Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Zid novinarskog plača: Istraga s predumišljajem

„Kad budem video kako ide tužilačka istraga, ili uopšte ne ide, obratiću se javnosti“, kaže Nemanja Pantić, sin ubijenog novinara

Objavljeno: 31.07.2017. 21:01h
Foto: Profil Milana Pantića u Muzeju istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhiva
Od otvaranja 2008. godine, Muzej istorije novinarstva u Vašingtonu, koji je teško i opisati i njegov sadržaj prepričati, kao jedan od važnijih izložbenih segmenata ima memorijalni deo u kom se čuvaju podaci i fotografije svih novinara stradalih na dužnosti širom sveta. Nažalost, i dalje se dopunjuje.

Ne samo da je ogroman pano na zidu ispunjen fotografijama već se i na svakom dostupnom kompjuteru u ovom delu mogu pronaći podaci o novinarima. Među njima, i o troje iz Srbije. Dadi Vujasinović, Slavku Ćuruviji i Milanu Pantiću. Jednostavno je neobično da se u glavnom gradu zemlje o kojoj se ovde razmišlja i sudi u ekstremima, može videti jedinstven primer kolegijalne pažnje i uvažavanja.



O Milanu Pantiću piše ono što se i u ovdašnjim medijima redovno navodi za svaku godišnjicu njegovog ubistva - da se ozbiljno bavio svojim poslom, da je istraživao mahinacije i sumnjive privatizacije, te da je zbog toga surovo likvidiran. Posle se, do narednog obeležavanja godišnjice, na to ovde prosto zaboravi. U pomenutom muzeju je posetiocima vidljivo svakog dana.
 
Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti, ubijen je 11. juna 2001. godine u ulazu svoje zgrade. Napadač ga je usmrtio, kako je zvanično zabeleženo, „udarcima tupim predmetom u glavu“ s leđa dok se vraćao iz jutarnje kupovine u obližnjoj prodavnici.

Nedugo posle zločina, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović dao je u međuvremenu potpuno zaboravljenu izjavu da, prepričano - neka policijska saznanja ukazuju da napadači na Milana Pantića nisu želeli da ga ubiju, već da ga prebijanjem zaplaše i upozore da to što piše ne bi trebalo da radi, a da je njihov nalogodavac neko iz kruga ljudi koji su direktno učestvovali u privatizacijama preduzeća u jagodinskom ataru. Ta izjava je u osnovi, uz detalje i spekulacije koji su se u međuvremenu pojavljivali, skoro identična svemu što se 16 godina kasnije navodi kao neoboriv dokaz protiv osumnjičenih. Za koje, nažalost, i uprkos imenima koja su se pojavljivala, ne znamo ko su.

Ove godine se uoči obeležavanje datuma ubistva i sećanja na Pantićevo stradanje nešto promenilo. Mediji su još jednom hrabro, ili pak krajnje nesmotreno, zaključili ono što već nekoliko godina uporno tvrde - da se znaju i neposredni izvršioci zločina i njihov nalogodavac.

Ukratko, Uprava kriminalističke policije prosledila je sredinom maja ove godine izveštaj Višem javnom tužilaštvu u Jagodini u vezi sa ubistvom Pantića. Tri nedelje kasnije tužilaštvo iz Jagodine je uzvratilo dopis UJKP sa zahtevom da policija, nakon detaljne analize izveštaja koju su oni sproveli, „preduzme dodatne mere i radnje radi potpunog razjašnjenja dostavljenih podataka“.

MUP je na nalog tužilaštva odgovorio uobičajenom retorikom - da će „staviti na raspolaganje sve svoje kapacitete kako bi se došlo do pune istine i ovaj brutalni i kukavički zločin bio u najkraćem roku u potpunosti rasvetljen, a počinioci procesuirani i adekvatno kažnjeni“.

Muzej istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhiva

OPSTRUKCIJA I BRZO REŠENJE

Nemanja Pantić, sin ubijenog novinara, dosad se javno oglasio samo jednom, povodom prošlogodišnje odluke žirija za dodelu nagrade za novinarsku hrabrost koja nosi ime njegovog oca, u kojoj stoji da niko od predloženih novinara nije u „značajnoj meri zaslužio nagradu sa imenom čoveka koji je svoju novinarsku hrabrost platio životom“.

Drugi put se medijima obratio na skupu tokom obeležavanja 16 godina od ubistva, održanom u Jagodini:
„Verujem da je postojala ozbiljna opstrukcija. Verujem da je neko namerno usmeravao istragu u pogrešnom smeru i verujem da to nije moglo da se radi bez amina i podrške ljudi koji su bili na važnim funkcijama u državi u to vreme. Porodici je važno da se otkriju izvršioci i nalogodavci, ali je jednako važno da dobiju odgovor ko je i zbog čega zataškavao istragu.“

Rekao je da je dobro čuti da je slučaj pomeren s mrtve tačke, ali da nije dobro što je tek po formiranju Komisije za istragu ubistva novinara 2012. započet ozbiljan rad na slučajevima ubistava novinara.

„Niko pre toga nije došao da pita da li postoji tatin telefon, da li bi možda mogli da skinu neku važnu informaciju s tog telefona koja bi mogla da dovede do rešenja slučaja. To najbolje govori koliko su ozbiljno shvatali slučaj pre formiranja komisije.“

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Profil Milana Pantića u Muzeju istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhivaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Profil Milana Pantića u Muzeju istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhivaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Profil Milana Pantića u Muzeju istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhivaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Profil Milana Pantića u Muzeju istorije novinarstva u Vašingtonu; Izvor: Privatna arhivaSvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS