Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ko profitira od učestalih rehabilitacija, kome je u interesu da negira antifašizam i zlostavlja Rome, zbog čega je fontana na Slaviji podseća na javni WC, o poređenju Tita i Vučića, govori istoričarka čija je knjiga „Monopol na cenzuru“ cenzurisana u Srbiji

Objavljeno: 31.07.2017. 21:04h
Foto: Radina Vučetić; Autor: Marina Lopičić
Baš me zanima - zašto?

Stvarno nisam umela da objasnim, kao što ne umem da objasnim, u stvari umem, ali me užasava to objašnjenje, otkud ovoliko podizanje ruskih spomenika, odnosno spomenika raznim Rusima, kao da smo ruska gubernija. I kako uopšte izgledaju svi ti spomenici, kao neki pervertirani naprednjački socrealizam, a ne moderna vajarska dela! Da ne pričam o fontani na Slaviji. To je urbicid. Kad sam bila mala, mnogo sam volela knjigu i seriju „Klošmerl“, zbog beskrajno duhovite polemike lokalnog stanovništva i vlasti oko javnog WC koji treba da se podigne nasred jednog malog grada u Francuskoj. Ta fontana na Slaviji me strašno podseća na taj „Klošmerl“, na jedan javni WC nasred grada. Da ne pričam o izmeštanju spomenika i grobnog mesta Dimitrija Tucovića. Sa njima su izmešteni stavovi i ideje koje je on zastupao, negirana je srpska socijaldemokratska misao, negirano je sve za šta se Dimitrije Tucović zalagao, od njegove borbe za radnička i ljudska prava do bespoštedne kritike srpskog nacionalizma. Mi se stalno pozivamo na našu tradiciju, a sami gazimo po njoj. Mi ubijamo ovaj grad, odnosno ne mi, neko drugi ubija ovaj grad i pravi od njega kič palanku. To je kao neka osveta loših đaka, osveta onih koji ne vole Beograd. Sa tom količinom jeftinog mermera i nekvalitetnog betona kao da sami sebi pravimo nadgrobni spomenik, ili pravimo nadgrobni spomenik jednom gradu koji možda nikad nije bio mnogo lep, ali bojim se da nikad nije bio ni ovako ružan. Ali uvek je imao duh, a sada taj duh nestaje pred šarenim vašarskim sijalicama i mi umesto nekadašnje modernizacije imamo skopljeizaciju Beograda, sa svim tim spomenicima, fontanama i megalomanskim projektima.

Kako preživeti ovoliku količinu istorije koju neprestano proizvodimo?

Neprestano proizvodimo, a ne možemo da je svarimo. Naš problem je što imamo i previše istorije i previše pisanja o istoriji, ali se bojim da se suštinski izbegavaju važna preispitivanja velikih tema. Sudeći po medijima, glavni trend u našoj istoriografiji je da se piše o rehabilitacijama, zapravo negaciji antifašizma. Pored toga što je to anticivilizacijski gest, imamo situaciju i da bežimo od suštinski važnih tema. Sledeće godine se obeležava sto godina postojanja Jugoslavije. To je jedan vrlo važan jubilej, trenutak u kome treba da se ozbiljno bavimo Jugoslavijom - i Kraljevinom Jugoslavijom i socijalističkom Jugoslavijom, ali i nečim što je svima kao kost u grlu, a to je raspad Jugoslavije. Poslednja knjiga o istoriji Jugoslavije naših istoričara je ona Branka Petranovića iz 1988, dok je ta Jugoslavija još uvek postojala. Da li je moguće da 30 godina kasnije mi nemamo istoriju Jugoslavije? Da li je moguće da nemamo jednu ozbiljnu biografiju Tita, ako izuzmemo odličnu knjigu Todora Kuljića, ali on je sociolog, ne istoričar. Da li je moguće da istoriografska struka nije našla za shodno da se bavi Titom, da se bavi Jugoslavijom? I da li je moguće da istoriografija nije našla za shodno da se bavi raspadom Jugoslavije? To ne znači da nema istoričara koji se time bave, i tu su vrlo pozitivnu ulogu preuzele nevladine organizacije. One su te koje su od početka ratova u Jugoslaviji, za vreme njenog raspada i kasnije forsirale i konferencije i projekte u kojima su se postavljala neprijatna pitanja. Ni država ni većina medija još uvek ne postavljaju ta neprijatna pitanja, ne razgovara se ozbiljno ni o Jugoslaviji ni o njenom raspadu, pa ostaje samo ono što nam se servira kroz medije i revizionističku istoriografiju - da je Jugoslavija bila tamnica naroda, totalitarna država, da je Tito bio diktator, a da su nam se ratovi desili.

Ali Jugoslavije se ne odričemo samo mi već i Hrvati i sve ostale republike.

Zato što se nije suštinski preispitala ta zemlja. Ali mi ipak imamo drugačiju situaciju od ostalih. Hrvatska je posle ratova dobila svoju državu, Slovenija je dobila svoju državu, a mi smo zapravo izgubili sve ratove i to je jedno veliko opterećenje, a nikad nismo priznali sebi da smo ih izgubili, kao i zašto smo ih uopšte vodili. Odricanje od Jugoslavije ima potpuno različite razloge u Hrvatskoj i različite u Srbiji, ali je svima zajedničko bežanje od Jugoslavije. Zato se stalno potenciraju termini „bivša Jugoslavija“ i „region“. Govoriti o Jugoslaviji samo kao o regionu je opet izbegavanje promišljanja te Jugoslavije.

U poslednje vreme bavite se Titom, odnosno Titom i Afrikom. Koja je sličnost između Tita i Vučića, na kojoj predsednik voli da insistira.

Vučić bi pomislio velika, ja bih rekla nikakva. Tito je svakako bio veliki svetski državnik. Uspeo je da napravi najznačajniju stvar u istoriji socijalističke Jugoslavije, a to je taj razlaz sa Sovjetskim Savezom. Reći „ne“ Staljinu i Sovjetskom Savezu, i to 1948, bila je neverovatna hrabrost. To je jedan neverovatan politički čin koji je opredelio živote ljudi u toj Jugoslaviji posle 1948. pa do njenog raspada. Jesmo bili zemlja sa socijalističkom ideologijom, ali zemlja koja je imala neverovatne slobode, koje ne mogu da se porede sa slobodama u zemljama Istočnog bloka. Drugo, Tito je umeo da proceni hladnoratovsku situaciju i da se okrene prema Zapadu, da izvuče iz Zapada najveću moguću korist, a u svojoj želji da očuva neutralnost Jugoslavije on se okrenuo zemljama Trećeg sveta i postao jedan od lidera Nesvrstanih, uspevši da sebe uzdigne u, zaista, političku figuru svetskog formata. Danas se Tito negira na milion načina, ali njegova uloga u svetskoj politici je zaista bila fascinantna. Prolazila sam kroz arhivsku građu mnogih ključnih događaja, od sukoba na Bliskom istoku do invazije Čehoslovačke, i vi imate situaciju da američki predsednici i svetski lideri pišu Titu i pitaju ga za mišljenje, traže da posreduje. Nešto ne mogu da zamislim da sada neko pita Vučića da posreduje u velikim svetskim krizama.

Evo, pokušao je u Makedoniji.

Mislim da ga niko nije pitao da tu posreduje. A što se tiče Vučića i njegove želje da bude Tito, on je u velikom problemu jer ne treba zaboraviti da potiče iz partije koja je najsnažnije negirala Tita i titoizam, setimo se samo Šešeljevog probadanja Tita glogovim kocem i izbacivanja Tita iz Kuće cveća. Vučiću je zapravo jedan veliki haos u glavi u vezi s tim, jer mu se, s druge strane, sviđa da bude kao Tito.

Profimedia, Josip Broz Tito i Abdel Naser

Šta je Titu značila Afrika?

Prvo sam se bavila amerikanizacijom Jugoslavije, jugoslovensko-američkim odnosima, a samim tim i odnosima Tita i Amerike. Veoma je zanimljiva njegova moć da uspe da od Amerike dobije sve, ali da sačuva nezavisnost, bez obzira na to što mislim da je njemu sve vreme srce bilo u Sovjetskom Savezu. Ali to se nije videlo, bio je vrlo tvrd u odnosima sa Sovjetskim Savezom, braneći nezavisnost Jugoslavije. Sad mi je u kontekstu Afrike nekoliko stvari zanimljivo, one su vrlo važne za današnji trenutak. To okretanje Trećem svetu je bio jedan neverovatan politički čin, za koji Tito čak nije imao ni mnogo razumevanja unutar same partije. Ali se to ispostavilo kao dobro pozicioniranje Jugoslavije, da kroz Nesvrstane i kroz Ujedinjene nacije zapravo vodi visoku svetsku politiku. Kao što je antifašizam najznačajnija tekovina Jugoslavije, sada kad se bavim Afrikom i Titom, uviđam kako je fascinantna ta borba Jugoslavije protiv imperijalizma, protiv kolonijalizma i protiv rasizma. Nekoliko desetina hiljada afričkih studenata je studiralo ovde. Mi smo bili otvoreni, rasizam nije postojao, ili je postojao u nekim minimalnim okvirima. A gde smo danas? Mi smo i po antikolonijalizmu i antirasizmu opet pljunuli kao po najznačajnijim tekovinama socijalističke Jugoslavije. Kad sam sa svojim stranim kolegama prolazila kroz Beograd, rekli su mi: „Kako je ovo beo grad“, na šta sam odgovorila: „Pa nije beo, siv je, dosta je prljav, bez obzira na to što se zove Beograd“, a oni su rekli: „Ne, ne, nismo mislili na to. Ovde su svi beli.“ Shvatila sam koliko smo se mi zapravo svojom ksenofobijom i svim ostalim zatvorili prema drugim i drugačijim. Čovek druge boje kože je danas u Beogradu incident, a nekad je bio znak naše otvorenosti i solidarnosti sa drugima.

Vrlo su upečatljive fotografije na izložbi „Tito u Africi: Slike solidarnosti“.

Njome smo, između ostalog, hteli da podsetimo na tadašnju solidarnost, antikolonijalizam i antirasizam, ali i na strašnu sliku toga gde smo mi danas. Tu bih generalno pomenula odnos prema drugom, odnos prema strancima, ali pre svega prema Romima. Mi se prema našim sugrađanima ponašamo kao nikad u svojoj istoriji. Ranije sam se bavila i Kraljevinom Jugoslavijom - u međuratnom Beogradu je ceo grad proslavljao Tetka Bibiju, romsku slavu, tako što su karnevalske procesije prolazile kroz grad. Beograđani su bili deo tih procesija, to su bile desetine hiljada ljudi koji su se radovali i zajednički slavili romski praznik. Danas smo došli do toga da možemo da govorimo o svakodnevnoj diskriminaciji Roma. Strašne su rane na duši romske dece koja dobijaju batine od svojih vršnjaka, imali smo baš pre neki dan jeziv slučaj u jednoj osnovnoj školi, gde je dečak Rom pretučen, sa objašnjenjem da ne može kao Rom da drži srpsku zastavu. Svakog dana prolazim, jer živim u toj ulici, pored table koja podseća na ubistvo romskog dečaka Dušana Jovanovića, koji je krenuo da kupi sok i nasmrt su ga pretukli skinhedsi. Da ne govorim o svakodnevnim iseljenjima Roma i o tome kako čak i kad država naizgled pokušava da reši pitanje romskih naselja, to čini tako što Rome suštinski getoizira. Mi nikad nismo bili takvi i tu je pitanje kao i sa antifašizmom - šta se dogodilo s nama da zaboravimo na stvari na koje je uvek trebalo da budemo ponosni, na koje smo bili ponosni? Kako smo mi sad postali ponosni na to da mrzimo drugog?

Bavili ste se i pitanjem disidenata nekad. Ko su disidenti danas?

Disidenti u našem okruženju ne uspevaju zato što ovde kao da svi imaju pogodbe sa sistemom. Postoje neke teorije da je zapravo najveći disident bio Tito i da je to što je uradio 1948. bio najveći disidentski potez. Ali posebno bih apostrofirala one koji su se busali u grudi da su disidenti, stavljali „disidentstvo“ na revere kao neke prvoboračke značke. Uzmimo samo primer Dobrice Ćosića, njegovo disidentstvo je izgledalo tako što je, kad je izašao iz Partije, postavljen na čelo „Srpske književne zadruge“, odakle je zapravo sprovodio i jačao tu nacionalističku opciju u Srbiji. S druge strane, taj isti Dobrica Ćosić je sve vreme živeo lagodno na Dedinju i imao ogromne prihode kao neko ko je bio u lektiri i čija su se dela sve vreme bez problema štampala. O kakvom disidentstvu mi tu pričamo ako samo uporedimo živote disidenata kao što je Solženjicin ili kao što je Havel, koji su platili izuzetno skupo svoje disidentstvo? U tom smislu pravih disidenata u Jugoslaviji nije bilo, čak nemam ni ideju koga bismo danas mogli da nazovemo disidentom. Iskreno, niko mi ne pada na pamet, možda grešim, ali sama činjenica da mi niko ne pada na pamet govori o tome da su ovde ljudi vrlo skloni pogodbama sa sistemom.

Cena postoji.

Očigledno. Bojim se da čak nije ni visoka. 


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​

PIŠE Aleksandar Ðuričić

FOTO Marina Lopičić
   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Radina Vučetić; Autor: Marina LopičićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Radina Vučetić; Autor: Marina LopičićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Radina Vučetić; Autor: Marina LopičićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Radina Vučetić; Autor: Marina LopičićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS