najčuveniji podrum na Balkanu.

Za vreme jednog Festa, u „Klubu“ su sedeli Sofija Loren i Marčelo Mastrojani, a onda je došao Jaša Grobarov, poslednji beogradski boem, i samo im je legao u krilo. Jedan od amblema ovog mesta Bogdan Tirnanić Tirke svedočio je da je Berta Lankastera žena razvalila sifonom po glavi, ali i o ozbiljnom fajtu između Mirka Kovača i Save Aćina. Svojevremeno je Voki Kostić gazdu Ivu Kusalića predložio za Oktobarsku nagradu, a kad su ga u gradskoj skupštini pitali za koju oblast, rekao je: „Pa, za književnost“.

Momo Kapor je prepričavao kako je davne 1964. godine sedeo sa Ivom Andrićem. Kada je Ivo Kusalić pitao slavnog pisca šta želi da pojede i ponudio mu neka od jela, Andrić je odgovorio: „Nisam kopao rudnik, daj mi čaj“. Mladi pisci koji su bili prisutni takođe su naručili čaj, a onda krišom išli do šanka kako bi popili nešto žešće.

Jedna gospođa koja je osamdesetih bila u najlepšem cvatu dobro se seća zadimljenih večera u „Klubu“, pogotovo jedne.

„Miodrag Bulatović se često raspitivao za mene kod kolega i prijatelja, a poznato je da je bio veliki ženskaroš, erotoman. Prepričavale su se njegove avanture sa raznim ishodima i uspesima, među kojima je najdrastičniji onaj u kome je njegova draga završila u koritu, to jest napukla joj je kičma prilikom Buletovih ljubavnih vratolomija. Te večeri sedela sam s velikim društvom i dosta smo popili. Bulatović je prišao našem stolu i zamolio me da pređem za njegov, gde su on i prijatelji takođe popili koju čašu vina više. Pristala sam, šarmantno pijana. Sedeli smo i ćutali. Ćuti on, ćutim ja. Onda mi je rekao: ‘Hoćete li sa mnom u jednu divnu garsonjeru u blizini, imam dobru rakiju, a umem da napravim i dobru kafu?’ Rekla sam mu: ‘Čula sam da umeš i da lomiš kičmu.’ Ustao je i povikao: ‘Tebe bih bacio u kreč!’ I izašao. Smejala sam se do taksija.“

Čovek koji je bio domar Udruženja književnika, bivši bokser, stajao je na vratima i odlučivao ko može da uđe. Unutra je desetinama godina bilo sve isto, iste stolice, isti stolovi, tanjiri, ljudima nije bilo važno iz čega jedu nego šta jedu i koja je količina inteligencije oko njih. A napolju su bile bele rizle kakve više nigde ne postoje, na koje su žene lomile štikle, ali važnije od slomljenih štikli bilo je biti u „Klubu“.

Postoji jedan specijalitet u „Klubu“ koji se uvek mogao poručiti, i kada ga nije bilo nigde u gradu - hladna guščija džigerica. Nabavljali su je iz Zrenjanina, Debeljače, Subotice, a poslednjih godina ih je snabdevao Ištvan iz Bačkog Gradišta. Jednom su za otvaranje „Kluba“ potrošili više džigerice nego svi beogradski restorani zajedno.

Klub književnka; Autor: Dado Đilas

KAD SPADNU GAĆE

Bio je to podrum u kom je mirisao alkohol, duvan i život i gde su se uvek čule sočne reči. Ostale su i legende koje obogaćuju nezvaničnu istoriju književnosti.

„Ivo Andrić je voleo hladnu jagnjetinu i sok od malina, a Miroslav Krleža je jeo i pio sve. Počinjao bi sa srpskom gibanicom, a potom naručivao jagnje iz Ljiga i prase iz Valjeva. Kad više nije imao inspiraciju, ja sam Krleži donosio ono što bih tog dana spremio. Najčešće je to bila musaka“, otkrio je Budimir Blagojević, čovek kome je savršeno pristajao nadimak. Buda je bio svedok i brojnih svađa, ponekog šamara, ali nikada ozbiljne tuče.

„Sede i piju celu noć, počnu da se raspravljaju, da psuju, da se svađaju i dogodi se da neko nekoga jače gurne. Nisam tome nikada pridavao posebnu važnost, jer je sve to bio deo ukupne atmosfere. Nisu to bile tuče da se uzima stolica u ruke ili baca pepeljara, sve je bilo nekako zabavno. Ljudi su se okolo smejali dok bi se akteri svađe nadvikivali. Jednom su glumici Ljubinki Bobić spale gaće i ona ih je naočigled svih podigla. I dobacila im: ‘Gledajte, samo gledajte!’ To nije bilo ni vulgarno ni neukusno, jer su ti ljudi umeli od svega da naprave predstavu. Glumci posebno, naročito oni stariji, kao Dejan Dubajić i Jovan Gec. Poseban duh ‘Klubu’ godinama je davao književnik Vasa Popović. On je umeo da popije i da na sav glas grdi vlast, a pored njega bi sedeli tadašnji rukovodioci Blažo Jovanović, Filip Bajković, Draža Marković, Peko Dapčević... Samo bi mu doviknuli: ‘Sedi, Vaso!’“, ispričao je Buda, koji je za sobom ostavio i jednu ogromnu gomilu papira s potpisima - nikada plaćenih računa.

A o hedonističkim navikama samog gazde svedoči njegov sin:
„Buda je voleo da jede, ali više je uživao u tome da gleda kako drugi jedu ono što on sprema. Voleo je kontinentalnu hranu, ali tek kasnije sam saznao da ljubav prema morskim specijalitetima potiče od toga što je vojni rok služio u podmornici. Bio je jako skroman, voleo je red i mir i da u kući sve funkcioniše, imao je svoje nazore i prezirao je pivo. U ‘Klubu’ je moglo da se dobije samo malo ‘valjevsko’, to je bilo jedno jedino. Bio je spreman da vam oprosti večeru samo da ne gleda kako pijete pivo. To je bio restoran koji je radio od osam uveče do jedan posle ponoći, zvanično. A nezvanično - dok ne odu gosti. Nije postojao ručak i nije ga zanimala ta vrsta biznisa, nagovarali su ga da otvori kafanu i preko dana, ali ga to nije interesovalo. Imao je svoju organizaciju, nije menjao ustaljene stvari, bili su mali tim koji je odlično funkcionisao.“

Mesto koje počelo da radi 1946. godine kao restoran društvene ishrane za pisce, takoreći menza gde se po subvencionisanim cenama hranila i opijala intelektualna elita Beograda, i danas je uralgična hedonistička tačka. Novi vlasnici su ga na najbolji mogući način prilagodili novim gastronomskih vremenima, čuvajući tradiciju u kojoj se prepliću mitovi i legende, još od vremena kada je tu ulaz bio dozvoljen samo književnicima. Mnogi su tada tumačili da je režim i pored sve izopačenosti ipak želeo da ima intelektualnu elitu koja neće poumirati od gladi. Drugi, možda značajniji razlog je bio taj da im je bilo zgodno da inteligenciju, tu nedvojbeno opasnu kategoriju ljudi, drže na okupu i da tako sebi pojednostave obaveštajni rad. U čaršiji se šuškalo da su u „Klubu“ svi stolovi bili ozvučeni, da je uvek bilo po nekoliko špijuna u civilu, a da su konobari honorarno radili za Oznu, Udbu i slične poslodavce. Pisci, uprkos svemu, ni pod tim okolnostima nisu se obazirali, pa su bezbednosne službe još istog dana znale šta se misli i govori u intelektualnim krugovima.

Crtež Mome Kapora iznad njegovog stola u Klubu književnika; Autor: Dado Đilas

ZAUVEK REZERVISAN STO

Autor filma o „Klubu književnika“ Veljko Ðurović podsetio je na to kako se nekad osvajao ovaj kultni prostor:

„U početku sam stidljivo sedeo za šankom, a onda sam, kao i mnogi, krenuo od male sale, prešao u srednju, a kasnije ‘napredovao’ u levu salu, prepunu uglednih ljudi; salu onih koji su uspeli u životu“, rekao je Ðurović, otkrivši da je šank ovog restorana bio jedinstven po tome što nije imao šipku za noge.

Kada je „Klub“ počeo da funkcioniše na nov način, kada su nagrnuli oni koji se bolje razumeju u vinsku kartu nego u porodično stablo, došao je Momo Kapor, a hostesa ga je pitala: „Gospodine, da li imate rezervisan sto?“, na šta joj je on rekao: „Dete moje, ja ovde imam rezervaciju pre nego što si se ti rodila“.

„Na osamdeseti rođendan mog oca već je bilo jasno da se promenilo vreme i da ‘Klub’ zahteva neka nova pravila i organizaciju i moj otac je odlučio da je vreme da se povuče, s tim što je još neko vreme volonterski dolazio da bi se održala ta aura i da se novi vlasnici uhodaju. Njegovi gosti su polako izumirali i sve ih je manje bilo, a dešavalo se da ga neko od ovih mladih biznismena upitno pogleda: ‘Šta ovaj čiča ovde traži?’ Tada sam rekao: ‘Tata, hajde polako, vreme je da odeš’“, svedoči o poslednjim danima Zoran Blagojević.

Iva Kusalić nikada nije dobio Oktobarsku nagradu, ali njegov partner Buda je primio povelju Zlatni beočug, najviše priznanje Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za trajni doprinos srpskoj kulturi. Budimir Blagojević je na sceni Narodnog pozorišta rekao:

„Sad sam i ja zvanično deo srpske elite. Postao sam akademik za ugostiteljstvo!“


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Aleksandar Ðuričić

FOTO Dado Đilas
   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Klub književnka; Autor: Dado ĐilasSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Klub književnka; Autor: Dado ĐilasSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Klub književnka; Autor: Dado ĐilasSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Klub književnka; Autor: Dado ĐilasMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS